Приче из две планине: Како су Грмеч и дјед Раде створили нову громаду – Бранка Ћопића

Две су громаде обележиле живот и стваралаштво Бранка Ћопића: дјед Раде и Грмеч. Из те две планине испричане су све његове приче о детињству које нас и данас уче да будемо људи, да волимо, да се радујемо, да будемо храбри. И то је Бранкова лекција која траје заувек – каже књижевник Драган Лакићевић.

Лакићевићева књига ,,Мој Ћопић” , недавно објавњена у издању куће ,,Партенон”, садржи текстове, уредничка сећања и лирске анализе обимног дела вероватно највољенијег писца послератне Југославије. Готово да нема детета које се није напајало причама о Јежурки Јежићу , Мачку Тоши , распеваном цврчку, или ђака који се није дивио храбрости ,,митраљесца голубијег срца” – Николетини Бурсаћу .

У част свих тих бесмртних јунака, у име доброте и племенитости које и данас исијавају из Бранкових прича и песама, књижевник Драган Лакићевић који и дана снеке Бранкове стихове зна напамет, написао је ,,своме писцу“ књигу захвалности и дубоке оданости.

Ћопић је пре свега приповедач. У раним причама које су објављене пре Другог светског рата, још није био открио своју хуморну димензију и лирску топлину. Тек после рата ће та својства Бранко развити у приповедању. Али, већ тада показује да му је веома стало до детаља: сваки опис природе, свака реченица о детињству, о животу људи у његовим селима, пуна је детаља који носе не само уметничку, него и моралну тежину, напомиње Лакићевић и као пример наводи један од тих ситних детаља који потврђују Ћопићево мајсторство.

То је опис тренутка када мајка прати Николетину. Никола је огроман, попут брда, али му мајка (која га зове Ниџо и ,,јабуко моја”) у тренутку растанка скида један кончић са мајице да му макар тако олакша пут на који је кренуо. Николетина чека да мајка оде и стално говори Јовици: ‘Јовица, погледај, оде ли стара.’ И тек кад стара одмакне иде у јуриш. Детаљ из ког разумемо следеће: најпре волиш мајку, па онда водиш своју борбу.

И у другим ликовима Ћопић продубљује осећање заштите, нежности и оданости. Лакићевић у књизи посебно истиче девојчицу Луњу из књиге ,,Орлови рано лете” .

Тиха, загонетна, мудра, видовита девојчица коју дечаци воле и поштују – то је образац односа према другарици, према жени, према детету. То је лекција коју ниједна школа, ниједан институт не може тако дочарати и приказати. Ћопић нас учи љубави кроз мале гестове, кроз обичне ситуације, каже аутор књиге ,,Мој Ћопић”.

Као и за многе читаоце и за њега је једно од најдирљивијих места у Ћопићевом опусу песма ,,Херојева мајка” у којој се, у завршним стиховима, старица поклања пред мртвим сином.

То је песма која је уз ,,Крваву бајку“, једна од највећих песама из Другог светског рата. И она се, као и ,,Крвава бајка“, завршава са хришћанским мотивом. Код Десанке јунаци се уздижу до вечног боравишта, а Ћопићева мајка је ,,уместо иконе ставила знамење и бесмртном се сину поклонила“. То су велике вредности поезије.

Хумор је још један стуб Ћопићевог стваралаштва, подсећа Драган Лакићевић.

Ћопићев хумор је градацијски – од оног финог, деликатног испод текста, до оног од кога се читалац слободно може загрцнути од смеха. Он пише хуморно зато што своје јунаке воли, не би било хумора да није било љубави. Најдирљивији је, рецимо, мали мрав који захваљује плавом цветићу што га је склонио од пљуска. У том мраву препознајемо трудбеника који по цео дан ради, док цврчак само свира и пева. То је езоповска и универзална традиција. Љубав и хумор код Ћопића не могу се раздвојити. Сви његови јунаци, било да су људи или животиње, носе у себи поштовање, труд, рад и љубав. Ту је и његова способност да кроз хумор учи – како децу, тако и одрасле – животној мудрости. Бранко Ћопић нас води кроз свет у којем су доброта, хумор и храброст вредности које не застаревају.

Важно својство овог писца је и то што као приповедач није тежио великој синтези или монументалном роману, подсећа Лакићевић.

Он пише о детињству, о Грмечу, о дједу Раду. Ту ствара низ сјајних прича, од којих се не зна која је од које боља. Ту је и прича о сату који куца – док куца и на основу кога дјед Раде мисли да је његов пријатељ – власник сата који лута светом – жив. То су приче чија је суштина песничка, а писане су најбољим српским језиком.

Ћопићево родољубље и патриотизам, снажно присутни у укупном делу, прожети су топлином и хуманизмом, а не идеологијом, истиче наш саговорник.

Ћопић није пропагандиста. Његово родољубље је искрено и природно. Кроз приче учи децу и одрасле храбрости, поштовању и одговорности.

Говорећи о данашњем односу друштва према писцу , ,Баште сљезове боје” Лакићевић сматра да се данас мало чита и веома мало зна. Али да ће, чак и до оних који не знају ко је Марија на Пркосима или гарави Бране, доћи љубав којом су натопљене странице Ћопићевих прича и песама. Зато и верује да је Ћопићева уметност, са свим универзалним вредностима уједно и мост између прошлости и будућности.

Ћопић је волео свој народ и његове обичаје, али није био старомодан. Његова поезија и проза су вечне, јер у њима препознајемо себе, своју децу, наше мајке и баке. И кад год читамо његове приче, сетимо се да љубав, храброст и доброта никада не излазе из моде. Његовно књижевно дело је натопљено љубављу и та љубав и данас долази до нас. Ћопић нас воли кроз своје приче, и то је нешто што не може бити сакривено или заборављено.

sputnikportal.rs / Дејана Вуковић

Преузтео са: iskra.co