Професор који је оставио траг: Омаж професору Светозару Борку
У Библиотеци града Београда, у Римској дворани, 4. децембра 2025. организован је омаж књижевнику и новинару проф. Светозару Борку. Свето Борак је рођен 1945. године у Гошићу, општина Книн. Био је врхунски интелектуалац и говорник, најбољи познавалац народних обичаја сјеверне Далмације. Радио је као професор у бенковачкој гимназији, а потом и на Богословији манастира Крка. У избјеглиштвуе је предавао у Ваљеву, затим и у Сремским Карловцима гдје је дочекао пензију. Свој породични дом је свио у Чортановцима. Аутор је књиге Срби католици, Далмација, Лика и Горски Котар: у старим српским записима и натписима и Са српских оплаза. Преминуо је у јуну мјесецу 2025. године и сахрањен је у родном Гошићу.
О Борку су говорили библиотекар Наташа Булатовић, новинар Данко Перић, адвокат Душан Старевић, новинар Петар Самарџија и прочитани су текстови професора Растка Лончара и књижевника Анђелка Анушића.
У причу о Светозару увео нас је Данко Перић прочитавши пјесму митрополита Фотија.
Наташа Булатовић каже да је Борак на много начина утицао на њу. С обзиром да је припремајући свој докторат пратила издавачки рад манастира Крке, односно Епархије далматинске и изадавање часописа Крка од самог њеног оснивања. И том приликом, не знајући да се ради о Светозару Борку прочитала многе његове чланке, од 2003. када је тај часопис основан.
– Види се његова уређивачка рука у свим текстовима, иако није потписан на свим текстовима. Ми из наслова можемо да видимо да је ријеч о Светозару. Рецимо неки од њих су у рубрици Из народних живота и обичаја гдје је он говорио о Божићним обичајима. Велику важност је придавао повратку нашег народа, од 2003. Стално је писао колумне о повратничком животу, о повратницима и њиховим искуствима и залагао се за што масовнији повратак. Часопис Крка је долазио до многих домова, многи су се претплатили на тај часопис, читао се и ван Далмације. Такође, уређивао је и умјетнички дио часописа. Подржавао је младе људе и објављивамо њихове радове, па чак и штампао рад дјевојчице која је похађала у том тренутку основну школу. Заиста је био врстан педагог. Сугестиван и у својим предавањима и својим текстовима.
Булатовићева каже да је писао низ историјских текстова, за које му је извор био Никодим Милаш. Указивао је и на многе лоше навике и појаве у својим текстовима, надајући се да ће ти савјети бити плодоносни.
Булатовићева је представила хронолошки рад Светозара Борка, и испричала како је ово љето случајно наишла на дрвени крст у његовом Гошићу и сусрет са Гошићем ју је потакао да напише пјесму посвећену цивилима који су страдали након Олује, међу којима је била и Боркова мајка Марија, а у тренутку страдања је имала 84 године.
Адвокат Душан Старевић исказао је да има велику част да говори о професору Борку.
– То је био мој највећи професор и учитељ којег сам имао. Почетком седамдесетих дошао је из Београда у Бенковац. Мој отац, професор историје, је са нестрпљењем очекивао новог професора књижевности у Беноковакој гимназији. У нашу варош су почеле пристизати приче о најбољем студенту Филозофског факултета у Београду. Био је надарени писац и историчар, талентован за сликарство и кипарство, био је цијењен међу водећим београдским интелектуалцима и умјетницима, а велики углед је имао још као студент.
Старевић каже да је сваки Борков час био мали умјетнички догађај, са савршеном дикцијом, готово драмаским наступом и дивним цртежима на табли.
– Колико је био поштован најјасније, најјаче и најболније сам се увјерио када га је унатраг двије године напала опака болест и када су га његови ученици, пријатељи, познаваоци, расути по цијелом свијету непрестано позивали, информисали се, бдјели над његовим здравственим стањем, подржавали херојску борбу његове жене молећи се и надајући се професоровом опоравку.
Старевић каже да се у Боркову ерудицију и енциклопедијско знање читалачка публика могла увјерити читајући његове сјајне есеје из књиге Са српских оплаза у којима је разграбио бројне оплазе у српској књижевности, књижевној историји и критици.
– Био је човјек пун духа и хумора који су уз његово огрoмно знaње у сваком часу били са њим на велику радост његових сабесједника. Српски језик био је неодвојиви дио њега, његовао га је, баштинио, љубоморно чувао исписујући на крају својих књига мале рјечнике. Уз помоћ професора Ненада Косовића и сарадника Милоша Миланка написао је Српски рјечник Буковице који нажалост није публикован. Својим ученицима је давао цијелог себе, као и просветитељском раду који је био његов живот.
Професор Растко Лончар био је оправдано одсутан, његов рад прочитала је новинарка Српског кола, Драгана Бокун.
Лончар је истакао да није било пионира попут Орфелина, Мркаља, Милованова, Милаша, не би било ни реформатора и духовника попут Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Николаја Жичког. Да није пропјевао Бранко Радичевић, не би пропјевао ни Црњански; да се није десио Сарајлија, не би се догодио Његош. Да се није догодио Светозар Борак, не би остале „нетакнуте оплазе у општем преоравању по насљеђу такозваних западних Срба,„Морлака, Крајишника…”
– Пишући књигу Са српских оплаза која садржи четири есеја и нешто мање од три стотине за ове крајеве специфичних ријечи, Светозар Борак је под српским оплазама мислио на оне просторе који су у његовању српске баштине остали нетакнути и необрађени; међутим, са овог становишта, двадесетак година од појаве ове књиге, под српским оплазама можемо подразумијевати просторе које смо успјели да сачувамо од агресивних крађа земље наше културе и фалсификовања наше баштине. Но, да би овај подухват био успјешан, биће потребно десетљећима чупати чкаљ и коров тако да се не уништи, већ само очисти земља за даља његовања. Светозар Борак нам је Српским оплазама показао основну идеју, а књигом Срби католици започео борбу која ће још дуго, дуго трајати за такозвано „југословенско насљеђе“ за које неће постојати ни Дејтон, ни Рамбује, ни Брисел.
Лончар подсјећа да се Борак прихватио тешког и одговорног истраживачког посла и тиме задужио српски народ не само тиме што је штампао књиге које ће нам бити основни оријентири у годинама које надолазе (нарочито генерацијама које ће бити рођене без свијести о томе да на свијет ступају у изгнанству), већ и тиме што је успио да у своме уму ствари постави тако да са миром, студиозношћу, невјероватном прецизношћу и педантношћу ствара, вјероватно свјестан да објављује у условима у којима његов народ и његова култура не показују свијест о сопственим дометима, нити жељу за новим духовним васкрснућем.
– Светозар Борак је на страшан начин скренуо пажњу како и наше институције у капиталним издањима не разликују српско од не-српског, како расрбљују оно што је наше, и тако нас све више своде на ирационалне бројеве и неједначине. Ми, и не знајући ко су све били Срби католици из Дубровника, Далмације, Лике, Славоније, Барање, па и Кордуна и Баније, полако почињемо да не знамо гдје смо све били присутни, и губимо могућност да сазнамо о себи од Руђера Бошковића, дум Ивана Стојановића, Лује Бакотића, браће Војновић, Бартуловића, Миличића и многих, многих других које олако препуштамо у темеље псеудокултура.
С стога, како на води Лончар, постоји опааност да и када видимо пред собом ћирилске натписе у крајевима који више не спадају под јурисдикцију српског народа помислимо да се ради о некој историјској грешци, фалсификату и немогућности да се то икада догодило.
– Светозар Борак ће имати драгоцјено мјесто као свједок постојаности и непоколебљивости, а потом и прецизности и истинољубивости које чине основ српске културе и основ њеног даљег баштињења. Светозар Борак нас је даривао најљепшим и најтежим – задужио нас је у име имена српског, и на томе нека му је вечита хвала!
Новинар Данко Перић говорио је о Светозару Борку и Книњанима и подсјетио и упутио оне који нису знали да је Борак дао велики допринос да се већина сцена култног филма Браћа по матери, сценаристе Книњанина Јована Радуловића, сними на бенковачком подручју. Велики ангажман у томе је имао и Цивљанчанац Милан Шарац.
– Свето је у филму остварио и запажену улогу сеоског лугара, а Шарац локалног фратра. То ремек дјело Здравка Шотре није смјело да се снима на книнском подручју. Радуловића су претходно узели на зуб кнински субноровци, јер су се неки од њих препознали у такође, антологијској драми Вучари Горње и Доње Полаче, снимљене по Радуловићевом сценарију, а редитељ је такође био Шотра.
Само неколико сцена фимла Браћа по матери је снимљено на книнском подручју, крај млиница на ријеци Крчић.
– Борак, као и Петар Самарџија, браћа покојни Никола и Душан Старевић, Драган Којић и академик САНУ, недавно преминули, Драган Шкорић су били подржаваоци Книњанина рођењем др Јована Рашковића. Српско друштво Др Јован Рашковић објавило је три Боркове књиге: Срби католоци; Далмација, Лика и Горски Котар: у старим српским записима и натписима и Са српских оплаза.
Успомена и друговања са Бороком сјетио се новинар Петар Самарџија и претпоставио да би Борак волио да су се сада око огњишта састали.
– Ти разгоговри са њим су претварани у праве језичке гозбе. На десетине прича и анегдота са њим сада ми падају на памет. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих дошла је екипа културне редакције Телевизије Београд и у Книну су тражили Борка, у Културном центру. Рекли су им да он живи у Ђеврскама. У центру Ђеврсака су питали гдје фамилија Борак живи и они су објаснили гдје је Гошић. Макадамским путем су возили и стали у Милановићима, гдје су неки људи поправљали кућу и питали их за Гошић. Један човјек их је питао шта ће тамо, они су му рекли да ће са Светозаром Борком да причају о језику. Мјештанин је са уредницом причао пола сата на ту тему, и на њено изненађење како толико зна, мјештанин је скромно одговорио да то овдје сви знају. Када су напокон дошли у Гошић затекли су око огњишта старицу која им је рекла да је Борак отишао у друго село да помогне неким људима који „зиђу“ кућу.
Самарџија је сарађивао са њим јер су обојица били дописници Политике експрес, и то вријеме друговали са Јованом Рашковићем.
– У Новом Саду смо формирали Друштво Др Јован Рашковић и договорили смо се да ћемо имати и издавачку дјелатност. Трагедија је што је много тога остало незабиљежено што нам је све бесједио. И моји унуци се сјећају много Боркових прича.
Од Светозара Борка се опростио и Анђелко Анушић, пјесмом Пут у Јерусалим, коју је прочитала Драгана Бокун.
Текст и фото: Драгана Бокун
