Сто година Личке пруге 1925-2025

Прије сто година 25. јула 1925. године пуштена је у саобраћај Личка пруга, од Оштарија до Прибудића, чиме је остварена директна железничка веза Сплита и Загреба, Далмације и континенталног дијела Хрватске. Иако је пруга имала изузетан стратегијски значај, од идеје до почетка градње морало је проћи 43 године. Идеју изградње пратила је суздржаност Беча и отпор Будимпеште. У том времену, дошло је до распада Аустроугарске Монархије. Поред тога, већ је била изграђена пруга од Трста до Аустрије 1857. године, а Угарска је изградила пругу од Карловца до Ријеке 1873. године, чиме је остварена директна веза Ријеке и Будимпеште.

Предходно је изграђена пруга од Сплита до Сиверића и од Перковића до Шибеника изграђена је 1877. године. Пруга од Сиверића до Книна изгрђена је 1888. године.

Питање градње покренуо је барун Молинари аустријски генерал и управитељ Војничке крајине. Прва трасирања обављена су 1869. године. Међутим, сама идеја је наишла на суздржаност Беча али и отпор Будимпеште, која је контролисала већ изграђену пругу до Ријеке.

Ипак, године 1912. године склопљен је уговор мађарских железница (MAV) и бечке банке. Управни одбор жупаније личко-крбавске у Госпићу објавио је 24.8.1913. године оглас за откуп земљишта на подручју општина: Перушић, Осик, Кула, Липе, Дивосело, Медак, Дреновац, Штикада, Граб и Прљево. Те године отпочела је градња прилазних путева, станичних зграда, стражара редом пруге, зграда и барака за смештај радника, каменолома, пилана, амбуланти и електричне централе у Грачацу. Управа, шофери, чиновници, инжењери, канцеларијски намештеници, кувари и слуге били су Мађари. План је био да се пруга изгради до краја 1918. године. Градњу је успорио Први светски рат и политичке игре.

Прва деоница пруге од Оштарија до Плашког у дужини од 26 километара завршена је 14.10.1914. године. Друга деоница Плашки – Врховине, у дужини од 41 километра, изграђена је 12.6.1918. године. Даљњу градњу прекинуо је Први светски рат. Сломом Аустроугарске Монархије, мађарски намештеници су напустили градилиште, после чега је извршено пустошење зграда и уништавање документације у Лешћу, Грачацу и Надврелу изнад Зрмање. Па ипак радови су настављњени у Краљевини Југославији, тако да је на прузи 1918. године било запослено 10.700 радника, од чега 3.600 италијанских заробљеника. У једном моменту било је  чак 14.000 радника.

Дионица Врховине – Госпић у дужини од 47 километара завршена је 23.3.1920. године. Наредна дионица од Госпића до Грачаца у дужини од 44 километра завршена је 15.6.1922. године.

Остатак пруге од Грачаца до Прибудића у дужини од 35 километра завршен је 25.7.1925. године, када је свечано ова пруга пуштена у саобраћај. Дионицу од Плавна до Книна у дужини од 35 километара градила је дирекција из Сплита. Пуштањем у саобраћај Личке пруге, остварен је вјековни сан свих а првенствено Личана. Дужина пруге од Оштарија до Прибудића је 194 километра, а до тунела Плавно, као природне границе Лике и Далмације, дужина је округло 200 километара. Недалеко Прибудића налази се чувена Тромеђа, гдје је 1699. године извршено разграничење три царства Турске, Аустрије и Венеције.

Пруга је по карактеристикама права брдска пруга са успоном од 18 ‰ (промила). Од Оштарија па до Рудопоља, у дужини од 60 километара, савладана је висинска разлика од 555 метара. Још неповољнија, а и најтежа дионица, је од Грачаца уз Велебит до Малована, гдје је за 16 километара савладана висинска разлика од 238 метара. Висинска разлика између Книна и Малована је 572 метара.

На Личкој прузи успостављене су станице: Јосипдол, Плашки, Блата, Личка Јесеница, Јаворник, Рудопоље, Врховине, Синац, Лешће, Студенци, Перушић, Осик, Госпић, Медак, Ловинац, Грачац, Церовац, Малован, Зрмања и Прибудић. Станица Прибудић је на локацији  чија се околина зове Прљево. Станица Зрмања  је добила назив иако се мјесто зове Отрић. Станица Врховине се некад звала Врховине Плитвичка Језера. Тачка раздвајања Личке и Далматинске пруге је Чупковића тунел и Чупковића мост, на коме је свечано отворена Личка пруга 25. јула 1925. године.

Посебан грађевински иозазов је био Чупковића моста. Укупна дужина 15 тунела на прузи износи 4.912 метара. Најтежи тунел за машиновође парних локомотива био је тунел Синац чија је дужина је 2.237 метара, у којем је пруга цјелом дужином у правцу. Тунел Ћулум је сав у кривини дужине 316 метара. Успон у оба тунела је 18 ‰.

Отварање пруге доживљено је као највећи празник. Био је то корак у свијет из вјековне изолованости, а пруга је донијела велике користи, како економске, тако и културне. Одласком Мађара, временом су Личани преузели сва радна мјеста: шефова станица, отправника возова и осталих руководећих мјеста

На отварање пруге, упућен је специјални воз из Београда, у којем је поред званица био изасланик Њ. В. Краља Александра, адмирал Драгутин Прица и министар саобраћаја Анта Радојевић. Након краћег задржавања у хотелу Еспланада у Загребу, композиција је ноћу кренула за Лику и стигла у Грачац у јутро 25. јула 1925. године. За овом композицијом стигао је и специјални воз са званицама из Загреба. После свечности, говора и доручка у Грачацу, воз је кренуо уз серпентине Велебита.

На Маловану је приређен најсвечанији дочек, који је овековечен фотографијом, за коју сниматељ каже да је најсрећнији, што се нашао у прилици да забиљежи овај историјски тренутак. Након говора, министар Анта Радојевић је завршио на рукама сељака из села околине Малована. На станици Зрмања, Пађене и Книн иста слика. Усхићење, песма и коло.

Посебно свечано било је у Шибенику. У сутон је воз стигао у Сплит. И ту је приређена добродошлица за памћење.

На прузи су у употреби биле парне локомотиве. Највише серија 37 од Грачаца до Книна. Парна локомотива, серија 11 звана Швабица, имала је велике точкове и она је вукла брзе возове. Серија 33, чак са два ложача, била је у употерби за велике теретне композиције. На релацији Грачац Малован код свих већих композиција, поред локомотиве на челу, кориштена је локомотива (ривалица) која је потискивала композицију. Око 1960. године извршена је модернизација, те је у употребу уведена дизел локомотива серије 661 звана Кенедијевка. Временом пробало се са дизел локомотивом Ђуро Ђаковић, серија 642 и 643. Коначно набављене су дизел локомотиве 663 звана Личанка.

Саобраћај на релацији од Грачаца до Зрмање пратили су чести застоји због великих сметова. Као одбрана од великих сњежних наноса изграђени су дуж пруге сњегобрани а изнад Зрмање су два усијека покривена (галерије). Снажни удари буре изазвали су превртање теретне композиције на Магараћем пољу и са Чупковића моста.

Извори:

• Новости из наше краљевине. (12.X–19.X 1922.), Илустровани лист, Београд. 39/1922, страна 2.
• Јуче је отворена Личка пруга. (26.7.1925). Време, Београд.
• Тријумфално отварање личко-далматинске пруге. (26.7.1925). Правда, Београд.

У Новом Саду, 27.7.2025.

Аутор: Томо Радусин, дипл. економиста, Нови Сад