Пет година хладноће

Даница и Душан Влаисављевић из Козаперовице улазе у пету зиму након потреса у неприкладном контејнеру који гледа на започету, а недовршену нову кућу. Нада да ће дочекати да се у њу уселе умрла је онога дана кад су радници без објашњења напустили градилиште.

ремда је од катастрофалног потреса на Банији прошло готово пет година и већина страдалника је збринута, још увијек се у забаченим и брдовитим селима и заселцима нађу људи заробљени у контејнерима који чекају да их се збрине, да им се сагради кућа и да наставе живот који је напрасно прекинут кобног 29. просинца 2020. у 12 сати и 19 минута.

Даница и Душан Влаисављевић из Козаперовице, недалеко Глине, обоје добрано су загазили у осамдесете, а живе у контејнеру у којему су практички заробљени. Свега неколико метара даље постављен је темељ за нову кућу, подигнуто је неколико недовршених зидова, а онда је све стало.

– Одмах након потреса, када су нам статистичари забранили да улазимо у оштећену кућу и налијепили црвену наљепницу, поднијели смо захтјев за обнову, дакле, прије готово пет година, а све ми се чини да нас двоје нећемо дочекати усељење. Старост и болештине су стисле, а радови су тек недавно, прије мјесец и пол дана нешто мало започели, па стали. Након куцања на бројна врата, након низа дописа и телефонских позива дошли су радници, одвезли остатке старе куће, поставили темеље за нову, дигли половично неколико зидова, а онда, прије неколико дана све прекинули и отишли. Нису радили ни мјесец дана. Питали смо што ће бити с наставком радова, рекли су да питамо шефове јер они су добили упуту да прекину радове и оду у Ријеку па у Петрињу на ново градилиште и да ништа не знају. Тај шок нам је био једнак ономе који смо доживјели с потресом, можда још и гори. Све смо мислили ако заредају лијепи дани да ће кућа бити покривена до почетка зиме и да почетком љета идуће године усељавамо, али сад видимо од тога ништа – каже нам Душан Влаисављевић.

Даница и Душан живе сами, њихово троје дјеце, Стево, Љиљана и Душица расути су по свијету са својим обитељима, ту и тамо дођу да их обиђу па опет оду, а наши домаћини настављају самовати и ишчекивати да им се сагради кућа која је засад “ни на небу, ни на земљи”.

Све што смо цијели живот стјецали оставили смо тог 4. коловоза кад смо побјегли. Кад сам се вратила, наједанпут ми је то све постало неважно јер сам сазнала да ми је отац Раде мучки убијен четири мјесеца након Олује, говори Даница Влаисављевић

Када се земља затресла Даница и Душан били су у кући и да нису хитро излетјели на двориште сигурно би страдали. Након дан-два стигли су статичари и забранили им било какво, па и најкраће улажење у кућу. Како нису имали гдје спавати, а притиснула је хладноћа, одлучили су не послушати статичаре па су ноћили у полусрушеној кући коју су подбочили гредама да се потпуно не сруши, све мислећи како ће имати среће. У марту 2021. три мјесеца послије потреса од једне хуманитарне организације добили су контејнер, али од њега слабе вајде.

– Натрчили су тај контејнер насред дворишта, без струје и воде. Након неког времена дошли су некакви мајстори да споје воду и струју, дали нам да потпишемо неке папире и отишли. Никада се више нису вратили. Зима је стегла, у контејнеру се није дало живјети па смо наставили спавати и боравити у рушевини од куће страхујући и трзајући се и дању и ноћу на сваки шум. Три пута су долазили статичари провјеравати, а ми смо лагали да у кућу не улазимо. Тако смо провели у страху и муци четири пуне године и тек прије осам мјесеци, у фебруару ове године, добили смо други контејнер у којему ево сада живимо, али нам и он задаје многе невоље. Има он струју и воду, али забрањено је било што ложити или димити јер има некакве сензоре па се гријемо на струју. Немамо простора да спремимо зимницу па нам је све из баште пропало. Упозорили су нас да на врата и прозоре не смијемо стављати заштитне мрежице, па нас љети поједоше комарци, а сада се увлаче они смрдљиви мартини који нас излуђују – жали се Даница Влаисављевић.

Није петрињски земљотрес прва невоља која је затекла становнике Баније. Још и данас, тридесет година од рата и Олује трпе посљедице. Тако и наши домаћини, Даница и Душан Влаисављевић. Кобног 4. коловоза покупили су нешто ствари и брже-боље, у великом страху за властити живот, заједно са готово свим житељима Козаперовице, напустили родну кућу и огњиште.

Након дугих и мукотрпних путешествија завршили су у Лазаревцу, у граду и у земљи у којој никада раније нису били. Душан се у једној фирми запослио као возач, смјестили су се у рударској бараци и тако су, невољко, издржали пуних пет година. Добивали су храну бесплатно, а Душанова минимална плаћа покривала је остале потребе.

Кад им је дозлогрдило и кад је жал за Банијом постао претежак, одлучили су се за повратак. Кућа је била девастирана, све огољено и покрадено, зарасло у драчу и купину. Засукали су рукаве и брзо створили какве-такве увјете за живот.

– Све што смо цијели живот стјецали оставили смо тога дана кад смо побјегли. Стоку, живад, пољопривредне стројеве, све што смо имали. Кад сам се вратила, наједанпут ми је то све постало неважно јер сам сазнала да ми је отац Раде мучки убијен четири мјесеца након Олује. Кад смо одлазили, молили смо га да пође с нама, одбио је и рекао да ће чувати кућу јер се никада никоме није замјерио па се не боји. Сазнала сам да су га неки људи напали у селу и тукли док није издахнуо. Никада злотвори нису пронађени, али знам да је у старачком дому у Глини још жива жена која зна све детаље о његовој смрти. Али за то никога није брига – говори нам кроз сузе Даница Влаисављевић.

Даница и Душан улазе у пету зиму након потреса у неприкладном контејнеру који гледа на започету, а недовршену нову кућу. Уза све невоље притиснуле су их и болештине, па су обоје на лијековима. Нада да ће једнога дана уселити у нову кућу умрла је онога дана кад су радници без објашњења, напрасно напустили градилиште.

Текст и фото: Владимир Јуришић

Преузето са: портал Новости