Срђан Секулић: Гарант мира
Тридесета годишњица од потписивања Ердутског споразума.
У сенци многобројних немилих сцена широм Хрватске и повећаног екстремизма према свему што је српско биће обележен тридесетогодишњи јубилеј од потписивања Ердутског споразума.
Ердутски споразум био је увод у мирно решавања сукоба на подручју источне Славоније, Барање и западног Срема након четири ратне године те војних акција Бљесак и Олуја након којих је више од 250 000 Срба напустило своја вековна огњишта. Након потписивања овог споразума кренуо је процес мирне реинтеграције и колико-толико нормализације живота.
Ердутски споразум је потписан 12. новембра 1995. године као инсистирање међународне заједнице за мирним решавањем сукоба. Потписан је у сенци Дејтонског споразума чија се конференција одржала у периоду од 1. до 21. новембра 1995. године и којим је завршен ратни сукоб у Босни и Херцеговини.
Први састанак између српске и хрватске стране одржан је баш у Ердуту, непуна два месеца након Олује, односно 3. октобра 1995. године. тада су се обе стране договориле само у једном, а то је да ће започети мировне преговоре. Српску делегацију тада су представљали шеф преговарачког тима Сремско-барањске области Милан Милановић, председник Савета СБО Славко Докмановић, затим Горан Хаџић, Илија Којић и генерал-мајор Душан Лончар, док су са хрватске стране били присутни Хрвоје Шаринић, генерал-бојник Ђуро Дечак и Бранимир Главаш. Састанком је председавао копредседник међународне коференције за претходну Југославију Торвалд Столтенберг те амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт.
Следећи састанак договорен је шест дана касније у Загребу, али по писању тадашњих Вуковарских новина до њега није ни дошло иако је српска делегација отпутовала у Загреб. Врло брзо, крајем октобра, одржана су још два састанка у Осијеку и Ердуту, а с почетком преговора у Дејтону убрзало се и с потписивањем споразума. На тај начин је у Ердуту 12. новембра у 13 часова и 40 минута шеф преговарачког тима Сремско-барањске области Милан Милановић потписао Ердутски споразум, а уз њега споразум су потписали и Столтенберг и Галбрајт, док је истог дана споразум потписала и хрватска страна, а потписник је био Хрвоје Шаринић.
14 тачака споразума
Сам документ садржавао је 14 тачака, а укратко кључне тачке овог споразума су: две године привремене управе УН-а, оснивање прелазне управе, оснивање и обука привремених полицијских снага слободни демократски избори, повратак избеглица и расељених лица, повратак имовине и одштета за исту, поштовање људских права уз мониторинг заинтересованих земаља и организација, сарадња Владе Хрватске са прелазном управом и међународним снагама, слање међународних снага као гаранта мира.
Састанци са представницима међународних организација настављени су и након потписивања споразума, а свака страна је инсистирала на неким својим питањима. Убрзо су уследили даљњи процеси који су постепено довели и до процеса данас познатијег као мирна реинтеграција. Даљњи преговори, састанци и договори често су праћени и уз бројне инциденте, веће или мање природе.
Након одржаних локалних избора 1997. године у мају те године основано је и Заједничко веће општина чиме је испоштована 12. тачка Ердутског споразума у којој се, између осталог, наводи да ће прелазна управа обезбедити право српској заједници да именује Заједничко веће општина.
На обележавању петнаесте годишњице од потписивања овог споразума тадашњи амерички амбасадор у Хрватској у Даљу је изјавио: „Стварни успех зависио је о томе хоће ли Хрватска бити ускогрудна националистичка земља или савремена европска земља са културом толеранције за све нације. У тренутку кад се потписивао споразум то нисмо знали, 15 година после све је потпуно јасно, Хрватска је модерна европска земља.“
С разлогом се питамо да ли се ове Галбрајтове речи могу применити и на тридесету годину од потписивања споразума који је донео мир на ове просторе, али не и толеранцију у пуном смислу те речи.
