Симо Матавуљ – писац без трага у родном граду

Писац који је овековечио Далмацију, а нестао из њеног сећања.

У Шибенику, граду у коме је рођен један од најзначајнијих српских књижевника с краја XИX и почетка XX века, данас готово да нема ничега што би подсећало на Симу Матавуља. Време, ратна дешавања, политичке промене и заборав учинили су да се трагови његовог постојања у родном граду наменски и трајно изгубе. Његова родна кућа у шибенској четврти Варош, некада познатој по тежацима и радничкој класи, данас је у рушевном стању. Иако је постојала иницијатива митрополита далматинског Никодима да Митрополија далматинска откупи кућу и сачува је као културно сећање на великог писца, та понуда није прихваћена. Кућа је на крају ипак продата другом, приватном власнику. На кући је некада стајала камена плоча која је сведочила о Матавуљевом рођењу. Данас је и она нестала, као и сећање које је требало да сачува.

 

Сличну судбину доживела је и биста Симе Матавуља, рад шибенског вајара Грге Антунца, која је некада стајала испред Основне школе „Симо Матавуљ“ у Шибенику. Почетком деведесетих година прошлог века, у атмосфери националних тензија и политичких промена, биста је преко ноћи уклоњена. Истовремено је и школа која је носила његово име преименована у Основну школу „Фауст Вранчић“. Деценијама се није знало где је биста мистериозно нестала. Тек почетком 2024. године испоставило се да је сачувана. Појавила се у Музеју града Шибеника током изложбе радова вајара Грге Антунца, одржане у децембру 2023. године. На крају је утврђено да се биста све време налазила у самој школи испред које је некада стајала. Ипак, у јавном простору града више нема споменика, плоче или установе која би носила име писца који је Шибенику дао трајно место у књижевности.

Детињство и образовање

Симо Матавуљ рођен је у Шибенику 12. септембра 1852. године, у старој српској трговачкој породици. Био је једно од петоро деце шибенског трговца Стевана Матавуља и Симеуне Матавуљ, рођене Трива. Основну школу и нижу гимназију завршио је у родном граду, учећи на италијанском и српском језику. Сам Шибеник касније је описивао као место које је имало „много чега сувишног и несавременог“, али и много тога „што годи песничкој ћуди“. После очеве смрти одлази код свог стрица Серафима, тадашњег игумана манастира Крупе, где је четири године провео припремајући се за монашки живот. Ипак, временом губи вољу за калуђерством и напушта манастир. Одлази у Задар где 1871. године завршава учитељску школу.

Учитељ, добровољац и путник кроз јужне крајеве

По завршетку школовања Матавуљ почиње да ради као учитељ у селима северне Далмације, у Ђеврскама и Исламу Грчком. У том периоду дружи се са угледним Илијом Јанковићем, дедом каснијег књижевника Владана Деснице. Своје прве књижевне радове објављује у задарском „Народном листу“. Године 1874. одлази у Херцег Нови где постаје учитељ италијанског језика у Поморској школи. Ту остаје седам година. У време Невесињског устанка 1875. године био је добровољац у чети Миће Љубибратића, а потом и добровољац – болничар у руској болници у Никшићу. Због учешћа у другом Бокељском устанку аустријске власти га протерују на Цетиње. У Црној Гори наставља рад као гимназијски наставник, уредник службених новина и надзорник основних школа. Од 1883. до 1888. године био је учитељ црногорском престолонаследнику Данилу.

 

Књижевни рад и стваралачко сазревање

Матавуљ у новинама на Цетињу 1885. године почиње у наставцима да објављује свој роман „Ускок“. У Србију прелази 1887. године. Најпре живи у Зајечару, а затим у Београду где ради као гимназијски наставник и чиновник пресбироа. Још једном се враћа у Црну Гору како би био учитељ кнежевима Данилу и Мирку, али се убрзо поново настањује у Србији. Године 1899. трајно се сели у Београд где постаје наставник ниже гимназије. Сви крајеви у којима је живео, Далмација, Црна Гора и Београд, нашли су своје место у његовом књижевном делу. Написао је око стотину приповедака и новела, два романа, неколико мемоарских и путописних списа, две драме, велики број књижевних огледа и бројне преводе са француског и италијанског језика. Међу његовим преводима налазе се дела Ги де Мопасана, Емила Золе, Молијера и Ежена Вогијеа. Иако је као приповедач почео релативно касно, готово у тридесетој години живота, оставио је изузетно обимно и значајно дело.

Приповедач народног језика

У почетној фази Матавуљевог стваралаштва снажан је утицај фолклора. Матавуљ је био изванредан усмени приповедач. Својим духовитим, често шаљивим и понекад помало пикантним причама умео је да забавља друштво. У својим успоменама често је говорио да му је мајка, „разборита и жива жена“, подарила вољу за приповедањем и „фабуловањем“. Живећи дуго у крајевима где се сачувао изворни народни језик, стекао је, како је сам говорио, „необично познавање народне фразеологије и обиље синонима“. Критичност према сопственом раду и изразита самодисциплина издвајале су га међу писцима његовог времена. Стално је преиспитивао своје текстове, враћао им се и прерађивао их. Недостатке свог уског школовања надокнадио је личним усавршавањем. Роман „Ускок“ постоји у три верзије, док је роман „Бакоња фра Брне“ објављен у две.

„Пилипенда“ и далматинске приче

Међу најзначајнијим делима његовог опуса издвајају се четири далматинске приповетке: „Поварета“, „Пилипенда“, „Ошкопац и Била“ и „Нашљедство“. Посебно место заузима приповетка „Пилипенда“, једно од најпознатијих Матавуљевих дела. Она говори о сиромашном српском православном сељаку Пилипу Баклини из села Кричке у Петровом пољу. Радња је смештена у време када је у том крају почело унијаћење Срба. Зима је тешка, летина је била слаба и глад је завладала селом. Власт дели жито: католици га добијају на почек, док православци могу да га добију само ако пређу у унијатску веру. Пилипенда одбија да се одрекне своје вере, иако живи у великој беди са женом Јелом, старим магарцем Куријелом и неколико кокошака. На наговоре да пређе у унију одговара чувеним речима: „Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи – хвала му, ако неће- и онда му хвала.“ Ова приповетка постала је снажан симбол истрајности и духовног достојанства обичног човека.

Пилипенда, по Матавуљевој приповетки

 

Углед у свом времену

Матавуљ је у своје време био један од најобразованијих српских писаца. Добро је познавао европску књижевност, историју и филозофију, а на његово стваралаштво посебно су утицали француски и италијански реалисти, нарочито Мопасан. Почетком XX века запослио се у Министарству спољних послова Краљевине Србије. Био је председник Удружења књижевника, а 1904. године изабран је за редовног члана Српске краљевске академије. Преминуо је у Београду 20. фебруара 1908. године.

Како је Шибеник некада жалио свог писца

Поводом годишњице његове смрти, председник Српског народног већа Борис Милошевић у својој објави подсетио је како је Симо Матавуљ некада био доживљаван у родном граду. Милошевић у том осврту подсећа да је Матавуљ био човек који је живео између различитих културних и политичких простора – Далматинац и Шибенчанин, писац српског језика који је био подједнако признат и у српској и у хрватској књижевности. Подсећа и да је Матавуљ био део европског културног круга свог времена, да је познавао водеће европске писце и да је пријатељевао са Лазом Костићем. У објави Милошевић истиче да је довољно завирити у шибенске новине из 1908. године како би се видело колико је његова смрт тада погодила град. Ти текстови нису били пуко новинарско извештавање, већ искрен израз жалости.

 

Лист „Кремењак“, гласник Хрватске пучке напредне странке за Крајину, објавио је речи које звуче као ламент: „Куда си ми одлетио, мој соколе, од дивнога јата твога!“ Новинари су бележили да „сваки прави Шибенчанин“ тугује за Симом, за пријатељем, домороцем и суграђанином. И лист „Хрватска ријеч“, прве шибенске новине и гласило праваша, писао је да „хрватска и српска књижевност губе у њему марног, плодног и савесног радника, а Шибеник једног од својих синова којим се пред светом поносио“. Милошевић у својој објави подсећа и да су тада шибенска друштва, укључујући Сокол и Хрватску читаоницу, спустила заставе на пола копља. То је био знак да је град изгубио човека којим се искрено поносио.

Писац који је Шибенику подарио бесмртност

Симо Матавуљ био је човек свог времена и свог простора – Далматинац, Шибенчанин, европски образован интелектуалац и један од најзначајнијих српских реалиста. Писао је о животу људи из крајева у којима је живео, о далматинским селима, приморским градовима, црногорским планинама и београдским улицама.

Матавуљ је у својим приповеткама и романима оставио верно сведочанство о животу далматинских Срба, о њиховом свакодневном труду, сиромаштву, достојанству, вери и истрајности. Његове приче нису само књижевна дела; оне су и документ једног времена и једног простора. У њима су сачувани говор, навике, односи међу људима и дух средине у којој су ти људи живели. Зато његово дело има вредност која превазилази оквире једног града или једне државе. Сећање на Симу Матавуља припада читавом српском културном простору, где год његови читаоци живели. Оно не зависи, и не треба да зависи, од тога да ли у родном граду постоји плоча, споменик или школа која носи његово име. Његове приповетке остају као трајан запис о животу људи и крајева које је описивао. Управо у томе лежи њихова посебна вредност, у способности да једно време и један свет сачувају од заборава. Матавуљеве странице подсећају да се идентитет једног народа не гради само великим историјским догађајима, већ и причама о обичним људима, њиховом раду, борбама и надама. Зато његово дело није само део књижевне историје, већ и део културног памћења. И управо зато годишњица његове смрти остаје прилика да се изнова подсетимо писца који је свом народу и књижевности оставио трајан траг.

Преузето са: СРБИ.хр