Сајмиште – од поноса града до поља смрти

Београдски сајам је свечано отворен 11. септембра 1937. године.

До почетка рата, априла 1941. године на њему су редовно одржавани прољећни и јесењи сајмови, као и бројне друге културне и забавне приредбе. Сајамски комплекс је био значајна архитектонска цјелина и састојао се из више павиљона са укупно нешто више од 14.000 квадратних метара изложбене површине. Представљало је симбол урбаног развоја, привредног напретка, модерне архитектуре и отворености према свијету, да би већ након неколико година постало мјесто масовног страдања, заточеништва и разарања.

Оснивање Јеврејског логора Земун

Током агресије нацистичке Њемачке и бомбардовања Београда, априла 1941. објекти Сајмишта нису теже оштећени и релативно брзо су могли да се искористе за затварање великог броја људи. У масовним репресалијама њемачких окупационих снага током гушења устанка у Србији у љето и јесен 1941. године стрељано је више хиљада Срба и Јевреја.

Чланови редакције Српског кола и предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта посјетили су Меморијални центар Старо сајмиште и у Централној кули погледали двије поставке „Логор на Београдском сајмишту (1941–1944)“ и „Прихватни логор Земун“ које им је представио сарадник Меморијалног центра, историчар др Милан Кољанин. Кољанин је један од најзначајнијих српских научника који се баве Другим свјетским ратом и Холокаустом. Значајне су његове књиге Њемачки логор на београдском сајмишту и УСТАШКА ЗВЕРСТВА Зборник докумената (1941–1942).

Такође, имали су прилике да погледају макету предратног Београдског сајма, коју је Меморијални центар добио на поклон од породице Рајка Татића, једног од архитеката који су радили на изградњи сајма.

Укупно, у Јеврејском логору Земун и у Прихватном логору Земун је заточено око 39.000 особа, од који је њих преко 17.000 (43,6%) изгубило живот.

Окупационе власти су имале у плану почетком октобра 1941. године да изграде велики концентрациони логор у мачванском селу Засавици за интернирање заробљених устаника и преосталих Јевреја, дијелом и Рома. Међутим, због поплаве, за мјесто новог логора 28. октобра 1941. одређено је Београдско сајмиште.

Сајмиште се послије разбијања југословенске државе, априла 1941. године нашло у саставу усташке Независне Државе Хрватске, на територији града Земуна. Усташке власти су се сложиле са молбом њемачких власти из Србије да се изложбени павиљони искористе за интернирање Јевреја у логор уз услов да се логор снабдијева храном из Србије. Такође, и команда логора је била у саставу њемачке полиције (Гестапо), а њени  припадници су и обезбјеђивали логор.

Почевши од 8. децембра 1941. у новоформираном Јеврејском логору Земун (Judenlager Semlin) интернирани су сви преостали Јевреји из окупиране Србије, углавном жене, дјеца и старци, јер су мушкарци прије тога махом поубијани о чему ће бити ријечи у наставку текста.

Заједно са око 6.400 Јевреја у посебном павиљону је интернирано око 600 ромских жена и дјеце, чији мушки чланови су такође стрељани протеклог љета и јесени.

Нехумани услови живота у логору

Услови заточења у великим хладним павиљонима током оштре зиме 1941/1942. године били су веома тешки и праћени су разним понижењима. Због болести, потхрањености и зиме током прва три мјесеца постојања логора у њему је умрло око 500 јеврејских заточеника.

У истом периоду због тешких услова заточења у логору је умрло између 56 и 100 Рома, углавном старијих и дјеце. Остали ромски заточеници пуштени су до почетка априла 1942.

У врху њемачке полиције у Берлину у првој половини марта 1942. одлучено је да се јеврејски заточеници убију у самој Србији.

„Душегупка“ – покретна фабрика смрти

У Београд је упућен специјалан камион за који се усталио назив Душегупка – гасна комора са двојицом искусних припадника полиције Гецом и Мајером. Од краја марта до 10. маја 1942. на путу од логора до припремљених јама на стрелишту у Јајинцима убијени су практично сви јеврејски заточеници.

У Јеврејском логору Земун укупно је живот изгубило око 6.320 Јевреја, односно готово сви заточеници. Иако егзекуције нису вршене у самом логору, он је практично био нека врста логора смрти.

– Нијемци су гушење гасом прво испробали на хендикепираним Нијемцима, постепено су усавршавали и правили покретна убојилишта, да би у јесен 1941. године Хајнрих Химлер који је био на челу њемачке полиције, присуствовао једном масовном убијању и припало му је зло. Па, је он ради „добробити“ убица, нашао други начин убијања и направили су покретну гасну комору. И то су била два типа камиона, мањи и већи. Убијали су угљен-моноксидом, из издувне цијеви камиона. Нису користили отров. У већи камион који су довезли у логор на Сајмишту би стало око 80 људи. Док би их возили у Јајинце пустили би издувни гас који је убијао затворенике. Био би још један камион, затвореницима би говорили да се ту пакују њихове ствари означене именима, јер наводно их премјештају у други логор. Постоје свједочења како би се Гец и Мајер док би Јевреји улазили у камион играли са јеврејском дјецом, јер би цијеле породице одвозили. Чак су и давали правила владања у новом логору у који наводно иду. Цијели тај процес, су жељели да изведу са што мање буке, што мирније.

Тијела убијених, као и посмртни остаци других стрељаних спаљена су у акцији уклањања трагова злочина, коју је немачка полиција спровела крајем 1943. и првих мјесеци 1944. године.

У другој половини априла 1942. склопљен је договор између њемачке полиције у Србији и усташке хрватске полиције о преузимању „политички непожељних елемената“ из логора у Јасеновцу и Старој Градишки ради упућивања у њемачке логоре у Норвешкој.

– Када је посљедња група заробљеника из Јеврејског логора одведена, 1942. године командант Херберт Андорфер послије рата је био у Аргентини и вратио се у Аустрију, под својим именом. Иако је ухапшен добио је само 2,5 година затвора, а његов помоћник Едгар Енге ниједну, за 6.320 убијених Јевреја.

Формирање Прихватног логора Земун

Док су посљедње групе Јевреја почетком маја 1942. одвођене у смрт, у логор на Сајмишту почеле су да стижу прве групе заробљених партизана из Србије, а затим и групе заточеника из усташких логора. Тада је логор већ добио назив Прихватни логор Земун (Anhaltelager Semlin) и у њему је формирана нова команда. Прва група стиже из Чачка, па стиже група из Јасеновца, а послије долазе велике групе са Козаре, Баније, Кордуна, а у међевремену стижу веће или мање групе из Србије.

Масовна заточења и нови таласи страдања

У Прихватном логору Земун је од почетка маја 1942. до друге половине јула 1944. године заточено укупно 31.972 заточеника. У логору или непосредно по одвођењу, живот је изгубило чак 10.636 заточеника, односно једна трећина доведених. Ове бројеве треба сматрати приближном доњом границом и интернираних и оних који су изгубили живот.

– Фактички то је био логор смрти. Нијемцима се журило да ослободе простор. Очекивали су нови талас устаника и већи број затвореника које је требало слати у логоре ради принудног рада. Њемачка потреба за радном снагом је била све већа. Дошло је и до промјене односа према устаницима, ублажене су мјере, није требало све стрељати, него само заробљене са оружјем, а остале послати у логор – рекао је Кољанин.

Логор као раскрсница рата – партизани, четници и цивили

– У јесен 1942. године је била велика акција у Србији за разоружвање легалних четника. Постоје двије врсте четника – Југословенска војска у отаџбини Драже Михаиловића који су били нелегални и они легални који примају плату и лове Дражине четнике и партизане као и Нијемци, сљедбеници Милана Недића и Српска државна стража, и Љотићевци односно Српска добровољачка команда. Али Нијемци им свакако нису вјеровали, па су их разоружали и довели су их на Сајмиште, и одатле их шаљу даље. Дошло је до интересантне ситуације да се у логору нађу и партизани и четници који су те партизане ловили. За Нијемце су они сви били Срби.

Јеврејски логор је снабдијеван из Србије, а налазио се на територији НДХ, био је екстериторијалан.

–  У вријеме љета и јесени 1942. нема ријешеног питања исхране. Нијемци су рекли, ово су ваши грађани из НДХ и ви треба да дајете средства за храну, као и издржавање војске. И док се они натежу око тога, ко ће да сноси трошкове, људи умиру од глади и болести. Прекинуто је и слање у друге логоре јер је проглашен карантин, људи који стижу са Козаре доносе тифус и разне друге болести.

Тортура је била страховита, тјерали су их да трче, да чупкају траву, преносе камење са једног на други крај логора и формално убијају.

– То је све могло да се види са Калемгдана, људи су препознавали своје рођаке, комшије и обратили су се Недићевој управи који се обратио њемачкој полицији и рекао им да то што се догађа на Сајмишту лоше утиче на морал људи.

Након тога су радно способни заточеници крајем августа 1942. пребачени у оближњи логор њемачке војнопривредне Организације Тот, док је велика група од близу 3.000 изнемоглих заточеника враћена у логор Јасеновац гдје су одмах убијени.

– Постоје описи воза смрти, када су отворили вагоне људи су испадали мртви, а који нису умрли пребацили су их одмах у Доњу Градину да их побију. Што се тиче логора Тот, он се налазио на самом ушћу и постојао је од 1940. па до 1944/1945. Преко њих су логораши упућивани у Норвешку. Били су у служби њемачког Рајха, али су као посебна војнопривредна организација.

Заробљеници су великом већином били Срби, али су бројни били и босански муслимани, Хрвати, Јевреји и припадници других народа. Од јесени 1943. у логору су накратко интернирани и италијански ратни заробљеници, а затим припадници покрета отпора из Грчке и Албаније. Тиме је логор на Сајмишту постао главни њемачки прихватни логор за цијели европски Југоисток.

– Пратећи приливе заробљеника у логор могла се пратити ситуација на фронту. Почетком 1943. почели су да доводе и жене и дјецу. Касније доводе много људи из Срема, а ту су биле честе партизанске акције на прузи. Цијела села су доводили.

Веза са Бањицом и Тополским шупама

Постојала је уска веза између Сајмишта и Бањице који је основан јула 1941. године, у којем су прво били политички затвореници, па послије Јевреји.

– Иначе главни логор за јеврејске мушкарце је био логор Тополске шупе, који се звао Јеврејски пролазни логор Београд. Трајао је до децембра 1941. године. Логораши нису убијани у самом логору, одвођени су у Банат, у Делиблатску пешчару и тамо су убијани. Ту су побили све мушкарце. Кроз Тополске шупе је прошло измеђуу 5.000 и 6.000 јеврејских мушкараца, а између 1.000 и 1.500 ромских.  Говорили би им да их воде на принудни рад, да понесу лопате, ашове и онда их одведу у Делибатску пешчару, сами себи ископају раке и стрељају их. Постоје и фотографије тих догађаја.

Кољанин је указао на чињеницу да је стријељања у Србији вршио Вемахт.

– Нијемци су гушили устанак у Србији масовни стрељањем. Када страда један Нијемац, убију педесет, или сто Јевреја, или Срба за њега. И Нијемци нису имали проблем са тим стрељањем. То је вршио Вермахт, нису то биле неке специјалне јединице као на истоку Европе, код нас је то радила редовна војска.

Политика одмазде и масовна стрељања у Србији

У јесен 1941. године у Србији је преко 32.000/34.000 Срба, и Јевреја и Рома стријељано, до марта 1942. године.

– То су познате наредбе Вермахтовог генерала Франца Бемеа „100 Срба за једног убијеног Нијемца“ који је био задужен за гушење устанка у Србији. Он је војницима говорио да долазе у земљу гдје се лила њемачка крв у Првом свјетском рату, крв њихових очева и дједова, а они су њихови осветници.

Бомбардовање и разарање логора 1944. године

На ускршњу недјељу 16. априла 1944. америчко ваздухопловство масовно је бомбардовало Београд и Земун што је настављено и наредног дана. Тада је тешко страдао и логор на Сајмишту у којем је погинуло или рањено близу 200 заточеника док је више стотина рањено. Са оштећеним и срушеним павиљонима, на мјесту изложеном бомбардовању, логор на Сајмишту је изгубио ранији значај.

Од фебруара 1944. логор је био у надлежности команде немачке полиције у усташкој држави, а 17. маја исте године логор је предат на управу хрватској полицији.

– Тада стиже усташка команда, чак и неке убице из Јасеновца као што је Петар Брзица. Али је тада прилив заточеника био много мањи.

Све малобројнији заточеници су и даље били изложени тешким условима живота, тортури, повремено и убијању. Као и раније они су углавном депортовани у њемачке концентрационе и радне логоре.

У другој половини јула 1944. Прихватни логор Земун на Београдском сајмишту је распуштен.

Крајем септембра 1944. у логору су кратко заточени Јевреји, који су враћани са принудног рада у Бору. Током борби за ослобођење Београда и Земуна октобра 1944. павиљони некадашњег логора додатно су оштећени. Тада је почела послијератна историја првог Београдског сајма, данашњег Старог сајмишта.

Ко је био суровији – нацисти или усташе

Кољанин је на наше питање које био окртунији, нацисти или усташе рекао да је систем масовног убијања код нациста био безличан, а код усташа директан.

– Усташе су биле окртуније, систем масовног убијања нациста је био безличан и да тако кажем индустријски када је ријеч о великим логорима смрти. Није постаојао директан контакт. Док се код усташа често радило о људима који познају жртве. И убијали су најчешће хладним оружјем, и то на начин који изаива што већу патњу жртве. Често су убијане цијеле породице, па би убијали прво дјецу да родитељи гледају, како би их још додатно емотивно мучили. И убицама је то био већи садистички ужитак.

Култура сећања – заборав и одговорност

Познато је да се Јевреји систематски баве културом сјећања, док код нас нажалост то није случај. Многи Логор Сајмиште везују само за страдање Јевреја.

– Цијела та прича је код нас била идеолошки умотана и постојао је херојски наратив. Логори су били скрајнути, у смислу како си дозволио да те заробе, па онда ако си био у логору и преживио, да ли си сарађивао са окупатором. Увијек си био под неком сумњом. Чак су неки били под истрагом, при чему је најпознатији такозвани Дахауски процес у Словенији. Мало је пажње посвећено страдању и то је захтијевало и захтијева систематичност. Често се дају теме које су ограничене тематски и методолошки, али има значајних тема које захтијевају дужи временски период и континуиран рад више година.

На Сајмишту је вршена ексхумација, али ништа није пронађено. Лешеви су одвожени на Земунско гробље њих 6.500 и на Бежанијско гробље 3.600, односно поред горбља на мјесто које се назива Белановићева рупа.

Дани сјећања и значај обиљежавања

Јевреји 10. мај обиљежавају као Дан Холокауста београдских Јевреја. Меморијални центар Старо сајмиште  је одлучило да се обиљежава један Дан страдања Срба у Логору Сајмише и један Дан страдања Рома на Сајмишту.

26. мај је одабран као Дан сјећање на старадња Срба јер на тај дан се десио један од првих масовних транспорта логораша у Норвешку, а 30. маја би био Дан страдања Рома.

У Србији је за вријеме Другог свјетског рата било регистровано 230.000 избјеглица, а сигурно 70 посто је из НДХ.

Текст и фото: Драгана Бокун