Преображењски сабор у Крки
На велики хришћански празник Преображење Господње, у манастиру Крка у Далмацији, у присуству великог броја верника пристиглих из свих крајева, свету архијерејску литургију служио је митрополит далматински Никодим.
Преображење Господње, један од 12 великих Христових празника посвећен сећању на догађај Христовог преображења на гори Тавор, празник на који су се, према Светом Јеванђељу, отворила небеса и зачуо глас Бога Оца „Ово је син мој љубљени, њега послушајте” и о којем се целокупна природа, и вода и гора, преображава, и ове је године свечано прослављен у светоархангелском манастиру Крка. Река људи пристиглих из свих крајева од раног јутра сливала се ка светињи, месту саборовања, молитве, вековног окупљања, сусрета и успомена које се, некако посебно симболично о овом празнику, од давнина за Крку везују.
У кршевитим крајевима Буковице, каменитим и сиромашним селима далматинске Загоре, где је вековима уназад православни живаљ чувала и очувала понајвише чврста и јака вера, манастир Крка био је светионик, стуб и ослонац, место сабирања највећег броја верника током летњих саборовања.
На светковину Преображења увек се одлазило дан уочи самог празника па би се та августовска ноћ, звездано небо обасјано месечином, звуци цврчака, мириси тамјана и реке Крке што уз манастир тихо тече, уз све оно што се те ноћи изговори или осети погледом у пристигли народ, описивало и препричавало данима и недељама након тог посебног догађаја. На бол у босим табанима која су камењем и кроз драчу и купину ходила или леђима која су на тврдој ледини ноћила, брзо се заборављало. Важније од тога било је на време „за видела” стићи и стоку намењену храму предати. Даровано благо још је једна, посебна прича. По сведочењу и причама још живих, старијих генерација, али и запамћених у предањима оних који овај свет одавно напустише, у време највећег сиромаштва и глади, најбоље грло стоке поклањало се манастиру. Неретко и од гладних уста одвајано, али за здравље и спасење фамилије намењено, било је саставни део заветног, ходочасничког пута у манастир. И како је народ сведочио, није га требало ни везати ни водити уским стазама којим је први пут ходило, само би оно пред газдом ишло све до светиње.
– Сећам се како нас је мајка, као малу децу, зором будила да не закаснимо на празничну литургију у Крки. Ако би нас неко и повезао горе изнад канјона реке, цркви би се обавезно боси, пешке спуштали. Нас децу водила би за руке, а о рамену вечито носила торбу, неку зобницу, пуну дарова које би припремила за оставити у цркву. Преображење се увек ишчекивало као један велики, посебан дан, догађај који је и код нас деце био, мада нисмо били ни свесни његовог значаја, нешто веће и другачије од свих празника који су се код нас славили. Улица којом смо се спуштали до манастира, црквена порта и ливада поред реке, нису се видели од народа који је вече уочи, и на сам празник, долазио у Крку.
Те успомене никада не могу избледити из сећања. То је још један од разлога зашто и многи од нас, које су живот и околности разасуле по целом свету, настојимо то пренети на нашу децу, унучад, праунучад, да макар на овај дан дођу помолити се Богу баш овде, у ову нашу кршну Буковицу и светињу која нас је вековима дочекивала и испраћала – са сетом у гласу приповеда Милена која је, као и многи њени сународници, са најмилијима дошла да о Преображењу, у Крки, свеће запали и Богу се помоли.
Литургија још није ни почела а и свећа је за тренутак нестало, толико се народа скупило. У реду за воштанице, бројанице, манастирске мајице, књиге и сувенире, стрпљиво се чекало.
– Нема преше, данашњи дан смо одредили провести у манастиру па нигде не журимо. Овде смо скоро 20 дана, од првог до последњег дана годишњег одмора, а пролетело је као трен. Последњи дан је остављен за Крку, да прославимо празник, Богу се помолимо, срце и душу нахранимо пред вечерашњи пут у Београд. Таман да нас држи неко време, до поновног доласка – наводи Јован који, држећи ћеркицу за руку, чека свој ред за сувенире и мајице које ће, како рече, као највреднији поклон даровати рођацима и пријатељима у Србији да и њих подсећају на његов родни крај.
Ово лето у Далмацији народа више но икада
У манастирској порти звук звона и звецкање кадионице најавили су почетак празничног богослужења. Вруће је и помало спарно, али то никоме не смета, ни деци која то јутро нису доспавала, ни старијој чељади која се о штапу придржава. „Високопреосвећени Владико, време је да се служи Господу”, започиње ђакон. Свету архијерејску Литургију служио је архиепископ задарско-шибенички и митрополит далматински Никодим уз саслужење свештенства и монаштва митополије далматинске.
– Окупили смо се данас овде да заједно окусимо Божију благодат, са надом да ћемо у Царству Небеском, ако не раније, гледати ту Његову светлост нестварну коју су апостоли видели када су се са Господом налазили на гори Тавору. Чули смо у Јеванђељу описан тај догађај у коме се Он преобразио и показао сву силу и славу Божју, ту су се појавили Мојсије и Свети пророк Илија као они који су на многе начине утабали пут Спаситељу. Када су апостоли видели сву славу и природу Божију, они су попадали, од те светлости они нису могли да стоје на ногама. Тада су чули глас Божији који је објавио да је то Син Његов љубљени који је по Његовој вољи, а та воља је била таква да је „Господ толико заволео овај свет да је и Сина Свога Јединородног дао, да свако ко верује у Њега не погине, него да има живот вечни”. Тако је Бог постао Богочовек, по свему сличан нама, људима, осим по греху и ходио је земљом која је по много чему слична овој нашој милој Далмацији, како је говорио Свети Владика Никодим Милаш. Ми смо Му тада показали сав људски пад, када смо Га гонили, тукли, а на крају и убили, али нас Он и поред свега тога воли и дао нам је највећи дар који је само Васкрсење Христово. Зато ми треба да тежимо да наследимо Царство Небеско и да, када дође свеопште Васкрсење, будемо они који ће стати Господу са десне стране и дати добар одговор на Страшноме суду – беседећи о празнику истакао је митрополит далматински.
Митрополит је уједно позвао сав присутни народ да макар на Преображење оставе за собом свакодневне, овоземаљске бриге и да умноже своје молитве за сав српски народ, ма где он живео, да се моле за све сународнике у Србији, за смиривање ситуације и повратак мира, љубави и слоге у нашем народу који је кроз векове много пута страдао и страда и данас. Владика је додао да је овога лета у Далмацији било народа више него икада, мноштво верника који су посећивали и посећују наше светиње, те изразио захвалност свима онима који и на тај начин показују „Да нисмо заборавили једни друге где год да смо и да смо истински ученици Његови”.
Након литургијског славља освештано је грожђе које се, симболично, дели и једе баш од овог празника, а потом је уприличен културни део програма током којег су наступили поетско-музички кабаре „Нека остане међу нама” са Небојшом Курузовићем и Тијаном Башић из Бањалуке, као и хор „Јеврем Грујић” из Книна.
У смирај дана празнична светковина окончана је испред храма посвећеног Св. Ћирилу и Методију у центру Кистања. Културно-уметничким делом програма, ликовном колонијом, књижевном вечери и спортским играма и такмичењима за све генерације, завршене су овогодишње преображењске свечаности у Буковици.
