Од самотника до свједока времена
(Књижевни пут и друштвени ангажман Миће Јелића Грновића)
Понекад се човјеку учини да не постоји тежи подухват од писања о умјетничком стваралаштву сложеном из више слојева као што је то случај са дјелом Миће Јелића Грновића. Књижевни рад овог комплексног аутора чији се опус протеже кроз више деценија и књижевних родова, представља свједочанство о сложеној судбини српског народа у Крајини, али и универзалну причу о идентитету, љубави и егзистенцији, о рођењу и смрти, о битку и небитку. Рођен 3. марта 1942. године у селу Јасеновчани, на подручју данашње Републике Српске Крајине, Мићо Грновић је свој живот и стваралаштво посветио култури, позоришту а, прије свега, књижевности, остављајући иза себе траг који надилази локалне границе. Пут од „самотника“ и „харфе“ до „романа о Србима“ илуструје еволуцију пјесника који је, суочен са историјским ломовима и недоумицама, постао глас свога народа.
Након завршетка школовања, Мићо Јелић Грновић посветио се позоришном, књижевном и ликовном стваралаштву. У Загребу је 1961. године завршио учитељску школу, а 1969. дипломирао јужнословенске језике и књижевности на Филозофском факултету. Радио је као телевизијски новинар од 1961. до 1971. године, а 1969. покренуо је Студентски театар поезије. Био је уредник књижевног часописа Поезија и Библиотеке Поезија, као и министар за културу у Влади Републике Српске Крајине. Ангажман Миће Грновића није био ограничен искључиво на културну сферу, већ је обухватао и политичку и друштвену димензију, чиме се живот и дјело овог аутора не могу посматрати изван контекста турбулентног времена у којем је живио и стварао.
Био је нарочито активан у позоришној умјетности, бавећи се режијом и глумом. Режирао је око педесет сценских пројеката, а у многима је тумачио главне улоге, као што су Сократ у Платоновој одбрани Сократовој, Хамлет у Шекспировом Хамлету, те главне улоге у представама Писмо непознате жене (Стефан Цвајг) и Будилник (ВИБ). Поред тога, основао је прво крајишко позориште у Петрињи и режирао прву представу у Книну. Позориште је за Мићу Јелића било више од пуке забаве; то је била платформа, темељ за промишљање кључних егзистенцијалних и моралних питања, одраз живота на сцени и у друштву.
Поред позоришта, активно се бавио и сликарством. Године 1986. добио је другу награду за сликарство на Савезној смотри у Гаџином Хану. Иако је ликовно стваралаштво мање познато од његовог књижевног опуса, оно ипак свједочи о свестраности и дубини умјетничког сензибилитета умјетника, показујући да Јелић Грновићев умјетнички израз није био ограничен на један медиј, већ да је био мотивисан дубоком потребом за комуникацијом и рефлексијом са другим умјетностима и другим стваралаштвима.
Рана поезија Миће Јелића Грновића, садржана у збиркама попут Самотник и харфа и Острво љубави или балада о пауку, рефлектује и указује на универзалне теме љубави, усамљености и потраге за смислом. Ова фаза одликује се интимним тоном и лирским разматрањима егзистенцијалних питања. Пјесник се бави унутрашњим свијетом појединца, чежњама и страховима, користећи богату метафорику. Балада о пауку је особито занимљива, јер се мотивом паука, симбола стваралаштва и усамљености, отвара простор за размишљање о крхкости и истрајности умјетника и његове животности.
Каснија поезија, сабрана у збирци Микрокосмос, проширује ове теме, али их смјешта у шири контекст, чиме се развија од индивидуалног до колективног. Кроз лирику, он успоставља дијалог са свијетом који га окружује, било унутрашњим или спољним, с којима је често у сукобу или неразумијевању, показујући прелазак од интимног ка социјалном, али од социјалног ка унутрашњем себи. Збирка пјесама за дјецу Детињства свијет, показује још један аспект његовог поетског дјеловања, преносећи на најмлађе вриједности и осјећај припадности.
Прекретница у књижевном опусу Миће Јелића Грновића догодила се почетком деведесетих година, када је политичка и друштвена ситуација у Крајини постала централна тема његовог стваралаштва. Дјела објављена након 1991. године, а посебно пјесма Буна Срба у Крајини српској 1991, етаблирала су га као култног писца и пјесника у оквиру српског националног бића у Крајини. Пјесма, која је настала у јеку ратних дешавања, није само свједочанство о конкретном историјском тренутку, већ и израз колективне душе, страхова, неизвјесноти, боли и пркоса једног народа.
Једно од најзначајнијих дјела ове фазе је роман Роман о Србима, у којем се аутор бави дугом историјом Срба у Крајини, од њиховог досељавања до трагичног изгона 1995. године. Роман је више од историјског романа, више од приказа – то је сага о народу, његовом идентитету, традицији и судбини. Кроз причу о појединцима, породицама, кућним задругама, Јелић Грновић исписује колективну драму, стварајући емотивно снажно и потресно свједочанство, које је само наставак свједочења настајалог током цијелог 20. вијека. Он не само да биљежи догађаје, већ улази у психолошке дубине ликова, приказујући дилеме, страхове и наду у опстанак, посеже за историским фактима и аргументима, допричава неиспричано.
Након трагичних догађаја 1995. године, Мићо Јелић Грновић преселио се у Бели Манастир у Барањи, гдје је наставио књижевни рад и посветио се помагању избјеглим Крајишницима. Био је покретач многих акција чији је циљ био повратак српског становништва на огњишта, што потврђује његову дубоку преданост заједници из које потиче. Ангажман у повратку избјеглог становништва и борба за њихова права показују да је он књижевност и умјетност уопште схватао као средство за акцију и очување сјећања, а не само као естетски чин.
За свој рад, Јелић Грновић је добио бројна признања, укључујући награду „Сава Мркаљ“ за књижевни рад, сребрни прстен од стране Умјетничког братства манастира Крка, Орден Николе Тесле и Повељу Српске Крајине, и многа друга. Основао је задужбину „Кућа Грновића“ у свом родном селу Јасеновчани, која је симболичан чин очувања сјећања и његовања крајишке културе, његовог завичаја и живота народа из код је поникао. У њовом „трајно привременом“ дому у Владимирцима, сакупио је више од 1.000 експоната који документују културу крајишких Срба након изгнанства.
Упркос томе што је већи дио живота провео ван главних књижевних центара, Мићо Јелић Грновић је оставио изузетно значајан траг у српској књижевности и цјелокупној умјетности. Стваралаштво се може посматрати у контексту „крајишке“ књижевности, специфичне и још недефинисане гране српске литературе која се бави животом, традицијом и страдањем Срба на том подручју. Међутим, његов значај надилази ову, ипак, уску дефиницију, јер се његов опус дотиче универзалних тема, чинећи га препознатљивим и несумњиво релевантним за ширу читалачку публику. Као пјесник, показао је изузетну лиричност и дубину, промишљаје, загледаност у човјека, а као прозни писац, посвједочио је о болним истинама новије историје.
Његово дјело прожето је најдубљом симболиком, која се развија од интимних мотива до колективних симбола идентитета и страдања, од знања о себи до болног нестајања. Мотив „камена темељца“, који је донио из родне куће, постао је централни симбол његовог постојања и борбе за очување сјећања на оно што је претходило вишевјековном животу Крајишника на њиховима просторима. С друге стране, илустрације ради, у стану у Владимирцима, путници намјерници могу да виде аутомобилске таблице из разних крајишких општина, које симболизују расељеност, али и немогућност да се одустане од припадности родном крају. Стил му, како смо већ оцијенили, карактерише комбинација лирске осећајности и епске ширине, као и употреба богате метафорике, контемплације и сликовитости.
Иако је Мићо Јелић Грновић цијењен у оквирима крајишке заједнице и међу онима који су дијелили слично искуство, критичка рецепција дјела је била мање заступљена у главним књижевним круговима. Ауторски концепт често се често посматран кроз призму историјских околности, а не искључиво кроз естетску вриједност. Међутим, упркос томе, дјела су су му уврштена у антологијска издања, што потврђује њихов књижевни квалитет и значај. Зато можемо рећи да насљеђе није само у штампаним књигама, већ и у активном учешћу у културном животу и борби за очување сјећања.
Мићо Јелић Грновић је комплексна фигура српске књижевности, и то не само крајишких простора – он је самотник у потрази за смислом, свједок историје и гласноговорник народа. Књижевни пут, обиљежен је лирском интимом и епском ширином, и представља драгоцјено свједочанство о сложеној судбини једног народа, али то је само један дио укупног стваралаштва Миће Грновића. Дјелима попут Роман о Србима и пјесмом Буна Срба у Крајини српској 1991, оставио је трајан печат у српској књижевности, а својим стваралаштвом и друштвеним ангажманом постао је незаобилазна фигура за разумијевање књижевности и културе Срба у Крајини и то већ неколико деценија. Прожето аутентичним искуством и посвећеношћу, стваралаштво овог писца остаје трајан споменик човјечности, разумијевању и сапатништву у турбулентним временима. Кроз све те аспекте живота и рада, Мићо Јелић Грновић је оставио дубок и неизбрисив траг у српској историји, подсећајући на важност сјећања, идентитета и истине, која је постала стваралачка мјера овог писца. Живот и дјело аутора служе као подсјетник на снагу умјетности у суочавању са историјским траумама и у борби за очување људског достојанства, које се веома пажљиво чува у твораштву Миће Јелића Грновића.
Зато још једном поновимо да је кроз задужбину и сакупљање материјалних свједочанстава, Јелић Грновић постао не само књижевник, већ и чувар и посвећеник борби за очување културне препознатљивости. Иако физички далеко од родне груде, од завичаја и Јасеновчана, он је остао дубоко повезан са цијелим тим склопом кроз своје дјело и активизам, чиме је показао да се идентитет не губи расељеношћу, нити географским просторима.
Ђорђе Брујић
Преузето са: Банија онлаjн
