Томо Радусин: Мој поздрав

Гдје бијаше њива сада трава,

мука, киња, остављена леђа,

огњишта су зрње заборава,

стазе трње, а коприва међа.

 

Нема дима, куће, живе душе,

запуштено поље људе зове,

Тромеђом бура брије, пуше,

Странци туда препелице лове.

 

Наша стража, жива међа била,

Љути Тутци, црне вране,

Судба, сила наше тамо свила,

родне куће сад су стране.

 

За Дрезден тко је некад знао,

Бранила нас мотика и кука,

други мрежу нам је ткао,

Велебита јаме, гробље, мука.

 

Зидине зјапе а дренић се суши,

стара липа с југа тек се њише,

за огњиштем родним бол у души,

тихо је у Лици, биће још и тише.

 

А Светиња чами, чека, мирно стоји,

звоно звони, жалосно ли јеца,

за кршћане пита, на прсте их броји,

гдје одоше, ту крштена њена дјеца.

 

Вјечна слава, помен да имаде свака жртва,

Личанима широм свијета, гдје год били,

Крајина, већини сада је пуста, мртва,

Срећно гњездо свима, гдје га свили.

 

У Новом Саду, 5.10.2024.