Нежељени свједок

У љето 1991., тада четрнаестогодишњи Милорад Векић био је припадник српске сеоске страже у околици Топуског, а на дан убојства Љубе Мамузић пуцао је на њене убојице. Никад није добио службени захтјев за давање исказа

Неколико мјесеци након што је 9. листопада прошле године Еуропски суд за људска права (ЕСЛЈП) пресудио да је Хрватска неучинковитом истрагом убојства Љубе Мамузић повриједила Конвенцију за заштиту људских права и темељних слобода, о чему су Новости писале, у јавност је иступио свједок Милорад Векић.

Подсјећамо, седамдесетдвогодишња Љуба Мамузић убијена је 29. коловоза 1991. недалеко своје куће у селу Мала Врановина поред Топуског. Њени синови посвједочили су да је те вечери њихова мајка изашла како би се побринула за стоку. Око 19 сати и 30 минута чули су њене крикове и пуцњеве из аутоматског оружја.

Истрчавши из куће видјели су четири-пет мушкараца, од којих су двојица били у плавим, а остали у камуфлажним униформама. Мушкарци су запуцали у њиховом смјеру, а потом се изгубили у оближњој шуми. Када су синови пришли мајчином тијелу, видјели су да јој је пререзано грло, а једна рука одсјечена, највјеројатније пушчаним мецима. Касније је познаник у близини пронашао воки-токи и маскирну капу са шаховницом.

Извиди о околностима овог убојства започели су тек 2006. године, и то након што су браћа Мамузић против државе покренула поступак за накнаду штете, наводећи да су њихову мајку убили припадници хрватских снага. Сви хрватски судови, укључујући Врховни и Уставни, одбили су њихове захтјеве, због чега су се Мамузићи обратили Страсбоургу.

ЕСЛЈП утврдио је да би, с обзиром на изјаве свједока и ствари пронађене на мјесту злочина, било очекивано да хрватске власти провјере које су постројбе у коловозу 1991. биле у близини споменутог села те испитају њихове заповједнике и припаднике. Међутим, осим неколико особа из Мале Врановине, саслушан је још једино бивши заповједник полиције у Топуском.

Испитани М. К. изјавио је да су његови подређени у липњу 1991. одлазили на положаје према оближњим српским селима, укључујући и Малу Врановину. Међутим, устврдио је да су 28. коловоза – дан прије убојства Љубе Мамузић – хрватска села била изложена нападима, те да се тог и сљедећег дана ниједан његов полицајац није упутио према Малој Врановини.

Наиме, нису имали таква наређења, а њему није познато да су одлазили на властиту иницијативу. Иако је М. К. именовао седморицу заповједника других хрватских полицијских и војних постројби присутних у то вријеме у Топуском и околици, “домаће власти нису подузеле никакве даљње радње”, утврдио је ЕСЛЈП. О незаинтересираности за рјешавање овог случаја довољно говори то што никада нису саслушани ни синови убијене Љубе Мамузић, непосредни свједоци злочина. Такођер, између листопада 2010. и ожујка 2023. није подузета ниједна истражна радња.

Крајем вељаче је на телевизијском каналу београдског таблоида Курир о случају говорио споменути Милорад Векић. Кућа његове обитељи у Малој Врановини удаљена је неколико стотина метара од дома обитељи Мамузић. У љето 1991. тада четрнаестгодишњи Векић био је припадник сеоске страже, а на дан убојства Љубе Мамузић отпутио се према оближњем положају како би шаторским крилом од влаге заштитио наоружање које су поставили крајишки војници.

– Пред кућом Мамузића зачуо сам страшан крик. Зграбио сам пушку и почео се враћати према главној цести. Наспрам викендице Милана Ћелапа је у мом смјеру почела пуцњава. На удаљености од можда двјесто метара видио сам три човјека који су клечали или чучали на рубу шуме. У огромном страху ускочио сам у рупу за укопавање кромпира и из пушке “паповке” испалио три метка. Потом је настала тишина. Након краћег времена чуо сам како један од синова Љубе Мамузић тражи мајку. Тада сам се придигао и отишао до њих. Окупили су се људи, касније су у шаторском крилу пронијели Љубу. Знам да су приликом претраге терена пронађени, мислим, Моторола, капа са шаховницом, с првим црвеним пољем, и два најлона за завоје – каже Векић за Новости.

Његови иницијали спомињу се у пресуди ЕСЛЈП-а. Наиме, међу малобројним свједоцима које су хрватске власти испитале, један је такођер устврдио како је Ми. В. (по свему судећи управо Векић) пуцао према убојицама те једног наводно ранио, а наводи се и како је Ми. В. исто испричао још једној особи. С обзиром на то, “власти су могле провјерити је ли иједан припадник хрватских снага рањен или тражио медицинску помоћ 29. коловоза 1991. или наредних дана”, примијетио је ЕСЛЈП.

Векић за Новости говори да су нападачи пуцали из неколико различитих типова наоружања, укључујући јуришну пушку калашњиков те аутомате Хецклер&Коцх и Тхомпсон. Тврди и да су се разне особе више пута о њему распитивале у Топуском, но како никад није добио службени захтјев за давањем исказа.

Недавно се, додаје, преко одвјетника обратио Државном одвјетништву РХ те исказао спремност да свједочи путем видеолинка – наиме, он данас живи у Београду – а како би “скинуо терет који носи тридесет и пет година”. Иначе, Векић је посљедњих година био ангажиран у Фондацији “Капетан Драган”.

Циљ организације назване по Драгану Васиљковићу, српском паравојном команданту који је у Хрватској осуђен због ратних злочина против цивила и ратних заробљеника, помагање је пресуђеним ратним злочинцима и оптуженицима за ратне злочине. Независно о наведеном, у прилог Векићевој вјеродостојности што се случаја Мамузић тиче говори факт да је његову причу још у листопаду 1991. објавио лист Српски глас из Топуског.

У тексту насловљеном “Педаљ већи од пушке” такођер је наведено да је Векић у пуцњави ранио једног од нападача. У пресуди ЕСЛЈП-а стоји и да извиди о убојству Љубе Мамузић још трају. Њену обитељ у Хрватској и Страсбоургу је заступала одвјетница Слађана Чанковић, која за Новости каже да је “с обзиром на његове изјаве Векић важан свједок, па би хрватски истражни органи свакако требали тражити његов исказ”.

Фото: Владимир Јуришић

Пише: Јерко Бакотин

Преузето са: портал Новости