Олујно писмо

Пише: Јагода Кљаић

Стигло на адресу примаоца прије 34 године

Само желим особи погледати у очи. И не одвраћати поглед док све не ишчитам. Па макар видјела само мржњу и опет мржњу, која вири из разрогачене изненађености и мутне жалости због тога што су нам се погледи укрстили.

„Случај“ би, у пет минута, ријешио приучени форензичар, без великога знања и искуства. Једноставније не може бити. На Писму нема пуно отисака прстију. Само онога који га је типкао, уметао у коверту и лијепио марку, вјеројатно трагови јагодица поштанскога службеника и сигурно згрчени и укочени отисци особе која је Писмо добила. Не, то нисам ја, само сам једина која је Писмо читала, након оне којој је упућено. И ето, ваљда је дошло вријеме, баш сада, након 22 године, да Писмо пронађем у урушеном животу, извучем из кутије и понудим отиске прстију свима који би хтјели по њима тражити узроке, разлоге и посљедице. Свјесна да то данас мало кога занима, године су протекле, тко је преживио – преживио, а тко није – његова слабост, превише му крхки били тијело и душа.

Многе је убио метак, нож, шрапнел, клада, вода, штрик, уже … потегнути нечијом руком. Баш као што су неке туђе руке исписивале планове освајања, заузимања, протјеривања и убијања оних који би могли засметати. Некога је убила и претешка ријеч. Послана од анонимне кукавице која има мишљење и зна што је најбоље, али у властитом јаду и ништавилу од себе саме, не зна како то директно и јасно рећи, него прибјегава методи коју не користе ни најкрволочније дивље звијери. Али и код њих се, кад нападају, разазнаје тко на кога насрће. Само људи, људи су развили своје методе уништења других, несвјесни да су оне тек пуки почетак самоуништења.

Писмо носи датум 8. коловоз / аугуст 1991. године – послано из Загреба – на адресу у Загребу – анонимно, полуписмено, натипкано писаћом машином – прималац познат, све уредно, име и презиме, радна организација – Генералтурист Туризам, Прашка 5, за Мирјану Кљаић.

И у њему пише:

„Глинена Српкињо … пази јер те будно пратимо и сваки твој криви потез, у корист твојима, одмах прослијеђујемо нашим ‘правима’ у Сабор … је си ли дала свој хемафродитски гласић за странку Дјукића, па јасно, ниси, то је у супротности са твојим четничким везама … готово заборавих епитетски Наслов твоје изнајмљене земљарине гдје твоји ‘угрожени’ родитељи чувају ‘српско’ огњиште, штићени брадатим пријатељима … што кажеш на идеју ‘Цигани лете у зрак’, у пријеводу глинени родитељи … можда се стигну у зраку с пламеним језицима помолити прије него се врате на хрватску груду коју смо вам само из самилости посудили кад сте храбро трчали од турака и њихових дрвених колаца … видим да ти се свидја ова игра земља – зрак – земља … можеш им се и ти из нашег Генералтуристовог стана придружити … или још боље играт ћемо се с тобом гиљи – гиљи ражњића на челичној бајонети која обечајемо не хрдја иако је из Даља па ће ти бити ближе и топлије при срцу … штета што ниси трудница да испробамо рецепт зрак – колац – бунар… за Дом спремни – У“.

Можда би моја сестра била против објављивања дијелова Писма да није: – Два и пол мјесеца након његовога приспијећа добила радну књижицу у руке – двије године послије карцином желуца – те три и пол године након Писма умрла (1954 – 1995).

А да написане ријечи нису покренула мијењање станица у организму … нитко ме у то и не покушава увјерити.

О тих скоро непостојећих двадесет и двије године нећу сада. Јер, у Хрватској се све громкије обиљежава и прославља ослобађајућа акција Олуја, а ова исповијест, као и многе сличне, у то се не уклапа. И не само да нема своје мјесто као дио хисторијскога памћења, него се омаловажава као „једна обична лична прича“. А она то није. Симбол је једнога рата, као што има пуно таквих симбола, насталих мимо њихове воље и жеље. Још увијек нисам одустала, иако је било довољно времена за такву одлуку, од указивања на истину, односно, један њен дио. Истину у неправди, у злу, у мржњи, у јаду који се храни туђим атомима и молекулама, јер се боји властитих.

Зато ми је данас најважније сазнати тко је аутор тих написаних мисли о „гиљи – гиљи ражњићима на челичној нехрђајућој бајонети“. (Опрости ми, сестро, што то износим пред врата пакла!). Не бих ту особу (знам, погрешна ријеч) питала да ли јој је можда нетко трудан, па предложила да испроба рецепт „зрак – колац – бунар“. Само бих је гледала у очи и из њих читала мржњу која није могла настати под притиском и утјецајем политике, вође или вожда. Можда бих је одвела и на Мирјанин гроб у Глини, дала јој шансу за игру „земља – зрак – земља“.

Прије тога, очекујем политичку и демократску храброст државе Хрватске, и као самосталне државотворне цјелине и као дијела Европске уније. Нека у таквој храбрости задужи једнога обичнога форензичара који би, на темељу вијугица на јагодицама два прста десне руке, утврдио тко је писао ово Писмо. Да тек онда видимо тко је побједник. Онај који је побиједио или онај који поносно стоји на развалинама властитога живота.

Текст је написан 2. 8. 2013. године и бит ће садржај романа у припреми)

Преузето са: Банија онлајн