Сјећање: Генерал-потпуковник МИЛЕ МРКШИЋ

Миле МРКШИЋ, рођен је 1. маја 1947. године у Козарцу, општина Вргинмост на Кордуну. Основну школу завршио je у Козарцу и Вргинмосту, а  гимназију у Вуковару.

Bojнy академију Копнене војске завршио је у  Београду и Сарајеву, Командно-штабну академију и Командно-штабну школу оператике (Ратну школу) у Београду.

Потпоручник је од 1968, мajop од 1980, а генерал-потпуковник од 1994. године.

Обављао је дужности командира вода и чете, команданта батаљона,  начелника штаба и команданта Гардијске бригаде.

Био је командант Корпуса  специјалних јединица Војске Југославије,  начелник Управе и помоћник начелника Генералштаба Војске Југославије за копнену војску, командант Оперативне групе на Банији и Кордуну.  Командант Српске војске Крајине је од маја до септембра 1995. године.

Генерал Миле Мркшић, оцјењиван је са највишим службеним оцјенама, што доказују превремена и ванредна унапређења. Одликован је са више ордена, међу којима су Орден за војне заслуге са златним мачевима, Орден рада са златним венцем и Орден народне армије са златном звездом, а  добитник је и више других признања и награда.

У необјављеном грађанском рату спашавао је војну касарну у Вуковару, ослобађао град и штитио народ од паравојних формација Хрватске војске и Хрватског вијећа обране и страних плаћеника.

Мркшићеви гардисти сачували су достојанство ЈНА и створили услове за њену трансформацију у Војску Југославије. Покушаји сумњичења војника и старјешина ЈНА да су чинили ратне злочине, показали су се неоснованим. За почињена убиства и ратне злочине, кривце треба тражити изван структура ЈНА, истицао је Мркшић.

Посљедња, најкраћа и најтежа командантска дужност генерала Миле Мркшића била је командант Српске војске Крајине. Дошао је да буде са својим народом, својом мајком, братом и сестрама. По доласку, Мркшић је даноноћно, плански, упорно и смирено, са пуно енергије и воље, повлачио радикалне потезе на стварању услова и јачању Српске војске Крајине.

Формиран је Кoрпус спeциjaлних jeдиницa Српске војске Крајине, као маневарска компонента и удaрнa пeсницa СВК у oдбрaни и прoтивнaпaду.

Ради спречавања даље ерозије морала и опште сигурности становништва и бораца, након губитка територије Западне Славоније, организована је војна парада на полигону код Слуња, уз присуство више десетина хиљада Срба Крајишника.

Крајини је требало време, али нажалост оно је неумитно истицало. Српски народ Крајине прогнан је са својих вишевјековних огњишта. Мркшићева мајка, брат и сестре са породицама били су у колони Срба Крајишника на њиховом путу прогона  према Југославији, односно Србији.

Мркшић се оженио са Ђурђом и родитељи су кћерки Светлане, Јелене и Марије. Успркос тешкоћама војног позива, породица је имала складан живот. Породична радост прекинута је 15. маја 2002. године Мркшићевом добровољном предајом и одласком у притвор Шевенинген у Хагу, због оптужби од стране Међународног кривичног суда за бившу Југославију (Хашког трибунала). Након вишегодишњег суђења, по начелу командне одговорности, изречене су  првостепена и другостепена пресуда од 20 година затвора. Мркшић је у аугусту 2012. године пребачен на даље издржавање казне у Лисабон у Португалу.

Два пута, врло кратко, био је у посјети породици, и то 2004. године да би присуствовао сахрани мајке Евице и 2012. године да би присуствовао четрдесетодневном помену сестри Невенки. Иако се изјашњавао да није одговоран за злочине, јер је као војник и официр своју командантску дужност извршавао придржавајући се свих важећих начела, међу њима и одредби Међународног ратног права, казну затвора је прихватио као жрвовање за свој народ и своју државу, вјерујући да ће након двотрећинске издржане казне бити  ослобођен.

Нажалост, са тим увјерењем преминуо је 16. августа 2015. године, само мјесец дана прије очекиване слободе. Преминуо је јер је држава Србија, која га је послала у Хаг,  заборавила на њега. Исто тако, заборавио га је и Хашки трибунал и држава Португал у којој је служио казну затвора.

Комеморација Мркшићу одржана је у препуној сали Дома инвалида 28. aвгуста 2015. године, а сахрањен је без војних почасти, на београдском гробљу Лешће. Уз породицу је био велики број поштовалаца и пријатеља генерала Миле Мркшића.

Десетогодишњи помен одржан је 16. августа 2025. године на Гробљу Лешће уз присуство супруге, кћерки, брата, чланова шире породице и представника Удружења ветерана гарде, ветерана јединица Корпуса специјалних јединица и ветерана Српске војске Крајине.

Парохијски свештеник је одржао помен, упаљене су свеће и положени венци и цвеће,  а пригодно су се обратили представници удружења и ветерана.

Представник Српске војске Крајине, у осврту на време када је генерал Миле Мркшић био командант Српске војске Крајине, је нагласио, да је генерал Миле Мркшић преузео дужност команданта СВК у најтежем периоду за војску и државу РСК, посебно након хрватске агресије на Западну Славонију, заштићено подручје УН (УНПА зона Запад).

Дошао је са групом старјешина и са великим обећањима, која су му дата. Мркшић је као спасиоц прихваћен и од припадника СВК и укупног становништва. Од самог почетка ангажовања на челу СВК испољио је особине искусног, способног, одлучног и стасалог команданта једне војске. Био је заговорник веће одговорности старјешина,  војника и органа власти на терену и на челу државе.

Могућности су се свакодневно смањивале, како у људству, тако и у материјалним капацитетима, нисмо имали савезнике, осим ограничене материјалне помоћи Србије и СР Југославије. Истовремено, друга страна у сукобу у грађанском рату у Хрватској (држава  Хрватска и њена војска) је свакодневно јачала и наоружавала се, упркос забрани међународне заједнице.

Мркшић је одмах по доласку у Главни штаб, предузео низ мјера на стабилизацији стања и јачању борбених могућности СВК.

Обезбједио је услове да чланови Главног штаба и команданти обављају своје дужности  самостално и независно од утицаја политике и других неформалних група. У ГШ и команде су враћени појединци који су претходно, непотребно и без разлога смијењени, а нико није удаљен. Уважавао је иницијативе и прихватао предлоге непосредних сарадника и команданата јединица.

Један од првих и кључних задатака било је формирање јединице са већим маневарским могућностима и са одговарајућом резервом Главног штаба СВК, што је постигнутом формирањем Корпуса специјалних јединица. Формирање основних дијелова ове јединице извршено је у мају и јуну, а приказано је на Видовданској паради на Слуњу 28. јуна  1995. године. Јавни приказ био је у присуству више десетина хиљада становника Српске Крајине, уз директан телевизијски пренос. Било је појединаца који нису разумјели сврху ове активности, али је ова парада имала позитиван одјек и за одређено време је одложила почетак хрватске агресије.

Мркшићево држање и поступање у току хрватске опште агресије на РСК (4. августа и даље) било је смирено, рационално, разборито и по свему командантски. Непрекидно је био у контакту са командантима корпуса и других непосредно потчињених јединица и са члановима Главног штаба СВК.

У ГШ је стигао из куће у којој је становао на периферији Книна, на комуникацији према Стрмици и Босанском Грахову. На путу до команде пратиле су га стотине хрватских граната испаљене са Стожишта са територије Босанског Грахова и са Динаре.

Био је веома брижан за припаднике СВК, али и за цјелокупно становништво РСК. Због погоршавања опште ситуације у поподневним и вечерњим часовима, као члан Врховног савјета одбране РСК сложио се са предлогом одлуке да се одобри евакуација цивилног становништва из Сјеверне Далмације и општине Грачац у Лици. Одлука је писана у ГШ, пошто Кабинет предјседника Републике није био у функцији.

Генерал Миле Мркшић урадио све, што је било у његовој и укупној српско-крајишкој могућности, да се одбрани РСК. Нажалост, није се у томе успјело. И његова, као и многе друге мајке, очеви и остали чланови породица били су у колони избјеглог, односно протјераног становништва из РСК. Због тога су му тешко падале неке појединачне инсинуације и неправда коју је лично претрпио.

пуковник Коста Новаковић