Изазови и перспективе националног опстанка Срба у Хрватској
Положај и будућност српске заједнице у Хрватској и даље је тема која отвара бројна питања, од демографског кретања и политичке заступљености до очувања идентитета и културе. О тим изазовима, али и о могућим перспективама националног опстанка Срба у Хрватској, говорила је проф. др. Мира Мандић на предавању посвећеном овој теми, које је одржано у “Кући Милановића“ у Бања Луци. У разговору за “Српско коло“ проф. др. Мира Мандић осврнула се на кључне проблеме са којима се српска заједница суочава, али и на потенцијалне правце њеног опстанка.
Како данас, са становишта демографске науке, оцјењујете реално стање српске заједнице у Хрватској – да ли је ријеч о процесу стабилизације или континуираног опадања?
Српско становништво у простору Хрватске је у континуираном опадању у укупном броју, и удјелу у укупном становништву. Максимални број Срба у Хрватској је на попису 1971. године 626 789 становника. На попису 1991. године број Срба је износио 581 663, односно 12,2 % не рачунајући Србе који су се изјаснили као Југословени. Демографски суноврат догодио се у периоду грађанског рата 1991-1995. године као посљедица укупних политичких промјена у Хрватској у којима се промјенио и положај Срба. Политички прогони, ратна деструкција и етничко чишћење завршени су масовним изгоном српског становништва из градова и простора у рату формиране Републике Српске Крајине 1995. године. У РСК живјела је половина од укупног броја Срба у Хрватској. Наведени догађаји утицали су на резултате пописа 2001. године кад је регистровано само 201 663 становника српске националности или 4,2% у укупном становништву. Дакле, депопулација Срба између два пописа износила је преко 70%. Масовни повратак Срба у Хрватску није се догодио јер се укупне друштвене прилике нису промијениле: статус националне мањине, политички притисци, третирање Срба као окупатора и агресора у протеклом рату, отежан повратак имовине и остваривање права по разним основама, спора обнова порушених кућа. Углавном се вратило старије становништво. Из наведених разлога 2021. године у Хрватској је пописано само 123 852 Срба, односно 3,2%.
Колико је смањење броја Срба посљедица ратних миграција, а колико постконфликтних процеса – старења становништва, ниског наталитета и економског исељавања младих?
Ратне миграције су оставиле највећи утицај на смањење броја Срба, али оне су само посљедица политичких и других дешавања у Хрватској и укупног односа према српском становништву из којих је проистекао и оружани конфликт и сужена перспектива повратка и опстанка послије рата. Обзиром да се вратило углавном старије становништво, биолошка обнова је немогућа. Недостатак радних мјеста и маргинализација Срба као националне мањине и српског етничког геопростора у развојним политикама Хрватске не доприносе повратку. Улазак Хрватске у Европску унију покреће нову миграцију млађе популације међу којима и хрватског становништво те ће процес убрзаног старења захватити цијелу Хрватску. Анализа присутности и старосне структуре националних заједница у Хрватској показује да је историјски простор Срба најслабије насељен и нижег социоекономског развоја од државног просјека, а Срби убједљиво најстарији што убрзава депопулацију.
Постоји ли демографска „тачка без повратка“ након које обнова заједнице постаје изузетно тешка?
Кад је ријеч о обнови становништва, она би се могла догодити само у условима повећаног биолошког потенцијала: порастом удјела младих и природног прираштаја те већим повратком. Ни једна од наведених претпоставки се не дешава, јер је становништво ушло у фазу дубоке зрелости и старења, а повратак младог српског становништва је маргиналан. Чињеница је да дио младих који су Хрватску напустили као дјеца или се родили у избјеглиштву, узима хрватско држављанство, на које има право на основу свог територијалног поријекла, али то не чине у циљу повратка већ лакшег одласка у неку од земаља чланица Европске уније. Академик Светозар Ливада, на основу компаративних статистичких анализа пописа становништва и актуелних демографских, социоекономских и политичких прилика, закључио је да су „новим прогонима, етничким чишћењем, рурицидом, културоцидом и присилним миграцијама Срби од вишегенерацијског и стросједилачког аутотхоног и конститутивног народа преноминовани у мањински статус пред биолошким сломом“.
Колико је реалан повратак расељених и њихових потомака и који су предуслови да тај повратак буде одржив, а не само симболичан?
У актуелним социоекономским приликама у којима и Хрватска пролази кризу економског развоја и недостатак радних мјеста у привредним и непривредним дјелатностима, тешко је говорити о повратку младих. Због одласка своје млађе радне снаге у Европску унију, гдје је животни стандард виши, Хрватска има недостатак сезонске радне снаге у туризму и полуквалификоване радне снаге за физичке послове коју надокнађује углавном сензонцима из бивших југословенских република и све више мигрантима из Азије. Млади и образовани људи немају много прилика запошљавања на радним местима адекватним њиховим квалификацијама. Повратак на породичне посједе и бављење пољопривредом, уз подршку европских фондова, најчешће је економско ријешење за повратнике. Хрватска углавном третира српско становништво као пољопривреднике, односно повратак на село, а игнорише се чињеница да је половина протјераних и избјеглих Срба живјела у градовима и била образована. Актуелне политичке прилике и друштвени амбијент у којем поново оживљава тек стишана србофобија и јавно се испољава као 90-их година, правни систем који омогућава хапшења Срба и кажњавања за испољавање ставова и националних обиљежја не доприносе повратку ни мирном суживоту. Основни предуслови повратка би подразумјевали пуну равноправност, правну заштиту и економску подршку, као и објективније преиситивање прошлости што хрватско политичко руководство у овом друштвеном амбијенту неће урадити. Подршка српске матице Србима из Хрватске морала би бити већа по свим основама. Не заборавимо да је од егзодуса Срба из Хрватске прошло 30 година. Изгубљено је много година у којима се избјегло становништво морало сналазити да преживи и формира нормалан живот за своје породице те се раселило у простору Републике Српске и Србије, а многи широм свијета. Покретање питања посебаног статуса за српске историјске области у Хрватској су за њене политичке структуре и грађане анатема те је прекршај и говорити о томе. На жалост ни у српској матици нису јединствени по питању оцјене догађаја у Хрватској од Другог свјетског рата до данас, а и подршке Србима у Хрватској. Тек у оквиру пуне политичке и културне аутономије и са циљаним програмима обнове и развоја били би формирани услови одрживог повратка.
Да ли су Срби окупљени у оквиру Заједничког већа општина, захваљујући институционалној повезаности и извјесној територијалној концентрацији, у повољнијем положају у односу на српску заједницу у остатку Хрватске, или их управо та видљивост чини изложенијим политичким и друштвеним притисцима?
На ово питање најбоље знају одговор Срби који тамо живе. Уситњена административно- територијална организација Хрватске не заснива се на историјским и културним границама, насеобинским и инфраструктурним приликама, уопште на географској логици, већ је смишљено урађена тако да оставља мало могућности да се формира већи компактан простор са српском већином те се загарантована права на основу удјела у становништву на локалном и регионалном нивоу могу само дјеломично користити. Сигурно да је у културном смислу лакше очувати идентите у мјестима гдје је удио српског становништва значајнији, као и у руралним традиционалним срединама. Српско становништво у градовима је у мањини и ту је највећи притисак на различитост те је и преноминација у други етнос и вјероисповјест већа.
Које јавне политике и административне праксе данас највише утичу на положај Срба? Да ли је ријеч о општем тренду депопулације руралних подручја или постоје и специфични фактори?
Образовање је кључни фактор у фомирању представа о прошлости српско-хрватских односа из којих произлази и однос према Србима и српској култури. Образовни систем Хрватске забрињава количином историјских фалсификата и негативним набојем према Србима. Наравно, не треба маргинализиовати значај породице у формирању ставова. Медијски простор значајно утиче на формирање друштвене климе и одражава ставове јавности.
Рурална подручја и у Хрватској и окружењу су у депопулацији, то је општи тренд, посљедица савременог начина живота. Ипак рурални простор насељен Србима – простор бивше Републике Српске Крајине је у много интензивнијој и бржој депопулацији из разлога које сам навела.
Колико је постојећи правни и институционални оквир (мањинска самоуправа, употреба језика и писма, образовање) у пракси ефикасан — да ли је проблем у законским рјешењима или у њиховој примјени?
На папиру све изгледа много боље. Проблем је примјене у пракси . Ту и Хрватска улази у проблем сопствене самоидентификације и присвајања туђе културне баштине. С једне стране њена наука присваја ћирилицу као једно од својих изворних писама, а с друге масовно у јавности напада се и забрањује њена употреба. Опадањем броја Срба губе се и права на самуправу. Објективно познавање историје и културе Срба у Хрватској ради суживота потребно је и Србима и Хрватима.
Који су најефикаснији научни и институционални механизми за супротстављање историјском ревизионизму и очување историјске истине у јавном простору?
На науци је одговоран задатак да буде професионална и етична, односно поступа у складу са научним принципима. Не можемо утицати на производњи историјских фалсификата у тумачењу догађаја у Хрватској, али наша историриографија и друге друштвене науке морају дати објективне одговоре и тумачања која ће одољети свим преиспитивањима због националног самопоштовања, истине, садашњих и будићих генерација. Ту је велика одговорност САНУ.
Указали сте да српска заједница углавном обиљежава три велика страдања — Јасеновац, „Бљесак“ и „Олују“. Да ли је култура сјећања сведена на комеморативне датуме и да ли је неопходно изградити шири наратив историјског присуства и доприноса Срба у Хрватској?
Историја нам је тешка, пуна трагичних догађаја. На жалост Срби се углавном окупљају на комеморативним скуповима. Неопходно је савремену историју, која је маргинална у образовању младих генерација, увести у образови систем на свим нивоима образовања. Срби се сами мало међусобно познају, па су Србима изван Хрватске мало познате чињенице о вишевјековном присуству Срба у Хрватској, првенствено у простору Војне Крајине, знамените личности и култура. То је нужно због објективног сагледавања прошлости, одређивања мјеста свом народу у савременој историји и дефинисању националног програма духовне обнове из које произлазе и друге обнове. Што се тиче Хрватске, нужно је да њена наука објективно приступи писању историје, посебно савремене, чиме би се наратив промијенио и формирао позитивнији став према Србима у јавности. То се дуго неће догодити, а присвајање културе и знаментих личности се наставља. Тешко је промјенити формиране ставове. Срби не смију ћутати, већ писати о чињеницама.
Актуелни увоз радне снаге из ваневропских земаља мијења демографску структуру Хрватске. Да ли тај процес отвара економски простор за стабилизацију и евентуални повратак Срба или додатно утиче на њихову маргинализацију?
Хрватска има проблем са признавањем различитости и суживотом са другим етносима, првенствено некатолицима. У савременим демографским приликама Хрватска мора компензирати недостатак радне снаге и преузети и дио емиграната у ЕУ. Културолошке разлике између њих су много веће. Претпостављам да ће Срби бити прихватљивији из бројних разлога: поријекла, културе, навика, образовања, односа према друштву. То неће утицати на тумачење догађаја минулог рата.
Хрватска православна црква све више добија простор у медијима, истиче се у јавности и заговара преузимање имовине и идентитета Српске православне цркве, док СПЦ учествује у екуменским и међуконфесионалним активностима. Какву поруку ови паралелни токови шаљу православним вјерницима српске националности и постоји ли ризик од постепене асимилације уколико се овај процес настави? На крају 19. вијека постојала је значајна заједница Срба католика у Хрватској. Шта нам њихова судбина говори о механизму асимилације и очувању националног идентитета, и да ли данашње искуство Срба у Хрватској нуди поуке из те историје?
Ово су врло важна питања. Већина неспоразума између Срба и Хрвата произлази из односа Католичке цркве према православљу. Наша је историјска трагедија што се налазимо на линији подјеле хршћанске цркве те су на њеним границама и притисци највећи. Ватикан преко Хрватске потискујући Србе сужава православни простор. Први корак је признавање папе за врховног поглавара тзв. унијаћење којим је значајан број Срба током историје промијенио не само вјероисповјест већ и националност. Важан догађај за кроатизацију свих католика био је Први католички конгрес у Загребу 1900. године послије којег је дошло до масовног похрваћења Срба католика. Хрватска православна црква кратко је постојала у оквиру НДХ. Актуелни покушаји да се из оквира Српске православне цркве издвоји Хрватска православна црква представљају велику опасност за очување националног и културног идентитеа Срба у Хрватској. То би подијелило Србе као што се догодило у Црној Гори. Огромна културно-историјска баштина била би издвојена из српске историје и културе. Замислите пакрачку библиотеку која је једва и дјелимично преживјела 90-те године, манастире Крку, Гомирје, Лепавину… више вјекова српске историје. За неколико година Хрватска православна црква постала би католичка и власништво Ватикана, а кроатизација становништва масовна. Српска православна црква је поред великим изазовом да очува јединство те Синод и свештенство морају бити свјесни своје улоге. СПЦ представља духовну вертикалу и институцију којој српски народ највише вјерује, а то повјерење не смије бити изневјерено.
Да ли је реални циљ демографска обнова у значајнијем обиму или стратешко очување идентитета и институционалног континуитета у условима смањене бројности, и каква би улога у томе требало да буде матична држава Србија?
Демографска обнова би била оптимални циљ, али објективно није могућа у актуелним друштвеним приликама. Генерално процес старења и депопулације карактерише цијели постјугословенски простор. Очување идентитета је кључни проблем. Преноминација у хрватски етнос, национална мимикрија односно изјашњавање на основу регионалне припадности, промјена вјероисповјести све су то начини прикривања националног идентитета да се не буде видљив. Из тог разлога рад свих институција, удружења и организација које с ебаве образовањем, културом и науком у циљу очувања и јачања националне свијести и културног идентитета у Хрватској и изван ње, као и Ваш рад имају национални значај. Улога Србије као матице је изузетно значајна јер представља ослонац, подршку кроз заштиту права Срба, чување културног насљеђа, финансирање, повезивање свих Срба у дијаспори, јачање јединства.
Биографија:
Мира (Живковић) Мандић, рођена је 1961. у Новој Градишки у Хрватској. Завршила је студије географије на Природословно-математичком факултету Свеучилишта у Загребу. У вријеме грађанског рата живјела је у Окучанима (Западна Славонија) гдје је радила у образовању и као дописник Радио телевизије Србије и Тањуга. Послије операције “Бљесак“ са породицом провела је три године у избјеглиштву на Космету. Од 1998. године живи и ради у Бањој Луци гдје је магистрирала и докторирала на Природно-математичком факултету. Редовни је професор на Катедри за друштвену географију, демографију и туризам. Од 2023. године предсједник је Географског друштва Републике Српске.
