Скуп сјећања на дјецу страдалу у усташком логору у Сиску

У логору није било скрби за живот и здравље дјеце. Болесна се нису одвајала од здраве, већ их се што више мијешало премјештањем из једног објекта у други. Све то је погодовало да се болести шире. Тако је у само двадесетак дана аугуста 1942. умрло 515 дјеце – рекао је Борис Милошевић, предсједник Српског народног вијећа.

куп сјећања на страдање ратне сирочади 1942. године у усташком логору за дјецу у Сиску одржан је у организацији Српског народног вијећа, у суботу у сисачком Парку Диане Будисављевић, хероине која је организирала акцију спашавања и збрињавања српске дјеце из усташких логора током Другог свјетског рата.

Комеморација је започела пјесмом “Мајка православна”, коју је написао Владимир Назор у сијечњу 1943. године ужаснут затеченим призорима спаљеног Кордуна и масовних усташких злочина над српским становништвом. Извела ју је глумица Нанцy Абдел Сакхи.

– Непобитна је чињеница да је овдје у љето 1942. године НДХ успоставила логор којег је назвала Прихватилиште за дјецу избјеглица, што је био службени назив. Одмах по успостави, током аугуста тамо је било упућено преко 2000 дјеце из усташких сабирних логора у Млаки, Јабланцу и Кошутарици, основаних након велике офензиве на Козару. Дјеца, говоримо цијело вријеме о дјеци, довожена су теретним вагонима за стоку. Често се пише и говори о напуштеној дјеци коју је требало збринути и да су дјеца по тим логорима збрињавана. Но не говори се и не пише зашто су напуштена. Дјеца из села у околици логора Јасеновац, дјеца с Козаре и из поткозарских села нису била напуштена од својих родитеља већ су она од родитеља отимана. Њихови родитељи су убијени или одведени на присилни рад у земље Трећег Реицха. Усташе су често увјеравали мајке да ће им дјеца, док они буду избивали, “отићи на одгој у државне домове и приватницима у Загреб” – рекао је предсједник Српског народног вијећа Борис Милошевић

Навео је податак како су једном у овај сисачки логор, у којем је живот изгубило 1152 дјеце, дошли Макс Лубурић, Љубо Милош и Ивица Матковић с групом усташа. Разлог посјете био је одузимање дјеце од родитеља. “Настала је ужасавајућа вриска мајки и плач дјеце. Слика је била стравична, поразна. Старија дјеца су бјежала по логору покушавајући се сакрити. А жене које су се почеле тући с усташама за своју дјецу су пушкама батинане”.

– О самим увјетима у којима су дјеца била у логору, не може се говорити да је уопће било скрби за њихов живот и здравље. Дјеца су лежала на слами загађеној фекалијама, без плахти и прекривача којих је било у складишту, углавном лоше или никако одјевена, гладна, иако су складишта била пуна хране, која се користила у сасвим друге намјене. Болесна дјеца нису се одвајала од здраве, већ их се што више мијешало премјештањем из једног објекта у други. Све то је погодовало да се болести шире. Тако је у само двадесетак дана аугуста 1942. умрло 515 дјеце – рекао је Милошевић.

Дјеца која су преживјела су спашена јер су превожена у Загреб путем акције Диане Будисављевић, а велику улогу у њиховом спашавању имао је и Анте Думбовић, учитељ који је био задужен формално за колонизацију дјеце, као и храбри грађани Сиска и околних села који су показали велику хуманост и бригу према дјеци узевши их на чување.

Усташки дјечји логор у Сиску негирају сисачки бискуп Владо Кошић и Влатка Вукелић, водитељица ДП-овог Одбора за истраживање југославенских комунистичких злочина. Но поред ревизионистичких покушаја негирања о постојању тог страшног мјеста свједоче и преживјели логораши.

Присутнима на скупу сјећања обратила се Невенка Кончар која је као дјевојчица с непуних пет година прошла страхоте дјечјег логора у Сиску, мјесту гдје јој је сахрањена сестра. У спомен на њу и стотине дјеце које су овдје изгубиле животе, Невенка Кончар прије двадесетак година покренула је иницијативу наставка комеморација за жртве дјечјег логора у Сиску.

Логораш Миле Вукмировић из Бања Луке, 91-годишњак који је преживио страхоте Јасеновца, сваке године долази на сисачке комеморације како би одао почаст страдалој дјеци, својим вршњацима с Козаре. Но умјесто властите трагичне приче, за Новости је подијелио причу своје снахе Драгице.

– Драгица Колар као дијете била је заточена у сисачком Дјечјем логору. Оца су јој убили на Козари, и сам сам био присутан кад се то догађало крај моје куће. Као и нас, њу су с мајком Миленом и братом Милорадом, отјерали у Дубицу, потом су у Церовљанима Драгицу и Милорада отели од њихове мајке Милене, за коју више нисмо чули. Њих двоје су допремили у сисачки логор гдје су Милорада одвојили од сестре Драгице, која је остала у Сиску. Послије рата Драгица је Милорада пронашла у Загребу, испричао нам је кроз сузе Миле Вукмировић.

Осим бивших заточеница и заточеника усташких логора, скупу су присуствовали изасланица предсједника РХ Мелита Мулић, из велепосланства Републике Србије у РХ отправница послова Дејана Перуничић и министар савјетник Радимир Ђодић, као и потпредсједник Савјета за националне мањине Милан Вукелић, изасланица градоначелника Сиска Аленка Љубешић, замјеница жупана из реда српске националне мањине Мирјана Олуић, антифашисти града Сиска и Сисачко-мославачке жупаније те представници вијећа српске националне мањине сусједних жупанија.

Православни вјерски обред којим се присјетило све дјеце која нису успјела преживјети ужасе логора, уз освећење славског кољива и славског колача за новомученике, предводио је сисачки парох Немања Ђурић с оцем Луком Босанцем. Отац Ђурић навео је како је овдје ријеч о – Светој дјеци мученицима. Након обреда позвао је на помоћ у обнови парохијске куће у Сиску.

– Обнова парохијског дома почела је прољетос и од тада смо имали два напада, разбијен прозор и крађу бакрене цијеви са система за гријање. Тко учини штету неком вјерском објекту себи зло чини, јер сваки вјерски објекат је свет и треба имати поштовања према њему. Велики Његош каже “брат је мио које год вјере био”. Треба да смо заједно уједињени, јер различитост је богатство, а не да се завађамо и да желимо зло једни другима. Треба да живимо у братству и јединству, у вјери нашој православној, поручио је сисачки парох Ђурић.

Скуп сјећања на убијену дјецу у Сиску завршило је полагањем бијелих ружа на спомен обиљежје уз пјесму “Зеко и поточић” коју је уз гитару отпјевао музичар Димитрије Димитријевић.

Пише: Мирна Јасић Гашић

ФОТО: Сандро Лендлер

Преузето са: портал Новости