Први светски рат је био питање опстанка за Србе

За Србију је Први светски рат био егзистенцијално питање и то не у смислу државе него у смислу опстанка народа – платила је огромну цену у виду скоро трећине становништва а последице тога у демографском смислу осећају се до данас, истичу историчари.

Различите су процене колико је Срба страдало у Првом светском рату, али ако се саберу жртве с обе стране Дрине, може се говорити о милион и двеста хиљада, а како каже др Горан Милорадовић из Института за савремену историју, уз касније губитке у Другом светском рату и у ратовима деведесетих резултат је да је Србија сада у врло лошој демографској ситуацији.

Србију уцењивали и савезници

Притом, околности под којима је Србија ушла у рат уопше нису зависиле од ње – да ли ће 1914. године да загази у рати или неће, то њу уопште нико није питао, истиче историчар и додаје да је још једна отежавајућа околност за Србе био однос савезника из Антанте.

“Током прве године рата Србија је нон стоп уцењивана и то од својих савезника. Пошто је Србија нападнута, њој нико није понудио савезнички уговор. Она није савезница. Она само ратује на страни савезника Антанте. Нико јој ништа не гарантује. Друга ствар, од ње се тражи да уступи Бугарској део своје територије, да би Бугарска ушла у рат на страни Антанте. Зашто се то очекује? Зато што Србија мора да пристане на све. Она је нападнута, туче се са Аустријом која има 50 милиона становника, а Србија има 4,5 милиона становника у том моменту. То је однос 12 према један”, описује околности Милорадовић.

Како каже, Србија се нашла у небраном грожђу – или да преда део своје територије, или да трпи и да чека да се савезници предомисле.

“Нису се предомисили. Савезници су 1915. године када је Србија сломљена већ имали своје трупе у Европи, односно на Балкану. Они су најпре имали експедицију у Галипољу која није успела па су трупе пребацили у близини Солуна. Значи, имали су тамо десетине хиљада војника, могли су да крену у сусрет српској војсци и да јој помогну, да држе одступницу Србији да се долином Вардара наша војска спусти без преласка Албаније”, наводи Милорадовић уз подсећање да је као резултат српска војска до Крфа стигла преполовљена.

О односу савезника, према речима нашег саговорника, говоре поједина сведочења наших официра.

“Има један извештај из 1916. године мајора Вуловића, који је присуствовао укрцавању српске војске на бродове у Албанији. Каже да су Французи бацали са бродова кћери и супруге високих официра, а да није истина да није било места на бродовима. Побацали су их зато да не наруше свој комфор. Каже мајор, они су нас посматрали као нижу расу. Наши савезници Французи. Дакле, оно што се учи у основним школама о том драгоценом савезништву нема пуно везе са оним што је било на терену. Французи су на исти начин посматрали Србију као што су посматрали Немци и Аустријанци или Британци. С тим што смо им били потребни као савезници да мање њихових војника ангажују на Солунском фронту и то је сва разлика. Иначе са истим презиром су посматрали те Балканце као и остала цивилизована Европа.”

Јесмо ли се пренапрегли

Говорећи о примирју потписаном 11. новембра 1918. године у вагону у Компјењу у Француској, др Стефан Радојковић из Института за политичке студије подсећа да је то било заправо последње примирје које су тражиле Централне силе од Антанте и њених савезника јер је пре тога Бугарска затражила примирје, већ негде крајем септембра, затим Турска и Аустро-Угарска.

Он објашњава да је након тог низа примирја много значајнији период кад почиње Париска мировна конференција од које је и Србија, као земља на страни победника, доста профитирала проширивши своје територије.

“Поставља се питање докле се требало проширити. Данас, гледано са стране, можемо да кажемо да смо се ми, Србија у том тренутку у ствари пренапрегнули и да смо узели више него што можемо да сажваћемо, што ће касније показати искуство Краљевине Југославије. Наравно, у том тренутку наши политичари то не могу да знају, они просто не могу да читају будућност”, констатује Радојковић.

Југословенска идеја је, како каже, била присутна у српским интелектуалним и политичким круговима, а са друге стране Србији се указала прилика да се прошири на рачун до тада егзистенцијалног непритеља Аустро-Угарске која је престала да постоји.

“Ја бих рекао да су у то време наша политичка елита и династија урадили најбоље што су знали и могли, али касније деценије ће заиста показати да је могуће заговарати тезу да су се просто пренапрегнули, понесени победом, понесени тиме да су они савезници Антанте и неко ко је заправо профитирао суштински и Версијским уговором, Сенжерменским уговором, Тријаноном, свим мировним споразумима склапаним са пораженим државама, од којих је имала користи и будућа Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца,” каже Радојковић, подсећајући да је рат окончан Версајским мировним споразумом потписаним на Видовдан 28. јуна 1919.године.

Милорадовић примећује да се ипак у свему томе Србија опет није много питала, указујући да њени представници нису чак ни пуштени у главну салу на Конференцији мира у Паризу.

Он подсећа да су постојала два пројекта државе јужних Словена – један је био југословенски, а други Начертаније Илије Гарашанина, а превагнуо је овај први.

Геополитички проблем расутости Срба решен је југословенском идејом јер су Југословени као нација имали већину од Истре до Војводине – само на тај начин, напомиње Милорадовић, и уз одређену наклоност савазника могли смо да добијемо одређене територије.

“Дакле, највише територија се могло спасти и за Србе, и за Хрвате, и за Словенце, само тим концептом. Знали су савезници да то није једна нација. Зато се та краљевина и звала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.”

Плусеви и минуси југословенског концепта

И краљ Александар, и целокупна српска политичка и интелектуална елита упирала се да одбрани тај концепт и ту државу – да не дође до распада Југославије свесни, како каже Милорадовић, да ако дође до распада сви ће доћи да траже своје, и Мађари, Бугари, Аустријанци, Италијани.

Чињеница је, додаје Радојковић, да је Београд у то време био престоница независне јужнословенске државе и уз Црну Гору једина независна држава јужних Словена, која је била блиска нашим саплеменицима, Словенцима, Хрватима, али пре свега Србима који су живели преко Дрине.

“У тој структури међународних односе и дешавања на терену ви радите најбоље што можете…. Јер у нашем интересу је увек било да у једној државној творевини, каква год да је она, увек буду сви припадници српског народа. У том смислу то је за нас било егзистенцијално питање”, напомиње Радојковић.

Не смемо да заборавимо, додаје Милорадовић, ни међунарни контекст.

“Некима је Југославија била потребна, некима није. И то су колонијалне империје које су пуно моћније од Србије или било које друге балканске земље. Сама идеја Југославије потекла је из Аустро-Угараске: то је облик аустро-славизма и начин да се тај балкански шарениш скупи и да се веже за Беч… С друге стране, као што су Аустријанци били подозриви према српском, словенском идентитету и православљу, исто су били подозриви и Французи и Британци. Њима је више одговарала та шарена држава, у којој би јужнословенски католици били скупљени и који би држали баланс са православнима…Западној Европи више одговара Југославија него што то одговара Србима, у неком смислу. Њима не одговара српска држава јер она је национално и верски компактна. Она има свој идентитет, а тај идентитет је близак руском. И она може да буде ослонац Русије и за продор ка југу и на Балкану. И то њих ужасава. Цео 19. век је борба да се Руси не пробију даље на запад или на југозапад, поготово Британије. Они су имали ту фикс идеју, а и данас је имају”, закључује Милорадовић.