Ко тражи нестале Србе? Породице сумњају у једнак третман

Питање несталих лица из рата, који се у Хрватској водио од 1991. до 1995. године, и даље је једно од горућих питања које доноси низ проблема. Породице несталих упозоравају на ћутање и недостатак транспарентности.

Породице несталих особа више од 30 година трагају за судбинама својих најмилијих и при томе, многи од њих не наилазе на никакве информације које би им помогле да пронађу своје чланове породица како би их могли достојанствено сахранити. Нерешено питање несталих оптерећује и односе између Срба и Хрвата у Хрватској, али и односе две државе – Хрватске и Србије.

Када је у питању српска заједница у Хрватској и нестали Срби ту се појављују још нека питања о којима се упорно ћути деценијама уназад и на која нема јасних одговора. Према службеном попису Министарства браниоца Владе РХ на попису несталих у Републици Хрватској тренутно се налази 1727 лица. У тој укупној бројци су сви нестали, али министарство никада није конкретно навело колико је међу свим њима грађана српске националности несталих од 1991. до 1995. године. Никада није изречен ни један податак ни о околностима како су и где неки од њих страдали и нестали, сумња ли се где су покопани, има ли осумњичених за њихове нестанке и слично.

„Где је Дара?“ – тишина која траје 35 година

Један од оних који већ готово 35 година не зна ништа о нестанку своје супруге Даре је и Милош Грујић из Вуковара. Он се и данас сећа како је његова супруга, која је годинама била руководилац у Црвеном крсту у Вуковару, ухапшена крајем октобра 1991. године под оптужбом да има радио станицу. Каже како је сазнао да је одведена у Борово комерц, где је било склониште и ратна болница, одакле је 1. новембра одведена на испитивање негде на Боровску цесту у Борову насељу. Око 16 сати с Трпињске цесте, где је у међувремену одведена, аутомобилом су је одвезли и од тада јој се губи сваки траг. Грујић каже да је једна особа, када су га питали: „Где је Дара?“ рукама показала да је отишла на небо.

– Годинама уназад немам никаквих информација нити ми се јавља шта се ради, ради ли се шта, има ли каквих помака. Ништа. Дао сам све прецизне податке о њеном нестанку па чак навео и датуме, време, имена и презимена ко ју је одвео и ко је показао рукама да је отишла на небо, али без резултата. Обећали су да ће се јавити повратно, али се никада нису јавили – речи су са којима Милош Грујић започиње своју причу.

Каже и да је у међувремену дао и крв за ДНА анализу, али и да страхује да ће умрети, а да неће пре тога сахранити своју жену.

– Након свега испада да се траже само нестали Хрвати док се нестали Срби не траже. Заправо купују време јер је све мање живих чланова породица који траже своје нестале, све је мање сведока, али и све мање оних који су учинили нешто. Имам осећај да заправо не желе да се пронађу нестали Срби јер би то онда отворило бројна неугодна питања за многе – рекао је Грујић.

Изостанак резултата и комуникације

Марица Шеатовић председница Удружења породица несталих, чији је муж у Новској убијен у новембру 1991., каже како у потрази за несталим лицима има пуно проблема, а слаже се да се о неким стварима не разговара.

– Немамо прецизне податке, али међу тих 1729 несталих лица барем је пола несталих Срба. Ради се о значајном броју Срба који су одвођени 1991. године и о чијим се судбинама до данас ништа не зна. У тој бројци је и пуно несталих Срба након војних акција Бљесак и Олуја. Међутим, нико не износи те податке нити их се може добити службено од стране министарства. Немамо кога ни питати јер готово да у задњих годину и нешто дана и не постоји комуникација између министарства и нас као удружења. На сваки наш упит добијали смо одговор како се интензивно ради на прикупљању информација и на томе све и остаје – рекла је Шеатовић.

Додаје и како конкретних резултата те потраге нема, те да је у задњих неколико година само шест несталих Срба идентификовано шта је, како је рекла, поразно.

– Немамо никакве конкретне доказе, али сумњамо како се не чине исти напори у потрази за несталим Хрватима и несталим Србима. Као људи сумњамо у све јер видимо шта се дешава и чини нам се да нема довољно воље да се нешто више по том питању направи. То је за породице несталих страшно. Политичари се куну како је то хуманитарно питање, да ту нема политике, а онда сви то користе за своје потребе. Оно шта је најгоре је питање хоће ли нестали Срби икада бити пронађени – рекла је Шеатовић.

„Чека се да биологија учини своје“ – потрага за несталим Србима без помака

Лазо Ђокић секретар Удружења, каже како се ради о питању о којем се гласно не прича, као и да се гура званична прича да се у потрази за несталим лицима не пребројавају крвна зрнца и не гледа ко је које националности.

– Када се говори о укупној бројци несталих требало би и да се каже и ко је које националности, где и је и када нестао и други подаци. У укупној бројци несталих има и других националности, али су велика већина нестали Срби и нестали Хрвати. Немамо службене податке, али ми сматрамо да је међу несталима око пола Хрвата и пола Срба. Када је реч о несталим Србима то су искључиво цивилне жртве рата док хрватска удружења тежиште стављају на нестале војнике – каже Ђокић.

Додаје и како Хрвати и Срби по много чега нису у равноправној позицији те наводи и да ни један случај несталих Срба из Вуковара, до којих је дошло пре почетка рата, није решен иако се зна ко је кривац. Истиче како се чека да биологија одради своје.

Коментаришући ово питање председник Заједничког већа општина Дејан Дракулић сматра како се свакако треба говорити о именима и презименима, националности и другим познатим подацима како не би дошло до одређене врсте манипулације.

– Све то треба бити пуно транспарентније и не сме се правити разлика у потрази за несталим Србима у односу на нестале Хрвате. На све нестале се мора гледати једнако јер то је људско и хуманитарно питање. Нажалост, сумњам да ће до тога доћи него се чека да биологија одради свој део посла како се о том питању више не би говорило – рекао је Дракулић.

Када говори о питању несталих министар Томо Медвед редовно истиче како су кључни документи о несталим лицима настали у структурама војске и полиције тадашње Србије, као и да председник Србије Александар Вучић свесно прећуткује да се информације о несталима, евиденције о одвођењима и записници о премештању посмртних остатака у масовне гробнице, налазе у архивима ЈНА и МУП-а Србије.

– Ти се документи и данас намерно скривају јер би њихово објављивање изравно разоткрило заповедни ланац одговорности. Још 1991. године српске су снаге из Вуковара однеле су драгоцену документацију, укључујући књигу умрлих с више од 500 имена. Република Хрватска трага за свим несталим држављанима РХ без обзира на националност, што потврђују и идентификације жртава хрватских држављана чије породице живе у Србији. Док Хрватска поступа по највишим цивилизацијским стандардима, Србија не чини ништа како би открила судбину жртава – поручили су из Министарства браниоца.

Преузето са: srbi.hr