Kривo кoлo путуje нa листу УНEСKO-a

У пакрачком крају проводи се пројект „Срби у Западној Славонији – истраживање и презентација културног наслеђа“.

Срби западне Славоније имају богато културно и традицијско насљеђе, поготово у околини Пакраца и Липика гдје је некада пролазила граница Војне крајине и Банске хрватске којом су биле условљене разлике у традицији између појединих села.

Циљ групе поштовалаца српских обичаја научника и активиста, јесте да преко пројекта „Срби у Западној Славонији – истраживање и презентација културног насљеђа“ сво то насљеђе, колико је могуће, попишу и настоје га ставити на УНЕСЦО-ову листу материјалне и нематеријалне баштине.

О свему тома разговарамо с Милошем Рашићем, етнологом и антропологом запосленим у Етнографском институту Српска академије наука и уметности у звању научног сурадника. Рашић је с активистом српских организација Далибором Харамбашићем, обилазио тај крај и прикупљао грађу.

– Посебно се фокусирамо на плесно музички фолклор и причу о народним обичајима што је све повезано. Бележимо песме пакрачко-липичког краја, свирку на тамбурама и хармоници, а осим традиционалних мелодија бележимо и традиционалне плесове типичне за тај крај. За разлику од ношњи које су различите, сви из некадашњих „паорских“ и граничарских“ села певају доста сличне мелодије. Већа је разлика између старијег и новијег слоја песама. Неколико певача из села Дереза успело је да нам отпева и реконструише тзв. старији слој песама које се певају у секундним сазвучјима, док се новије песме се певају на бас или у терцним сазвучјима. Не постоји јасна граница, али се узима да је певање на бас присутно од 20. века па наовамо, док се старији тип песама певао раније али је опстајао с новијим песмама – прича Милош који је лани три пута долазио у Пакрац и обавио преко тридесет интервјуа у Српској кући у Пакрацу и по споменутим селима у пратњи Харамбашића те дожупана Николе Ивановића који је све организирао и често био с њима.

– Ако знамо да је неко добар певач, трудили смо се да га спојимо с другим певачем како би могли на најбољи начин да то демонстрирају. Још чешће се догађа да су људи пријатељи и певају заједно у неким неформалним околностима, па смо их доводили да нам прикажу шта све знају – каже Милош. Прикупљен је велики број пјесама, од пјесама које се пјевају у разним приликама  – свадбама, славама, весељима, обичајима током Божића или мачкарама те пјесама које се пјевају у неформалним околностима. Специфична група пјесама изводи се уз тзв. криво коло, специфичан традиционални плес карактеристичан за западну Славонију. Ово је коло без музичке пратње већ се игра само уз пјесму.

– Песме су баладне, епског типа и врло дугачке јер имају и преко четрдесет стихова па говоре о најразличитијим завичајним, љубавним или епским темама и њих смо скупили преко 40.  Песме су углавном везане за тај крај, природну околину и љубав према завичају, али неке се везују уз православне свеце или за Краљевића Марка. Криво коло је дводелно. Први део чини спора шетња и уз њу се пева спора песма, а како време одмиче, певачи убрзавају и онда се иде у бржи корак, каже Рашић и додаје да се криво коло сматра дијелом аутохтоне традиције те везује на утицај динарског простора. Уз криво коло људи плешу и тарабан, специфичан и популаран традиционалан плес.

– Криво коло изводе људи који за то имају способности јер морате да знате да играте и да певате, док је тарабан свеопшти у смислу да могу да га играју сви, били више или мање талентовани. То је коло весељачког типа, игра се уз пратњу музике и једноставне плесне структуре и има два такта. Певач или било ко уз кола може да прекине музику песмом, и да отпева један стих, након чега се наставља с колом. Постоји нека врста комуникације у колу и плесачи често могу да се натпевавају, да једни другима добацују, да говоре теме из свакодневице или неки општи љубавни или завичајни стих. Нама су говорили да су тарабан изводили Срби, а да је дрмеш био више везан за Хрвате или Шокце, како их називају. У селима Пакраца и околине дрмеш није био толико заступљен, али му је структура слична тарабану – прича Милош.

– Тарабан и плесови као што су заврзлама, „хопа цупа скочи“, „опшај дири“, „сека Персо ајд’ на десно“ су након Другог светског рата стизали из Србије и других крајева, међусобно се мешали, чак и кроз рад КУД-ова и на тај начин улазили у народ, објашњава.

Сличних песама има у табарану и њих називају кратке песме; двостих је сличан као у бећарцу, само је мелодија мало другачија. Он каже да врсте кривог или шетаног кола постоје с друге стране Саве у Босни и Херцеговини и од њих је  најпопуларније козарачко коло па је у некој мери заједнички динарски утицај оставио трага на једне и на друге.

– Сад кад смо скупили грађу, наш крајњи циљ је, а то хоћемо да постигнемо и организацијом стручног округлог стола с учесницима из Хрватске и Србије, да видимо који су елементи нематеријалног културног наслеђа доминантни, живи и одрживи па да их као такве заштитимо на националној листи нематеријалног културног наслеђа (НКН) УНЕСКО-а у Хрватској. Један од разлога је да видимо како је имплементирана УНЕСКО-ова конвенција у Хрватској. Постоји кровна конвенција о заштити НКН-а, али се она на различите начине прихвата и реализује у свакој националној држави. Дакле да видимо како да се ради, да се заштити као нови елемент или да се постојећем елементу додају неки нови аспекти или сазнања до која смо дошли кроз истраживање. Након округлог стола радили бисмо додатна истраживања. Пошто се ти елементи заштићују преко бирократске процедуре, у формулар као за пројект све се записује и дају конкретни докази, у смислу аудиовизуалне грађе, и ко је носилац. Ако је потребно да се нешто додатно истражи и забележи или на неки начин документује; то је процес који траје док се не дође до конкретног резултата. Из искуства у Србији знам да су процедуре дуготрајне, па не верујем да ће та баштина да буде заштићена ове године, али ако будемо интензивно радили, верујем да следеће године може да се нађе на листи – увјерен је Рашић.

Говори колику је имао помоћ и сурадњу на терену.

– То би зависило од особе до особе. Неки су прво запевали па смо тек тада кренули да причамо, неки су питали шта треба да отпевају, али сви су били отворени срдачни, спремни да помогну и да буду саговорници, а не информанти или казивачи, јер смо у том процесу дошли до заједничких сазнања – каже Рашић.

Значајна је била сарадња за жупанијским ВСНМ-ом, а посебно је значајна Српска кућа у Пакрацу где проводи време кад дође. Све је било такво добро организовано да је имао луксуз да се само појави на истраживању јер није морао да контактирам људе, што су радили Харамбашић и Ивановић.

– С локалном самоуправом нисам имао сарадњу, али смо обишли музеј у Пакрацу и етнолошкињу која је директорка па разменили нека искуства. Рекла нам је какав фонд грађе поседују у музеју, па ако нам нешто буде требало, она ће бити расположена за сарадњу – наглашава Рашић.

– Битно је да смо кроз сарадњу с Рашићем и уз подршку Харамбашића отворили нови стратешки правац дјеловања ВСНМ-а Пожешко славонске жупаније и заједно с локалним вијећима и нашим пододбором Просвјета започели дјеловање у погледу заштите баштине Срба пакрачко липичког краја, наше жупаније, а рекли би слободно и западне Славоније. Од почетака рада на сакупљању материјалне баштине за етно собу у Српској кући које је водио Далибор, досадашњих нивоа сурадње и припремљених пројеката које планирамо за 2025. то је свеобухватан начин рада који ће, надамо се, резултирати заштитом и уписом у национални регистар неког од облика нематеријалне баштине Срба, нагласио је дожупан Никола Ивановић.

Извор: Портал Новости