Прича Николе Вучинића — искочио из мајчиних кола да би возио комшијин трактор

 

Кад је отац погинуо,

фудбал је постао спас

 

Судбине дјеце која су деведесетих година кренула у колони, без разумијевања шта значи рат, а са прераном зрелошћу, данас су свједочанство једног времена. Наш саговорник, Никола Вучинић, је једно од те дjеце. Данас живи у Земуну, породичан је човjек, ожењен је Јасмином поријеклом из Крајине, Далмације, отац троје дjеце Mилене, Ирис и Вукана. Иза њега су дјетињство прекинуто ратом, избjеглиштво, губитак оца, године адаптације, али и људи који су му помогли да израсте у човjека који данас помаже другима.

Рођен je на Светог Николу, по коме је добио име, али и на Дан оснивања Републике Српске Крајине. До 1991. године живио је са родитељима Милом и Милевом у Карловцу, а од 1991. године у Славском Пољу, на Кордуну.

Живот прије рата памти као веома лијеп период. Радним данима је живио у Карловцу и ишао у вртић, кренуо у школу, а викендом је долазио код баке и дједа на село.

Славско Поље заузима важно мјесто у његовом срцу гдје проводи много времена са баком помажући јој око животиња. Из Славског Поља су му обоје родитеља, рођени у кући поред куће.  Након завршеног другог разреда у Карловцу, 1991. године основно образовање наставља у Славском Пољу, све до 6. разреда и несрећне 1995. године. Сјећа се свог најбољег другара из дјетињства Николе Шимулије и учитеља Владе Габрића са којима се и данас радо сретне и исприча.

Те године дјетињства памти као најљепше, иако је ратни период, све док није изгубио оца Милу 1993. године. Таман када су се ране бар мало зацијелиле, његово дјетињство прекида злочиначка акција Олуја и пут пун неизвјесности и страха, пут у непознато.

Данас му мајка Милева и бака Мика живе у Славском Пољу, вратиле су се на огњиште, на које и Никола радо одлази. Тамо му је и отац Миле сахрањен. Своју дјецу је од малих ногу водио на Кордун и причао им о свом дјетињству, тако да и они данас радо своје вријеме проводе на очевом Кордуну.

Сјећате ли се тренутка када сте морали да напустите свој дом?

– Пети август ће ми остати у сјећању за цијели живот. Сећам се као да је јуче било када је дошао комшија и рекао да морамо одмах да бјежимо и напустимо кућу. Мајка Милева ми је кроз сузе рекла: „Сине, узимај ствари и крећемо.” Када сам је питао за објашњење, само ме је погледала и рекла: „Готово је, морамо што брже да кренемо.” Нисам у том тренутку разумио ни шта је готово, ни гдје ми то идемо.

Како памтите дан када сте кренули у колони?

– Сјели смо у кола и кренули. На цести је већ била огромна колона аутомобила и трактора. Људи су плакали. Тај дан ћу заувијек памтити. Око нас су биле животиње које су људи ослобађали – краве, свиње, пси. Моје сузе су саме текле јер сам и ја морао да ослободим свог пса и да га заувијек оставим.

Имате ли неку слику која Вам се заувијек урезала у сјећање?

– Та слика – плач људи, дјеце, пси који завијају и лају, животиње које трче унезверене – урезана је у мене.

Да ли се сјећате неког тренутка када сте се заиста забринули за свој и мајчин живот?

– У једном тренутку су нам Хрвати пресјекли пут и морали смо неколико дана да спавамо у шуми. Мајка се није одвајала од мене. Није ми дала да спавам јер су, како је говорила, непријатељи ишли и клали дјецу пред родитељима. У руци је држала бомбу и рекла да неће дозволити да се мени нешто деси пред њеним очима. Био сам гладан, жедан и неиспаван. Сјећам се да сам ишао према некој бари само да попијем мало воде.

Посебно сте истакли један чин у колони који Вас и данас прати?

– Да. Када је колона кренула, наишли смо на комшиницу са троје дјеце која је стајала на путу и плакала јер није имала ко да јој вози трактор. То је иначе био чест случај, јер су многе жене са старчади и дјецом биле саме код куће, док су мушкарци били на положају. Без размишљања сам излетио из маминог аута и рекао: „Ја ћу да вас возим.” Имао сам 13 година. Мама је ишла иза мене аутом и тако ме пратила све док није остала без горива. Ја као тринаестогодишњак био сам у једном тренутку преморен и нисам могао да наставим да возим комшиничин трактор. Моја мајка Милева је зауставила војнике и молила их да помогну комшиници са троје дјеце. За себе није тражила помоћ, загрлила ме је и узела за руку и нас двоје, заједно са баком, мајчином мајком, смо кренули даље пјешке. Поносан сам на своју мајку. Ујна Радојка која је била у другом аутомобилу, такође је у једном тренутку морала да га напусти и са њом смо се нашли у Босни. Ујака Милу смо нашли тек у Србији.

Како је изгледао ваш долазак у Србију?

– Прва станица била нам је Инђија. Спавали смо 4-5 дана у фискултурној сали основне школе. За те дане ме везује велика туга којом сам био окружен. Људи су били ван себе, плакали, тражили своје најближе и стрепили да ли ће се појавити живи. У Панчеву смо били у прихватном центру за избјеглице и тамо сам кренуо у 7. разред и завршио прво полугодиште, јер смо се након неколико мјесеци преселили у Врдник.

Десила Вам се велика трагедија. Ваш отац је погинуо 1993. године. Како памтите тај тренутак?

– Било је поподне као и свако друго. Скупили смо се на игралишту и играли фудбал. У једном тренутку се појављује моја мајка, плаче и каже ми да је тата погинуо. То је тренутак који никада нећу заборавити. Радио је у полицији у Војнићу. Током гранатирања, једна граната је пала поред полицијске станице и гелер га је погодио. Први пут је био рањен на граници, други пут на ослобађању Коридора. Нажалост, трећи пут није преживио.

Како памтите оца?

– Као врло доброг и насмијаног човјека, увијек расположеног. Био сам син јединац и испуњавао ми је сваку жељу. Његов губитак је оставио огромну празнину.

Како сте се снашли у школи и новој средини?

– Тешко. Дјеца су ми се смијала и задиркивала ме јер сам причао ијекавицом. Исправљали су ме када кажем „млијеко”, „крув”, „ђе си”. Недостајао ми је отац, али сам патио и због тога што нисам могао да одлазим на његов гроб. Недостајали су ми другари са којима сам се сваки дан играо. Сјећам се да сам патио и за својим псом, али и осталим животињама које сам заједно са својом баком хранио.

Какви су били услови живота у Врднику?

– Живјели смо у кући са двије просторије, а било нас је седморо – мајка Милева, бака, ујак Миле, ујна Радојка, сестра од ујака Николина, брат од ујака Радомир и ја. Био је то веома тежак период. Од ствари сам понио само неколико мајица, панталоне и патике. Дошли смо у Србију без потпуно ичега јер су све ствари које смо понијели остале у ауту, који смо оставили у колони јер смо остали без горива. У Врднику сам живио 17 година, завршио Економску школу, и 2012. одлазим у Земун. Данас у Врднику још увијек живи мој ујак Миле звани Пеле и ујна Радојка. Сестра Николина се удала, а брат Радомир је отишао Њемачку да ради.

 

Фудбал је био важан дио Вашег живота?

– Фудбал ми је био спас. Прве кораке направио сам у ФК Петрова гора из Војнића. Како сам био дијете без оца, ишао сам пјешке на тренинге који су били удаљени 7–8 километара. Фудбал сам више играо рекреативно, него професионално, али сам у фудбалу више од 20 година и јако га волим.

Ко је имао највећи утицај на Ваш животни пут?

– Моја мајка Милева прије свега. На њој је био огроман терет. Поред ње, највећи утицај имао је покојни Горан Буњевчевић — мој најбољи пријатељ, брат и други отац. Они су ме извели на прави пут.

Како је изгледала Ваша сарадња са Гораном Буњевчевићем?

– Горан ме је 2012. године позвао да дођем у ФК Земун. Од тада живим у Земуну. Радио сам четири године као директор стадиона, а потом ме је, када је постао спортски директор Фудбалског савеза Србије, позвао да поново радим са њим. Све што сам постигао дугујем њему. Његова изненадна смрт ми је јако тешко пала. Колико патим за оцем, толико патим и за мојим Буњом.

Колико Вам је било важно да кроз своју професију помогнете другима?

– Много ми је било важно да помогнем другим људима, и дан-данас помажем колико год могу јер ја најбоље знам како је када немаш могућност да купиш копачке, лопту или дрес. И колико ти значи да ти неко укаже повјерење и да прилику када си млад и када ти највише треба подршка.

Да ли се сјећате свог првог одласка на Кордун?

– Мој први одлазак на Кордун је био много стресан за мене, вратиле су ми се све емоције из дјетињства, пролазиле су ми разне слике кроз главу, од играња са другарима који више нису били ту, па до колоне када смо морали да напустимо своје родно мјесто. Кордун је мјесто коме ћу се увијек враћати. Тамо ми живе мајка Милева и бака Мика и сваке године сам више пута на Кордуну у Славском Пољу. Тамо почива и мој отац Миле.

Како бисте оцијенили однос Србије према дјеци колоне?

– Србија ми је дала прилику за нови живот, мени и свим људима који су били у колони. Као дијете нисам разумио шта се дешава, али сам осјећао немир. Данас знам да је живот у Хрватској био лијеп све до 1991. године, а онда су се ствари постепено мијењале, све док није дошло до коначног слома 1995. године.

Драгана Бокун

СРПСКО КОЛО/БРОЈ 117

 

БУЊИ у част

Сваке године се одржава Меморијани турнир посвећен прерано преминулом Горану Буњевчевићу у Славском Пољу.

– Тада не само да се присјетимо Буње, већ ми је то прилика да се видим и са многим пријатељима са којима сам се дружио и играо фудбал у младости. Иако није физички са нама, Буња нас све окупи у нашем вољеном Славском Пољу које тих дана посебно оживи. Свима нам значе такви сусрети, посебно нашим пријатељима и рођацима који и даље тамо живе. На прави начин промовишемо другарство и спорт.