Тридесет олујних година

Тридесета је годишњица војно-полицијске акције „Олуја” током које је преко 220 000 Срба протерано са простора данашње Хрватске, док се око 1 900 људи воде као убијени или нестали.

Поново грми на Светог Илију. Навукоше се облаци, за’лади, пресече се небо и промени боју, по која кап кише накратко подражи ужарену и спаљену земљу. Не мирише као пред кишу. Из потиснутог сећања, као по навици и вечитом поређењу старије чељади, оживеше слике на прве августовске дане те 1995. године. Опет приче о колони, Србима, избеглиштву, страдањима, завежљајима у муци и брзини спакованим, о тумарањима и лутањима, потрази за најмилијима, о свему ономе што је трајно и у неповрат обележило животе тада протераних Срба из Хрватске. Приче о путу у неповрат који никада није нестао само се, ето, након три минуле деценије, израчвао на толико страна да их нико више, баш попут стварног броја прогнаних, изиграних и напаћених људи, неће и не може са прецизношћу избројати. Остале су куће, домови, благо незбринуто, школе тек одмориле од ђачке граје, тек покошене њиве и ливаде, необрано грожђе у виноградима, пристигле смокве, али и цркве загрљене гробовима оних који своје потомке испратише и остадоше чекати на родној груди.

На пети август све је стало и све почело

Уласком хрватске војске у Книн, завијорила се хрватска тробојница на книнској тврђави. Срба више није било, осим у траговима оних који су одлучили остати, чувати куће и благо док се њихови не врате, верујући у обећања и свако одсуство кривице према другом, другачијег порекла и припадности.
Гореле су српске куће, цркве, школе, домови културе, задруге, штале са везаним животињама, све што би српско у назнакама и траговима могло бити. Нови почетак за оне који свој „војни” поход називају победом, акцију „легитимном и чистом”, за државу у којој је преостале проценте Срба лако избројати на прсте једне руке, али и за путнике у колони жртвованих од стране војно-политичких одлука оних који о њима одлучиваше па им, на крају, и пресудише. Егзодусом крајишких Срба трајно, физички и демографски решено је „српско питање”, Хрватска је постала „слободна и ослобођена”, а акција „Олуја” војно успешна операција коју само Срби који су остали у својим домовима нису успели да преживе. Убијани су или живи спаљивани.

Како живе Срби у Хрватској тридесет година након „Олује” најучесталије је питање, искључиво у ове августовске дане, које занима свеопшту српску јавност ван граница РХ. Бројне телевизијске екипе, по уредничкој политици и задатку пристигле из Републике Србије, Босне и Херцеговине, Републике Српске, али и оне са иностраним седиштима и дописништвима у региону, готово су се сударале последња два дана по Книну, Бискупији, Кистањама и околним селима.  Није било лако наћи расположеног саговорника на актуелну тему, који би адекватан одговор дао и на потпитања везана за Закон о гробљима инициран од стране Домовинског покрета, као ни на недавно одржани концерт МПТ-а у Загребу на којем се окупило нешто мање од пола милиона Хрвата, а током којег се, као пре деценију у Книну, поносно узвикивао усташки поздрав „За дом спремни” уз обележја и поступке који су употпунили атмосферу домољубља.

Узевши у обзир податке последњег пописа становништва, по којем у РХ живи свега 123 892 Срба, или 3,2 одсто од укупног броја становника, док их је по предратном попису из 1991. године на подручју данашње Хрватске живело 581 633, није тешко закључити зашто је међу овдашњим Србима, још увек називаним „повратницима” тешко наћи расположеног саговорника да тумачи статус својих сународника у држави Хрватској. Учесници колоне, избеглице, прогнани, повратници, с вечитим жигом Срба који никада нису добили статус људи, страдалника у невољи, већ тридесет година уназад, чини се, били су и остали само ресурс којим се манипулише, део народа чија се трагедија користи за потребе политичких режима и обрачуна, како у Хрватској тако и у матичној им држави. Да није тако, можда би се о проблематици, борби за опстанак, спорним законима на штету народа који на ове просторе није дошао ни јуче ни пре тридесет година, већ их насељава вековима, о мукама око повратка и обнове порушене им имовине, изгубљеним правима, пустим селима и запуштеним гробљима, необновљеним црквама, неасфалтираним путевима и безводним селима, али и свим осталим лошим и оним добрим стварима о настојањима у очувању верског, националног и културног идентитета Срба у Хрватској, бринуло, питало и писало и осталих 363 дана у години. Често називани статистичком грешком, повратницима, од многих сународника „покатоличеним Србима”, неретко издајницима који су се вратили да би ћутали, онима који су сад исти као „они” и веру за вечеру продали, али непоштеђени ни од Хрвата за које су и даље „четници, трактористи, окупатори и зликовци” које треба нова „Олуја” почистити, вечито између борбе за опстанак и политичких превирања, рекло би се да су истрајни, одлучни, очеличени или већ огуглали и најчешће сами себи препуштени.

 

Почетак друге августовске недеље у Хрватској протиче у знаку „Дана победе и домовинске захвалности”, парадама на мору, копну и у зраку, концертом Томпсона у Сињу и завршним слављем у Книну. Ко ће снажнију домољубну поруку послати, ко ће од држаног врха први ред где заузети, чија ће искуства из ратног периода гласније одјекнути биће, као и сваке године, најважнији утисци и поруке послане свеопштој јавности.
Нешто раније, страдање српског народа током и након војно-полицијске акције „Олуја” обележено је скупом у Сремским Карловцима под називом „Олуја је погром – памтимо заувијек”, одакле су политички представници Републике Србије и Републике Српске „захвалили крајишким Србима на љубави према матичној држави и напретку којем доприносе развоју Србије”, уз извињење што у избегличкој колони у којој су пристигли: „Нису дочекани како приличи”, али и да „Нема опроста за страдање у „Олуји”, уз потресне исповести преживелих чији су најмилији убијени, нестали, а они протерани са својих огњишта током те акције 1995.године.

 

Централна комеморација СНВ-а

У Доњем Жировцу, селу између Глине и Двора на Уни, одржана је централна комеморација Српског народног већа поводом 30. годишњице страдања Срба у „Олуји”. Припадници хрватских јединица и Армије БиХ у томе су месту, те оближњим Равном Рашћу и Доњем Класнићу, напали и усмртили 78 особа српске националности у избегличкој колони која се кретала према граници са Босном и Херцеговином.

 

У сусрет војној паради и другим свечаностима обележавања 30. годишњице војно-полицијске операције „Олуја”, невладина организација Документа представила је резултате дела свог опсежног истраживања „Људски губици 1991-1995 у Хрватској”, а који се односе управо на последње раздобље тадашњег рата у земљи. По њиховим подацима 2 353 особе воде се као потврђене или делимично потврђене жртве рата, а 126 особа не сматра се жртвама рата, јер је утврђено да су тада изгубиле живот углавном независно о ратним акцијама, од болести или у одређеној несрећи. Документа упућује позив свима који располажу неким корисним податком или желе надопунити постојећа сазнања, да им се јаве, уз гаранцију заштите идентитета.

 

Представљачи истраживања нагласили су да им је потребна свака помоћ у побољшавању њихова пописа, било додавањем детаља или исправљањем евентуалних грешака, јер садашња квалитета података изразито варира улед мањка или непоузданости извора. Попис, иако још увек прелиминаран и недовршен, доноси и бројне личне податке жртава па су уз име и презиме, наведени и пол, име оца, име мајке, датум рођења, место рођења, жупанија и место пребивалишта, држављанство, националност, институција и број тражења особе, статус, оружана снага, жупанија страдања, локација, микролокација, тип страдања, датум. Од наведене 2353 особе у првој категорији, 1747 њих је српске националности, а 466 хрватске, док је њих 11 других националности, а за 128 особа нема поузданих информација о националној припадности. Да су се истим приступом према жртвама односиле политичке и интелектуалне елите у обе државе, „користећи” жртве рата као сведоке чија би сећања на прошлост допринела проналаску и идентификацији њихових страдалих, њиховне државне политике сећања не би додатно нарушиле неопорављене међунационалне и међународне односе, а осуда злочина и процесуирање оних који су их чинили, засигурно би били важнији задатак од надглашавања у домољубним наративима.

У јазу између једних и других, Срби у Хрватској, као и Срби из Хрватске који су своје доласке на гробове предака и кућне прагове свели на повремене или трајно прецртане, потрагу за несталима, борбу за одузету имовину и порушена имања, необновљене храмове, зарасле надгробне споменике ћирилицом исписане, непризнате године радног стажа у ратном периоду, право на слободу очувања идентитета, језика и писма, па и све остало што их је ратом обележило и осакатило, мораће наставити као и претходне три деценије.
Након петог августа доћи ће и нове, многима изузев Срба из Хрватске мање важне годишњице, попут оне у Уздољу, Груборима, Вариводама, Гошићу и осталим местима на простору Далмације, Лике, Кордуна и Баније где су своје земне остатке оставили они који нису страховали што су Срби, верујући да им ни један Хрват, хришћанин, католик, због тога неће ускратити право на живот.

Доласком јесени реално стање ствари потиснуће узаврелу „летњу сезону”. Стотине хиљада Хрвата који се куну у домољубље и верност отаџбини вратиће се својим сигурнијим адресама у Немачкој, Ирској и некој земљи трећој. Срби из Хрватске, са адресама у Србији, или ван граница матице, поново ће се поделити у борби за слободу и права истог, свог народа.

У Јагодњаку неће бити припрема кулена за зиму због масовне еутаназије свиња. У селима око Книна, Бискупије, Врлике, Дрниша и осталих места „бедреничког дистрикта” сточари ће са зебњом чекати хоће ли и њихове животиње (краве, овце и козе) еутаназирати, или ће угинућа наставити, или ће започето вакцинисање спасити и благо и људе који од њега зависе. Милица Стојанац већ неко време „оре небеске њиве” па у њеном Дабру нико од Срба више нема. И Момир Билић је за собом оставио село Цивљане пусто. Иза Боје Ковачевић на Уништима је остало четворо времешних Хрвата да, након последње Српкиње, село држе у животу. Кроз бројне засеоке Плавна, Стрмице, Полаче, али и широм Лике, зими већ одавно нема ко да корача.

Демографија и исељавање у последњих десет година оставили су РХ без више од 400 000 становника. Почетком године на њихова места дошло је око 136 000 страних радника, махом из Непала, Индије, Филипина, БиХ, Србије.

И струје је нестало, као онда. Грми. Тридесета олујна година.

Пише: Васка Радуловић

Преузето са: СРБИ.хр