Сјећање на генерал-потпуковника Милу Ј. Новаковића (1950-2015)

Poђен јe 29. априла 1950. године од оца Јове и мајке Саве, у селу Кирин, општина Вргинмост на Кордуну. Из родне куће понио је радне навике, поштење и морал, особине захваљујући којима је касније израстао у људску, професионалну и интелектуалну величину, особине које су му обезбједиле висок углед и ауторитет међу сарадницима, борцима и народом.

Миле је тежио да увијек и у свему буде најбољи. Основну школу завршио је у родном мјесту, Гимназију у Карловцу, Bojнy академију Копнене војске – смјер пјешадије у Београду и Сарајеву, Командно-штабну академију Копнене војске у Београду.

Био је одличан ученик у основној школи и гимназији. Први је у рангу у Војној академији и Командно-штабној академији. Многи вјерују да би био први у рангу и у Ратној школи и на Послиједипломским студијама из ратне вјештине, да због почетка ратних дејстава исте није прекинуо.

Био је свестрано образован, подједнако из војне области, политике, дипломатије, културе, филозофије, безбједности, техничких наука. Са великим успјехом и ентузијазмом узгајао је пчеле, уређивао воћњак и повртњак, израђивао је дијелове намјештаја, адаптирао и дограђивао кућу и помоћне објекте.

Потпоручник је 1972, мajop 1984, пуковник 1992, а  генерал-потпуковник 1994. године. Обављао je готово све војне дужности, од почетног до највишег ранга. Био је командир вода; командир чете; замјеник команданта батаљона и командант батаљона Bојне полиције; начелник штаба и командант моторизоване бригаде; помоћник начелника Одјељења за оперативно-наставне послове у Команди Bojнe области.

Кордун је био његова љубав и његова опсесија, а родно село Кирин рај у коме су генерацијама живјели Новаковићи. Деведесетих година прошлог вијека, у рату је најприје командовао Четвртом бригадом Територијалне одбране, која је од Кордуна брзо направила слободну територију. Био је командант Бригаде Посебних јединица милиције и командант здружених снага Посебних јединица милиције Републике Српске Крајине са којима је пробијен Коридор кроз Посавину и успостављена копнена веза народа Српске Крајине и Републике Српске са Србијом.
Формирао је Српску војску Крајине и био њен први командант од 1992. до 1994. године. Касније је био саветник предсједника Републике Српске Крајине за националну безбједност.

Захваљујући његовој личној умјешности и способности, заустављено је даље хрватско напредовање на разоружану Крајишку војску и народ у току агресије на Равне Котаре и Масленицу у јануару 1993. године. То је успјело тек по преузимању властитог наоружања које је због одредби Венсовог плана било у магацинима под контролом Мировних снага Уједињених нација.

Са истом енергијом борио се и у дипломатским активностима, тако да је у преговорима у Амбасади Руске Федерације у Загребу, у прољеће 1994. године, успостављена демаркациона линија са Хрватском и тиме су исправљене грешке у Венсовом плану по коме су Мировне снаге Уједињених нација биле распоређене по принципу мрље од мастила, а не на линији раздвајања сукобљених страна.

Миле је био на служби у гарнизонима: Петриња, Загреб, Копривница, Београд и Книн.

Оцењиван је са највећим службеним оцјенама и три пута је ванредно унапређиван. Одликован je са више ордена и добитник је више других награда и признања.

Из два брака има троје дјеце – са Катарином има синове Петра и Новака, а са Јасминком има кћерку Јовану.

По доласку у Србију, Миле је око себе окупљао бројне саборце и сараднике, па је тако формирано и Удружење резервних војних старјешина Српске Крајине у Србији. Миле је био предсједник овог Удружења. Због бројних неоснованих и лажних оптужби Срба Крајишника од стране хрватског правосуђа, Миле се ангажовао у пружању помоћи овим лицима, а и сам је био међу оптуженима. Био је и свједок оптуженим Србима пред Хашким трибуналом.

Ангажовао се у изради пројекта Фактори односа снага у српскохватском сукобу деведесетих година прошлог вијека, у припреми, организацији и раду научног скупа на ову тему.

Годинама је сређивао разне документе, биљешке, ратне дневнике, свједочења са разних војних, политичких и дипломатских састанака са намјером да их јавно објелодани, али на жалост, није стигао. Његово срце није издржало.

Изненада је преминуо 14. септембра 2015. године. Сахрањен је на Мјесном гробљу у Сурдуку, сремском мјесту у Општини Стара Пазова уз највише војне почасти и присуство више стотина пријатеља, ратних другова и поштовалаца.

Поводом десетогодишњице смрти у недјељу 14. септембра 2025. године, чланови породице, колеге из СВК и МУП РСК и пријатељи су, на мјесном гробљу у Сурдуку положили цвијеће, упалили свијеће и евоцирали успомене на генерала Милу Новаковића.

 

др Коста Новаковић, пуковник у пензији