Сведочење о Јасеновцу у Недићевом Комесаријату за избеглице: Усташе бегунца Фуртулу предале нама и наредиле да га морамо убити – или ће нас све поклати! (1942)
Миливој Николић и Реља Милановић говоре о свом боравку у логорима Госпић и Јасеновац, пренето из књиге Антуна Милетића „Концентрациони логор Јасеновац“
Бр. 97
ЗАПИСНИК ОД 30. АПРИЛА 1942. САЧИЊЕН У НЕДИЋЕВОМ
КОМЕСАРИЈАТУ ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ И ПРЕСЕЉЕНИКЕ
У БЕОГРАДУ У КОЈЕМ МИЛИВОЈ НИКОЛИЋ И РЕЉА
МИЛАНОВИЋ ГОВОРЕ О СВОМ БОРАВКУ У ЛОГОРИМА
ГОСПИЋ И ЈАСЕНОВАЦ1
ЗАПИСНИК
САСТАВЉЕН У КОМЕСАРИЈАТУ ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ И ПРЕСЕЉЕНИКЕ
У БЕОГРАДУ.
НИКОЛИЋ МИЛИВОЈ, рођен 27. септембра 1907. год. у Високом, син. пок. Николе и пок. Јованке рођ. Крстић, неожењен, електроинсталатер.
МИЛАНОВИЋ РЕЉА, рођ. 22. априла 1920. у селу Чипулићу, срез Бугојно, син Анђелка и Јелке рођ. Лучић, неожењен, казанџија.
Обојица су позвани да даду свој исказ о свему што су преживјели од дана хапшења па до дана, када су пуштени на слободу из логора у Јасеновцу. Опоменути да кажу само чисту истину они су рекли ово:
Ја, НИКОЛИЋ МИЛИВОЈ, ухапшен сам у Високом на 19. јула прошле године.
У усташком затвору у Високом био сам до 1. августа без икаква саслушавања. Не могу да се потужим на тамошњи поступак усташа ни Муслимана ни Хрвата. На 1. августа кренуо сам у транспорту од 34 човека из Високог и среза височког у теретним вагонима према Госпићу. Пратио нас је један жанд. наредник, који је био исправан, два финанца и два усташа. У Зеници су нам се придружила 2 вагона са заточеницима, а и у Добоју два вагона са сељацима из Бијељине. Путовали смо равно у Госпић, где смо стигли 3. августа ујутро и смештени у тамошњој казниони. Ту је већ било око 2000 заточеника смештених половица у згради казнионе, а друга половица у којој сам био и ја у Госпићу смештена је у двориште, под отвореним небом. Ту у дворишту казнионе у Госпићу нашао сам се са Билановићем Рељом, са којим сам од тада био све до данашњег дана. Једино смо у Јасеновцу били растављени на различитим радовима, тако да смо од 10. октобра до 27. фебруара доживели у Јасеновцу различите доживљаје.
Ја МИЛАНОВИЋ РЕЉА, живео сам на слободи до Видовдана прошле године у вароши Пурачићу, где сам радио као казанџија… Ми и још 17 заточеника Срба из Тузле кренули смо у вагонима треће класе према Броду а одавде у Госпић. Са мном из Пурачића кренули су: Гаврић Мирко, који је доцније заклан у Јасеновцу, Јово и Данило Благојевић браћа, од којих је Данило стрељан у Јасеновцу, негде између католичког и православног Божића, док је Јово жив и налази се сада у логору у Старој Градишки, Деспотовић Неђо, који је умро од изнемоглости у Старој Градишки, неких 4 до 5 дана пре нашег ослобођења, Војновић Милан који је једнога дана одведен из логора у Јасеновцу са 26 других заточеника након бегства наших другова Љуба Поповића и Бранка Беатовића. Не знам шта је било са тим људима, али су вероватно поубијани због поменутог бегства, Станковић Урош, који је убијен у Јасеновцу приликом једног „чишћења” логора по католичком Божићу, Божић Јоцо, умро је у Јасеновцу негде око 20. децембра прошле године од сепсе, Станковић Ђорђе такође је у Јасеновцу 23. децембра од изнемоглости умро, Светозар Ћук убијен у Јасеновцу у месецу новембру приликом једне сеобе из једног логора у други. Од оних који су нам се придружили из Тузле сећам се Поповић Љубе, који је како сам горе рекао избегао из Јасеновца и сада живи у Београду, Свете Радића, који је погинуо у Јасеновцу кад и Ћук, Згоњанин Бранка, који је погинуо у Јасеновцу у месецу септембру приликом присилног купања у води на које су нас натерали усташе, о чему ћу доцније опширније говорити, Тољевића Ристе родом из Лукавца, који је из Госпића одведен на оток Паг, и тада му се изгубио траг. Стојановића Николе, који је такође одведен на Паг, Гаврића Спасоја одведеног такође на Паг. Поред њих сећам се још Јеврејина Мила Песака, Риља Алтараца. Алтарац је умро у Јасеновцу, док је Миле Песак остао у Јасеновцу, где ради у кожари. У Госпић смо стигли 4. августа у вече са још око 500 заточеника из Јајца, готово самих сељака, који су се придружили нашем транспорту у Добоју. Путем нисмо имали никаквих инцидената осим на станици у Перушићу. Ту смо се укрштали са једним возом пуним хрватских војника. Они су нам довикивали погрдне рећи и претили нам да ће нас све поубијати.
У Госпићу сам смештен у двориште, где сам се нашао са Николић Миливојем…
На 18. августа ујутро зором почели су нас све у казниони сврставати у групе по око 60 до 65 људи, поставили су нас поред једног ланца, за који су нас везали. Томе смо везивању нас двојица опет измакли. Људи су тако везани стајали на дворишту до један сат после подне. Тада су их одвезали, а сутра дан ујутро пре седам часова испражњен је цео затвор, око 2000 људи, а од чега је било око 1200 Срба, а остало Јевреји и нешто Хрвата. Потрпали су нас у камионе и одвели на станицу. У казниони су остали само редовни кажњеници, криминалци. На станици смо одстајали, без хране и воде све до 7 сати на вече. Тада су нас утерали у теретне вагоне, у сваки по 80 људи. На станици у Госпићу били су италијански војници, који су ту чували стражу. Они су нас целога дана фотографисали. Када смо били утерани у вагоне јавио ми се кроз вагонске прозоре Душан Бучевац, лугар из Високог, који је знао талијански. Рекао им је да му даду цигарету и воде. Италијански војници су нам на то додавали цигарете, воде и хлеба.
Овде су нас увели у бивши дворац грофа Ердедиа. Нас 170 Срба сместили су у подрум док су остале Србе спровели равно у Јасеновац. По осталом дворцу били су смештени Јевреји, неки католици и наше жене и деца. Сви су они имали слободнији режим. Могли су шетати по парку. Ми нисмо смели никамо из подрума, а храну смо добивали из јеврејске кухиње која је била доста добра, али нисмо добивали хлеба. Ту смо остали десетак дана, нашто су нас Србе и Јевреје теретним вагонима пребацили у Јасеновац. У Јастребарском су остале само жене и деца и они католици.
У Јасеновац смо стигли 2. септембра изјутра. Одмах су нас са станице пребацили у логор уз ужасне псовке и тучњаву. У логору су нам одузели све што смо имали уза се. Уколико нам је што преостало, јер су нам усташе већ путем од станице до логора поодузимали све што смо вреднога имали: новац, прстење, сатове, и др. Сместили су нас у логор број 2. У једној бараци нас је било укупно 500 људи. Храна је од самога почетка била врло слаба. Хлеба смо добивали само кадкада, а од новембра па све до средине марта нисмо га ни видели. Радили смо на подизању насипа. Рад је био неописиво тежак, а поступак према нама више него бруталан. Свакога дана падало је најмање до 20 мртвих људи. Многи су умирали од изнемоглости, чак и у часу док су јели ручак. Знамо да је тако умро железничар Петар Пејић из Сиска, Бошко Божић, поседник из Високог, Миле Вујак, рударски радник из Приједора, Васо Мелић бријач из Високог, Ђорђе Станковић, посредник из Пурачића, Ковачевић, школски надзорник из Невесиња и још многи други којима се не сећамо имена.
Тада још усташе нису убијали у великом броју него су само неописиво тукли, нарочито оне, који због слабости нису могли да раде онако, како су то усташе желели.
До 10. октобра смо обојица заједно, једнако живели и радили. Тада смо се раставили.
Ја НИКОЛИЋ МИЛИВОЈ, премештен сам као електроинсталатерски занатлија из тога логора број 2 у логор број 3, у Бачићеву фабрику док је Реља Милановић остао и даље у логору бр. 2. Био сам запослен у електричарској радионици, ту је радило свега око 20 заточеника све самих Јевреја изузев нас двојице Срба. Поред мене други је Србин ту био на послу Милан Милановић из Вареша, који је сада у Ст. Градишки.
На крају имам још да кажем ово: колико је мени познато у Високом и срезу височком похапшено је нас 44 Србина. Ту је реч само о оном транспорту, којим сам ја одведен из Високог. Разуме се да су пре и после тога похапшени многи људи Височани, које ја не знам. Од тих се сећам тачно ових имена: Милан Шотра гостионичар, убијен у логору Крапје код Јасеновца, Ранко Беатовић, трговац убијен у Јасеновцу, Иво Васиљевић, пекар, убијен у Јасеновцу, Васо Марић, бријач, умро у Јасеновцу, Жалица, пензионер, одведен крајем септембра са групом од 26 заточеника након бјекства Љубе Поповића и Бранка Беатовића, за које не знам, шта је с њима било, али држим да је убијен. С њим заједно је одведен и Корнелије Лазић, свршени правник, Душан Валенчић, свршени правник и неки Слободан, техничар из Вареша, такође су одведени са овом групом: Ковачевић Милан, школски надзорник из Невесиња, умро у Јасеновцу, Кара-Јовановић Михајло, писмоноша из Високог умро у Јасеновцу, Гошић Бошко, поседник, умро у Јасеновцу, Обрен Бокарац, жељ. званичник умро у Јасеновцу, Бранко Бабић, жељ. званичник, умро у Јасеновцу, Кнежевић Јово, жив у логору Јасеновац, Милановић Милан, жив у Старој Градишки, Милан Ерић, колар, умро у Јасеновцу, Гучевац Душан, жив у Јасеновцу, Кара-Јовановић Алекса, убијен у Јасеновцу, Макшић Милош, ковач, жив у Јасеновцу, Цигановић Милош, зидар жив у Јасеновцу; Дубљевић Радован, рударски радник, жив у Јасеновцу, Билбија Милош, гостионичар умро у Јасеновцу, Ђурђевић Панто, стројовођа, жив у Јасеновцу, Ђурђевић Перо, земљорадник, жив у Јасеновцу, Вукичевић Божо, жељ. телеграфиста, погинуо у Јасеновцу, и још два жељезничара из Какња, од којих знам да је једном име Лазо, обојица су умрли у Јасеновцу.
Од 27. фебруара па до одласка из Јасеновца и доласка у Београд био сам и ја као и остали мојих 12 другова који су са мном стигли, поштеђен од рада и добивао сам двоструку храну. Уопште у свему сам прошао као и остали, који су већ о томе дали свој исказ.
…
Ја РЕЉА МИЛАНОВИЋ остао сам после одласка Миливоја Николића и дошао у логор број 2. …
У новембру је један заточеник, неки Бранко Ђујић бријач из Загреба, који је још пре рата био прешао на католичку веру ради жене, покушао да удари једног усташу. Наравно, усташе су га убиле. Али само за то, што је један заточеник покушао да насрне на једног усташу, извршена је репресалија и због тога је стрељано 24 Србина и 4 Јевреја из наше бараке. Били су то већином сељаци из Бијељине и не сећам се њихових имена. Побијао их је на исти начин Љубо Милош, а сви смо то морали да гледамо. Несретни сељаци, који су били одабрани за то стрељање, преклињали су да их не стрељају, а многи су међу њима и плакали. После тога су заредала убијања, клања и пребијања на сваке начине. Како је у новембру надошла вода и преплавила логор број 2, усташе су одредиле, да се цео логор пресели. Било је ту око 450 Срба и око 500 Јевреја. Један је део пресељен у логор број 1 у село Крапје, а други у Јасеновац, у Бачићеву фабрику. Од свих тих који су пресељени, на стотине су погинули приликом пресељавања, а они који су пресељени у Крапје, сви су на католички Бадњак поубијани. У логору број 2 остало нас је 80 Срба, који су добили дужност да растуре логорске бараке и пренесу материјал на цесту, удаљену око 2 км. У тој бараци остало је још око 15 Јевреја, који су били болесни и нису могли да се преселе. Њих су усташе поубијали пред нама летвама, кочевима и бодежима, нашто смо их ми сахранили. Одмах смо почели да рушимо бараке и да преносимо грађу. Доцније нам је дошло у помоћ још 16 Јевреја. Био је то страшан посао. Материјал смо носили на леђима, кроз већ на пола замрзнуту воду, дубоку често и до паса. Лако је замислити како нам је било онако мокрим у оној студени. Ако је неко носио мање греда или дасака, него што се усташама чинило да је требало да понесе, онда су га кажњавали тако, да су га присилили да се „купа”: морао је да се испружи у воду односно да зађе у једну бару у којој је вода била до врата. Ко би због изнемоглости преслабо радио усташе би га присилили да по читав сат или два буде у води. Они који су тако кажњавани остајали су у води мртви. Понеки је извучен на пола мртав, али је сваки од њих већ доцније за сат – два умро. Тако је погинуо, колико се сада сећам и Згоњанин Бранко, ливац из Тузле. За цело време тешког рада усташе су убијали батинама и моткама људе, док су стајали или газили кроз дубоку воду. За време преноса овога материјала покушала су 4 Србина из Карловца, којима не знам имена, да побегну, усташе су их стигли на десетак километара од логора те двојицу су убили, а другу су двојицу ухватили живе и довели их у логор. Тада су постројили нас око 140 Срба и око 200 Јевреја, већином стараца, које су тих дана довели из Сарајева. Стајали смо око пола сата у води до колена, док су нас пребројавали, да утврде дали смо сви на броју осим оне четворице. Кад су то утврдили убили су пред нама ону двојицу живих бегунаца, и то моткама. Иако су казнили нас тиме, што су нам наредили да по овој студени, пливамо око целог логора т. ј. око жице, којом је логор био ограђен. Требало је препливати нешто преко 200 метара. Сада се сећам да је то било на 21. новембра, на Аранђелов дан, на моју Крсну Славу. Лепа ми је слава била! Пливање је трајало око пола сата. Кад смо се након пливања пребројавали, видели смо да су 72 човека остала у води. Издато нам је наређење, да опет идемо у воду и да их тражимо. Тежак је то био посао, кад се има на уму, да је вода била често дубока преко врата. …
Сутра дан нам је наређено, да ископамо раку за неких 80 људи. Док смо ми ту раку копали, дотле је друга група превлачила 56 лешева, све самих стараца, највише Срба и нешто Јевреја па и Хрвата. Међу њима сам препознао свога десетара, Светозара Ћука гостионичара из Пурачића. Те су старце поубијали дан раније на цести код грађе од барака, коју смо ми ту пренели. Дотле су их довели камионом. Поубијали су их што ножем што пушком. …
Након тога били смо беспослени око 9 дана, за које време нисмо добили хране пуних шест дана за редом. Становали смо у једној од три бараке тога логора, која још није била срушена. Деветог дана наишао је Павелићев повереник Вјекослав, или како су га звали Макс Лубурић, он је одабрао између свих нас присутних свега 23 и одвојио их на страну. Међу њима био сам и ја. Сви смо били млађи, здравији и јачи људи. Одредио нас је и послао у логор број 3 у Бачићеву фабрику. Пре тога смо морали ископати раку за 400 људи. Мислим, а доцније су сви то у логору тврдили, да је све оно, што је иза нас остало у логору број 2 поубијано и закопано у ту раку. Свакако је истина, да ни једног од њих нико више никада није видео.
Овом приликом хтео би да испричам судбину и смрт соколског старосте из Загреба др Отона Гавранчића. Ја сам био некада соколаш, па сам знао за др Гавранчића као и многи други заточеници. Сви смо га поштовали и жалили га због његових мученичких последњих дана и смрти. Негде крајем октобра, ваљда пола месеца пре селидбе логора број 2 прочуло се, да се у логору налази соколски староста Гавранчић. Ја сам га и виђао. Он је био врло слаб и једва се кретао. По дану је боравио у јеврејској бараци (јер Хрвати нису смели боравити са нама). Радио није ништа, као ни један Хрват у то време. Ноћу је морао да преноћи у „жици”. …
Др Гавранчић је био бос и у самој кошуљи и доњем вешу (гаћама), како је на вечер морао да уђе на ноћење у „жицу”. А ноћи су биле врло хладне и већ је и у велико стезао мраз. Ми смо га у кухињи положили поред пећи и покрили га једном деком. Ја сам му опрао ноге и руке, које су му биле врло прљаве од блата. Био је при себи, јечао је, и на све што смо му ми говорили или га питали, одговарао је само са „хвала”. Кад се мало снашао и утоплио, замолио је чај, ми смо му га сместа припремили и дали, јер смо га случајно у кухињи имали, а припадао је једном логорском функционеру. Пошто се тако нешто окрепио, пренели смо га у његову бараку. Усташе га нису тражили, јер смо ујутро обично ми заточеници пуштали несретнике из „жице”. После тога часа нисам више видео Др Гавранчића. Чуо сам да је тога дана после подне умро.
Кад смо најзад завршили посао у бившем логору број 2 прешли смо и ми у Бачићеву фабрику, или циглану, како смо је звали. Од око 450 Срба који су пре нас одселили из логора број 2 у циглану затекли смо свега 25 живих људи. Сви су остали поубијани ради деветорице заточеника, који су били покушали да побегну. Међутим је било дошло око 160 нових заточеника из Карловца и околице од којих данас нема више од 5–6 живих.
То је било крајем новембра. Од тада сам радио различите послове по логору број 3, осим по којег убијства ништа се нарочито није догодило у логору све до пред католички Божић. Ми православни били смо за то време у бараци број 3-Ц.
Негде око католичког Божића, не сећам се кога дана јер онда, у оном вечном страху, нисам могао да памтим датуме, дошли су два усташка заставника са неколико усташа у нашу бараку и затражили од нашега логорника, заточеника Слободана Мићића, да им преда 30 људи из бараке за „ликвидирање”. Мићић је на то замолио, да му не узимају здраве људе. Усташе су на то покупили из бараке само болесне и то њих 27. Те су побили одмах пред баракама, а само оне који су могли да ходају одвели су на гробље и тамо их поубијали у самој већ ископаној раци. Кад су оне који нису могли ходати изгуравали усташе из бараке, други су дочекивали их на бајунет или су их ударали кундацима по глави и убијали. За то време смо ми остали били у бараци. Сутра дан извели су из бараке око 60 здравих заточеника, онако одреда, без одабирања, како су на кога наишли. Повезали су их жицом по двојицу, те их одвели на гробље, које је било удаљено од бараке око 500 метара, и њих над раком поубијали, што ножем, а што дрвеним маљем. Ти су маљеви били доста тешки и велики од прилике као дечја глава. Дршка им је дуга преко једног метра, а направљени су специјално за убијање.
Трећег дана покупили су све што је било у бараци, преко 130 људи, осим нас дванајсторице. И нас су истерали пред бараку са осталима, али међу нама су били логорник Слободан Мићић, лекар Др Паја Горенчевић, болничари. Мене су хтели да убију, али је логорник Мићић замолио да ме поштеде, јер да сам му јако потребан за све радове. И тако ми је спасио живот тај Мићић, већ не знам по који пут. Од свих заточеника из ове бараке убили су одмах пред самом бараком маљем и ножем око 40 људи. Остали су одведени на гробље и тамо поубијани. Том су приликом страдали, колико се сада могу да сетим имена, познати сарајевски богаташ Милутиновић и Ружић, затим Воја Ерић, коме су усташе пре одласка на гробље а приликом везивања жицом, ножем расекли уши. Кад је кренуо био је сав крвав. То је била усташка забава.
Оних 40, које су поклали пред бараком, лежало је по тлу разбацано, а многи су од њих хроптали. Кад сам ја бацио око на њих мислио сам у први мах да су већ сви лешеви. Међутим један од њих је мало подигао главу и лицем био окренут баш према мени. Гркљан и пола врата му је био пререзан. Из страшне ране цурила је крв. Руке су му биле везане жицом, као и свима осталима, на моје запрепашћење препознао сам у њему свога друга Мирка Габрића, трговца из Пурачића. Он је муком отворио очи, препознао ме, и кркљајући изговорио, нешто је мало сагнуо главу, да затвори прорезани гркљан: „Реља молим Те одвежи ми руке и макни ову жицу да лакше умрем”. Мени се срце стиснуло, али нисам имао куд него сам клекнуо до њега и одвезао му руке. Да ме у том часу видео који усташа, за час био би се нашао до њега пререзаног гркљана. У том часу стајао је на вратима од бараке, једва два-три корака од Мирка Габрића, заточеник Др Паја Гавранчевић, који је вршио дужност лекара у бараци, јер када још није било болнице. Габрић га је угледао и замолио га да му да неки отров. Лекар му га наравно није могао дати јер га није имао. Сагнувши главу да могне још говорити Габрић је опет сврнуо очи на мене и замолио ме да поздравим све код његове куће, и да им кажем да га освете. Ваљда је хтео још нешто да говори, али је на место тога страшно закркљао, и ја нисам могао више да издржим, него сам се склонио у бараку. Доцније су дошли „гробари” и однели те лешеве да их сахране.
Из ове групе, која је била одведена на убијање на гробље побегао је и спасио живот Ацо Шиљкут. Он је случајно био везан сам, док су други били повезани већином један за другога. Када су пролазили поред врата од пећи циглане где се суши цреп и пече цигла врата су била отворена, а унутра су Јевреји у томе часу слагали циглу. Шиљкут је искористио прилику и нагло улетео кроз та врата. Усташе га нису приметиле, поворка осталих је кренула даље, а Јевреји су му доцније одвезали руке и он је и данас жив. Налази се као месар, на економији код Старе Градишке.
Много сам ја ужасних момената доживео за време мога боравка у Јасеновцу. Можда и више него ико други, јер сам био млад и здрав и без икакве штете по здравље издржавао све ужасе. Много пута сам измакао смрти за длаку, па чешће не могу ни данас да се снађем и тачно да се сетим како сам још жив, и како нисам полудио. Али најстрашнији моменат био је овај, који ћу сада приказати, а какав је ваљда ретко који човек доживио, од када је света и века. Негде средином марта, кад сам већ ја и мојих 12 другова били ослобођени од рада и спремали се да кренемо у слободу, покушао је да побегне из логора један од наших другова, заточеника, неки Раде Фуртула, пећар из околине Сарајева. Бекство му није успело, он је пронађен у клозету, где се крио и где се претварао, да је пао у несвест у часу када је пронађен, т.ј. око 9 сати увече, када нико није смео бити изван бараке. Приликом испитивања признао је да је хтео да побегне. Нас је спопала страва, већ онога часа, кад смо у одређено време морали бити сви у бараци а њега није било. Знали смо шта нас чека. Сто, двеста, па можда и сви смо требали да будемо заклани. То су биле редовне репресалије за сваки покушај бегства којег заточеника. Усташе су Фуртулу, овај пут изнимно, предали нама у бараку и наредили нам, да га ми сами морамо до ујутро убити, иначе да ћемо бити сви поклани. Изван сваке је сумње да они нису претили на празно. Било је то јасно, да Фуртула ујутро не сме осванути жив, па ма шта било. Али, ипак је био наш друг, и лако је замислити како нам је свима било у души: или има да погине он сам од наше руке или и он и ми сви од усташке руке. Дуго смо се саветовали, шта да радимо. Најзад смо решили да га привежемо за један ступ поред кибле. Сваки од нас који је током ноћи имао да врши нужду у киблу, имао је дужност, да га удари мотком и секиром, које су биле до њега, јер нико није хтео сам да га убије. На киблу се много ишло због водене хране, коју смо једнако примали и јели. У бараци гори целу ноћ светло, а тада је горело чак и електрично светло, које је уведено пред долазак комисије. Стиснута срца и зуби, сваки је од нас морао да допринесе са своје стране убијању Фуртуле, да би спасио себе и све остале. Након извесног времена, Фуртула је био већ на пола мртав. У једном часу угледао је мене и пребијеним гласом рекао: „Реља, удри ме добро, да што пре свршим”. Мени се замаглило пред очима, али видим ред је да се човеку прекрате муке. Више несвесно него свесно са замагљеним очима, од бола и јада, ја сам узео секиру и запитао га „Раде, хоћеш ли ми алалити?”, „Хоћу Рељо”, одговорио је он „само ме удри добро, да одмах свршим”. „Ја сам на то замахнуо и ушицом секире ударио га по глави, њему је глава клонула и ја сам мислио, да су његове муке довршене”. Међутим на запрепашћење моје и свију нас након неко пола сата Раде је изненада опет подигао главу. Прошао је погледом по бараци, застао на мени и опет ме позвао: „Рељо ходи овамо и удри јаче!” Ја сам на то устао опет узео секиру, чврсто решен да прекратим човеку муке. Замахнуо сам једном, па други пут и – тада је било заиста свршено. …
Наша је група била под директном командом „логораша” заточеника, Јеврејина, Бруна Дијаманштајна из Загреба. Он је управљао целим логором као шеф интерне управе, и има велике привилегије. Иначе је исправан човек и није правио разлику између Јевреја и Срба. По њему је наша група прозвана „Брунова партија”. Како се види из свега што сам до сада рекао, наша је група имала и сувише посла. Стога нисмо морали да полазимо у „наступе”, т.ј. зборове, који су често били и врло опасни, јер су се том приликом вршила одабирања оних, који су у главном ради „чишћења” логора, требали да буду поубијани. Слажући овако све ствари побијених, ја сам често познавао ко је убијен и којом приликом. Тако сам препознао одело и ствари Милана Шотре, гостионичара из Високог. Он је био пребачен заједно са осталом партијом у логор у Крапје, у коме су сви до једног побијени. О томе убијању прочуло се два до три дана раније а оно је била потврда те вести, јер смо тога дана имали да средимо и одаберемо управо толико одела, колико је тих несретника било пресељено из логора број 3 у Крапје. То су одела, обућа и друге ствари довезене у наш логор на 12 крцатих кола. Кола су стигла на вечер, и ми смо морали целу ноћ и сутра дан да радимо. Употребљива одела, обућу, покриваче и друге ствари после дезинфиковања и чишћења од крви слагане су у магацин 3 Ц, који се звао „барака старих ствари”. Новија одела, обућу и рубље, узимали су сами усташе за себе. …
На 6. фебруара стигла је у логор нека међународна комисија у којој су била по двојица Немаца, Италијана, Мађара, Српског и Хрватског Црвеног Крста и два католичка свештеника од Ватикана. За долазак те комисије знало се је раније па је логор на брзу руку сасвим преуређен и дотеран, тако да је добио сасвим нови и другачији изглед. И ми смо заточеници добили боља одела. Све што је било болесно и уопште давало ружан изглед логору, све што је могло да укаже на страхоте, које су у логору владале, било је поубијано и уклоњено. Павелићев повереник Макс Лубурић дао нам је свима упутства како се смемо понашати за време боравка комисије у логору. И кад је комисија дошла било је тако, да се и нама самима чинило да сањамо. Комисија је била свега око 1 сат у логору. Видео сам да су се поједини чланови комисије обратили на многе заточенике са питањем, како се зовеш, ко је шта је и одакле је. Међутим, сваки се је заточеник строго држао упутства Лубурићевог и могао је да одговори само то, да је он заточеник број тај и тај (мој је број био 419), а за остале податке је заточеник могао рећи члану комисије да ће их добити у канцеларији управе.
После одласка комисије у главном се вратио стари ред, али је ипак којешта било боље, тако на пример више није било масовног убијања пред очима свих нас. Убијања су вршена нешто у мањем броју, али у самој циглани, где су их у пећи спаљивали. Пећ је страшно горела, а нико од нас заточеника није смео да дође ни близу тога места. Како тада уопште цигле није било, мора да је циглана горела само ради спаљивања лешева. У болницу нисмо смели ни ми, које нас је посао водио поред саме пилане. Имам права да закључим да су у циглани спаљивали и живе људе, јер су нам у то доба стизала на сређивање сасвим уредна и без крвавих мрља одела, што раније никада није било. По оделима сам видео да су у то последње време спаљивани готово сами грађани. Кад је која нова партија заточеника стизала у логор а нису доведени нама, сви су ти били поубијани. Ми смо их виђали у часу, кад су их проводили на гробље или доцније у циглану. Разуме се увек из далека. У задње време мога боравка у Јасеновцу пристизале су у логор нове партије, већином Хрвата, које су у главном све поубијане односно спаљене.
Од 27. фебруара па до 30. марта ја и мојих 12 другова који смо стигли овамо, били смо поштеђени од свакога рада.
…
Довршено:
Саслушао и оверава: Записничар, Миливој Николић, с.р.
Бранко Стражичић, с.р. Стана Тополовац, с.р. Реља Милановић, с.р.
Antun Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac 1941-1945, Dokumenta, knjiga 1, Narodna knjiga Beograd, Spomen područje Jasenovac, 1986, str. 275-283.
За Стање ствари приредио: Златомир Лазић
Извор: Стање ствари
