Милан Сучевић: Како је један савезни фудбалски судија постао чувар личке традиције у Београду

Из личког краја, познатог по честитим и вриједним људима, потекао је Милан Сучевић који је својим радом и упорношћу успио да остави дубок траг у више области живота. Одрастао је у породици која је његовала традиционалне вриједности – поштење, рад и љубав према завичају. Управо су ти темељи постали његово животно усмјерење, без обзира на путеве које је касније изабрао. Рођен на преступну годину у засеоку Сучевићи, у Отрићу. Ту је завршио основну школу, а затим Гимназију у Грачацу – у вријеме када више од пола уписаних гимназијалаца није завршавало школу до краја.

– Када сам завршио гимназију, стекао сам радне навике за цијели живот. У Лици је то било природно – устајеш у пет, чуваш овце, па право у школу. Мајка ти донесе торбу до пола пута, послије школе помажеш око сијена, у шестом разреду већ сам научио ручно да косим. Није било изговора, дјеца су учествовала у свим активностима – присјећа се Милан.

Те навике и личка издржљивост постале су темељ свега што ће касније градити. Са собом је понио вриједности које га и данас воде – поштовање према раду, љубав према људима и увјерење да се само поштеним радом и трудом стиже до успјеха.

Од приправника до савезног судије

Послије гимназије, живот га води у Задар, гдје уписује Филозофски факултет. Каже да му је, послије живота на селу, и захтјевне гимназије било необично што је на факултету имао „толико слободног времена“. Управо та енергија и потреба да увијек нешто ради и ново научи постала је покретач да се опроба у новом позиву – фудбалском суђењу.

– Јесам волио фудбал, али сам почео да судим из жеље да испуним слободно вријеме. У Задру сам 1972. године положио испит за судију. Све утакмице које нико није хтио да суди – ја сам судио – прича Милан.

Од општинске лиге као приправник, преко Јединствене далматинске зоне, па све до Републичке лиге – напредовао је корак по корак. Био је познат као човјек који никада не одбија суђење, макар било и најризичније.

– Јединствена далматинска зона, од Дубровника до Задра била је много јака лига, можда јача него што је сада друга лига. И тада сам највише научио. Била је добра организација у лиги. Није толико тешко било положити за судију, али је било тешко доћи до тога да постанете савезни судија. Било ми је стало до напредовања и управе клубова су знале да нисам био склон договорима. Судио сам утакмицу у Хрватској лиги, Буковица из Кистања је ушла у Републичку лигу, једино мјесто у тој лиги које није било општинско мјесто је Кистање. Тада су мјештани Кистања пекли вола, прослављали су успјех свог клуба. А три кола прије тога, Буковица је играла против Дубровника и седамнаест судија је одбило да суди. Знали су да ће бити тешка утакмица и да може да им оцјена падне доље. Много је било тешко судити. Буковица је побиједила са 2:1. И на терену и на трибинама је било напето. Сјећам се сваког детаља. Очекивали су да се утакмица прекине, али то за мене није долазило у обзир.

 

Судио је у Лици првом саставу Партизана када је прослављан Дан устанка у Србу, играли су против репрезентације Лике. Тада је био Јован Милеуснић директор Партизана, који је поријеклом из Срба.

– Данас је све бизнис. А ми смо судили зато што смо вољели игру. Било је част бити судија.

Иако му је здравствени проблем прекинуо судијску каријеру, фудбал и спорт су му оставили драгоцјену школу живота.

– Научио сам шта значи дисциплина, фер-плеј, досљедност. То је касније било кључно у сваком мом послу.

Велики успјех у Кристалу из Зајечара

Милан се убрзо послије факултета запошљава у једној престижнијих фирми тог времена – „Кристал Зајечар“, гдје постаје директор представништва за Хрватску и Словенију. То је била друга фирма у свијету у својој бранши, са извозом који је ишао директно преко луке Копар. То је радио паралелно са суђењем.

– То је била школа живота. Директор ме је научио да ништа не радим половично. Или си најбољи, или те нема. Ни три факултета не би могли да ме науче ономе што сам научио од њега – каже Милан.

Посао је цвјетао, клијенти су стизали из цијеле Европе, а његов професионализам и људски приступ отварали су врата свуда. Али крајем осамдесетих осјећао је да се „нешто спрема“.

– Шест мјесеци сваког јутра исти аутомобил је стајао испред фирме. Осјећао сам да је вријеме да одем.

У децембру 1989. године одлази у Београд, вјерујући да је то најразумнији потез.

Нови почетак у Београду

У Београду креће отпочетка, али са искуством и самопоуздањем које је стекао. Оснива фирму за продају кристала, порцелана и угоститељског стакла. Убрзо отвара чак 14 продајних мјеста, укључујући и пет на Београдском сајму.

– Сви су се питали ко ће куповати кристал, док су други трговали фармеркама.

Посао му је цвјетао имао је много клијената. Гдје је сада хотел прво је осмислио да ту буде изложбени салон, а собе да послуже као преноћиште за клијенте и пословне сараднике. Међутим, поново је наслутио да долазе тешка времена, полако затвара радње и саграђени објекат пренамјењује у хотел и ресторан.

– Сви су мислили да сам пропао, јер сам затварао успјешан посао. А ја сам само поново кренуо у новом правцу – каже Милан. Тако је настао његов данашњи етно ресторан – спој пословног искуства и личке душе.

Етно ресторан – дом традиције и укуса

Етно ресторан Милана Сучевића данас је мјесто које одише духом завичаја. Дрво, камен, етно детаљи, стари предмети – све је осмислио и уредио сам. У ресторану се служе искључиво домаћи производи и домаћа ракија, као што је у свакој правој домаћинској кући.

На менију су сухомеснати специјалитети: пршута, кулен, печеница, суви врат, сланина, као и 12 врста ракија и 8 врста вина, произведених у његовој сопственој фирми.

Љубав према вину датира још из студентских дана у Задру, када је је становао код човјека који је имао велики виноград између Шибеника и Задра, а Милан имао вишак слободног времена.

– Помагао сам му у винограду годинама, и научио све о вину.

Тајна доброг пршута и праве ракије

Сви производи у ресторану припремају се на традиционалан начин. Сучевић је чак саградио посебне конобе у којима се месо чува да не би ишло у замрзивач, на предвиђеној температури.

– Пршут је посебна наука. У Лици смо солили само пашком крупном соли. Узимам велике комаде, од 14 до 25 килограма. Ти од 25 килограма морају да леже и по три године. Нема журбе – све има своје вријеме – објашњава Милан, и до детаља нам објашњава процесе прављења пршуте, од усољавања, до цеђења и одсољавања, посебном изворском водом без хлора.

Његова ракија и вино познати су гостима широм Европе, који се враћају управо због квалитета и укуса. Најпознатије су „Барик Дуња“, одлежала десет година у барик бурету, као и 15 година стара шљивовица, такође одлежала у барик бурету.

Рад до поноћи и љубав према Лици

И данас, иако би могао да ужива у пензији, Милан Сучевић свакодневно ради у свом ресторану – све док и посљедњи гост не оде.

– То је моја навика од дјетињства. Непрекидан рад и учење. Али ипак увијек пронађе времена да посјети своју Лику.

Његов животни пут је доказ да се рад и поштење увијек исплате.

– У моје вријеме се није гледао само интерес. Био си срећан ако имаш од кога да научиш. И то је највећа школа. Данас се само трудим да то знање пренесем кроз оно што радим – поштено, домаћински и с љубављу на своју дјецу коју данас заједно са мном воде хотел и ресторан – каже Милан Сучевић.

Некада док је судио, држао је семинаре у Доњем Лапцу и Србу и преносио знање на судије почетнике и то у вријеме када је судачка организација Лике била најзаосталија у земљи.  Посебно наглашавајући да је то чинио без новчане надокнаде.

 

Човек који је спојио два свијета

Његова животна прича је доказ да човјек може да споји традицију и савременост, да изађе из једне професије и започне другу, а да у свакој остане досљедан себи и својим вриједностима. Од судије до угоститеља, остао је исти – вриједан, поштован и посвећен. Његово дјело је примјер да се успјех не мјери само функцијама, већ и траговима које човјек оставља у људима и у животу.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун