Историјско подсећање – 110. година од страдања српске војске 1916. – у Плаву гробницу код острва Вида у вечност испраћено 4.847 српских ратника

Oствро Видо 1916. фото Министарство одбране Републике Србије
Сахрањивање српских ратника у Плаву гробницу, место у Јонском мору надомак острва Вида код Крфа, започело је на јучерашњи дан пре 110 година. Према званичним, вероватно непотпуним подацима, од 23. јануара до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника и официра, пренео је Танјуг.

После натчовечанских напора повлачења преко планинских врлети од Косова и Метохије пут Јадрана, у зиму 1915/16, када у приобаљу Скадра, односно Светог Јована Медовског, Србе нису дочекале савезничке поморске формације, како се очекивало, осим свега неколико пловила која су прихватила нешто рањеника, наше трупе биле су приморане да наставе одступање дуж обалног појаса на југ, пут Драча и Валоне. Додуше, приступ савезничког бродовља био је отежан и чињеницом да је потез северно од Отрантских врата знатним делом контролисала ратна флота Аустроугарске, па су торпедовања савезничких пловила била честа.

Оствро Видо 1916. Плава гробница

Према историјским подацима, Италијани су тада убеђивали оболелог, управо оперисаног у Скадру, регента Александра Карађорђевића, потоњег краља СХС, односно Југославије, ујединитеља, главнокомандујућег Срба, да се укрца на италијанско пловило. Он је, међутим, одлучно одбацио наводно добронамерне сугестије, речима да ће се укрцати тек пошто буде укрцан и последњи његов војник. Сведоци су забележили да је Никола Петровић, владар Црне Горе, укрцавање на италијански брод пропратио речима наводног вајкања због чињенице да одлази.

Страховито исцрпљени Срби, на челу с регентом Александром, потом наставили су пешачење дуж приобаља на југ, преко мочварног терена, стазама и богазама, преко разливених река, углавном под кишом. Прихват савезничких бродова обезбеђен је коначно оштром интервенцијом руског цара Николаја Другог, навео је Танјуг.

Срби су потом пребачени на Крф, рајско јонско острво, где су се поступно опорављали, одморили, изнова опремили уз помоћ савезника, како би се негде од априла 1916. нашли у залеђу Солуна, где је тада обликован нови фронт, познат као Солунски, Македонски или Јужни. Приликом ступања на тло Крфа, део приспелих српских ратника био је страховито исцрпљен или оболео, па се опоравак испоставио као немогућ, поред несебичних залагања да им се помогне.

Неизлечиво оболели пребацивани су отуда на оближње острвце Видо, које је претворено у огромну болницу, али и гробницу. Када је, међутим, постало јасно да је ситуација на Виду безизлазна, не само због недостатка простора за сахрањивање, започело је полагање посмртних остатака преминулих српских ратника у морске дубине Крфског канала. Пошто је међу њима било и оболелих од тифуса, испраћај посмртних остатака у дубинама био је и последица неопходности што бржег сахрањивања како би се спречиле епидемије. Тај простор Срби су прозвали Плава гробница. Сећање на трагедију наших војника остало је трајно урезано у колективно сећање Срба.

Својевремено, наша пловила су кад би прилазила надомак Крфа обавезно звучним сигналом одвала пошту страдалим сународницима. Велики српски песник Милутин Бојић, који је са српском војском и избеглим народом прошао читав голготски пут преко планинских врлети до приобаља Јадрана, а онда и пут на југ ка Драчу и Валони, обликовао је, потресен, поему „Плава гробница” посвећену трагичној судбини страдалих сународника.

Обележје страдања

Опорављени српски ратници, пошто су пребачени у залеђе Солуна, постали су окосница Солунског фронта. Управо Срби, у међувремену попуњени добровољцима, сународницима с простора Аустроугарске, средином септембра 1918. пробили су Солунски фронт, што је довело до избацивања из борбених дејстава, капитулације, прво Бугарске, потом Турске, а онда и Аустроугарске, чиме је почело рушење система централних сила. Када је 11. новембра 1918. капитулирала и Немачка, окончан је Први светски рат, најразорнији који је свет до тада видео.

Плава гробница

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

 

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

 

Зар не осећате како море мили,

Да не ружи вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

А уморним летом зрак месеца шета.

 

То је храм тајанства и гробница тужна

За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест, хладна и очајна.

 

Зар не осећате из модрих дубина

Да побожност расте врх вода просута

И ваздухом игра чудна питомина?

То велика душа покојника лута.

 

Стојте, галије царске! На гробу браће моје

Завите црним трубе.

Стражари у свечаном опело нек отпоје

Ту, где се вали љубе!

 

Јер проћи ће многа столећа, к’о пена

што пролази морем и умре без знака,

И доћи це нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.

 

Али ово гробље, где је погребена

огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

Где ће дух да тражи своје корифеје.

 

Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ’ недра земље и небесног свода.

 

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

Веслање умре хујно,

А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

побожно и нечујно.

 

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

И да мртви чују хук борбене лаве,

Како врућим кључем крв пенуша њина

У деци што кликћу под окриљем славе.

 

Јер, тамо далеко, поприште се жари

Овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

Тамо изнад сина повесница бива.

 

Зато хоћу мира, да опело служим

без речи, без суза и уздаха меких,

Да мирис тамјана и дах праха здружим

Уз тутњаву муклу добоша далеких.

 

Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом.

Опело држим, какво не виде небо јоште

Над овом светом водом!

Милутин Бојић

Преузето са: СПОНА