У Господу уснуо Урош Вукобрат 1936–2025.
У Београду, 1. јула 2025. године преминуо је инжењер Урош Вукобрат, сахрањен је у понедјељак 7. јула 2025. године на гробљу Орловача. Иза њега остали су ожалошћени синови Перо и Марко, снаја Мирјана и унука Петра.
Сви који су познавали Уроша знају да је био неуморан чувар успомена на Ресановце, чувар споменичке културе и промотер вриједности и природних љепота својих Ресановаца као и цијеле општине Босанско Грахово. Одласком у пензију у потпуности се посветио враћању дуга своме завичају.
На наговор сина Пере за вријеме пандемије корона вируса је писао своју биографију. У њој описује и своје дјетињство у Ресановцима у којем је био окружен природом и животињама, са којима се најприје играо, а послије када је стасао и чувао их. Јахао је коње без седла, а прва вожња у животу била му је када је сједио на брани приликом равнања њива послије орања, када је био терет на брани, умјесто камена. Дивио се пећинским чудима, маштао о вилама Равиојлама и станишту прачовјека у Гигића пећини. Ти су тренуци били за њега незаборавни.
Други свјетски рат проводи у сталним збјеговима јер су Ресановци били спаљени у зиму 1941/42. Послије рата (1945) селио се у Мокрин са дијелом породице, али се послије годину дана враћа у Ресановце.
Послије основне школе завршене у Ресановцима похађао је Војну школу Училиште „Иван Милутиновић“ у Загребу. Када се та школа расформирала наставља школовање у Грахову, гдје завршава други разред ниже гимназије. У школи је проглашен за доброг математичара. У међувремену сели се у Инђију и тамо завршава трећи разред ниже гимназије (седми осмогодишње) и поново се враћа у Грахово.
У Сарајеву је завршио Средњу машинску школу, а студије је уписао у Загребу.
Дипломирао је машинство 1962. године на Стројарско-бродарском факултету Свеучилишта у Загребу.
Инжењерску каријеру започиње у Грахову као граховски стипендиста, али врло брзо прелази у жељезничку радионицу ЗОКИЛ, мали комбинат у Дрвару, гдје ради четири и по године.
Тамо је стекао много стручног знања и одрадио неколико крупних послова, налик изумима.
Из Дрвара одлази у Панчево и запошљава се у предузећу УТВА, у изради камионских приколица, што му је било одскочна даска за Београд.
Након пола године запошљава се у предузећа Кола за спавање и ручавање ЈЖ (КСР) у Београду чија спаваћа кола саобраћају по читавој Европи гдје проводи 12 година, од којих четири је радио као директор.
Након расформирања КСР-а прелази у ЖТП Београд и враћа се струци и иновацијама као технички директор РО возних средстава, а радни вијек завршава на пројекту Железничких возила за велике брзине.
Његова је идеја била да се пробије планина Бобара и да се дође до језера испод села Каменице, изградњом пруге нормалног колосјека од Личке Калдрме до Дрвара, што је и ушло у урбанистички план Дрвара.
Мисли о завичају га никада нису напуштале и максимално се залагао за његово очување.
У току рата 1991–1995. године активно учествује у раду Завичајног удружења Граховљана и Ливљана, чији је био први предсједник.
Поред сакупљања и упућивања помоћи у завичај, међу првима се укључио у активности око повратка прогнаника на њихова огњишта.
Формирано је удружење за повратак чији је он био потпредсједник, а пуковник Душан Бањац предсједник. Подршку су добили и од Његове Светости патријарха Павла.
По одласку у пензију сабире памћења, сређује биљешке и документацију и почиње да пише.
Издаје књиге: Вукобрати у Ресановцима (2002), Ресановци старо српско насеље на цести римског цара Клаудија (2009), књигу Вукобрати (Вукобрат, Вукобрад, Вукобратовић, Вукобрадовић, Вукобрадић) (2015), Српска тромеђа (2020) и публикације: „Босанска Крајина и Далматинска Загора”, „Граховљани у Београду” и „Ресановци жаока стршљена”.
На Преображење 19. августа 2023. открива бисту војводи Голубу Бабићу у Грахову коју је поклонио општини. Сутрадан у спомен парку у Ресановцима открива спомен-плочу изгинулим Ресановчанима у рату 1991–1995. године. У јесен исте године у спомен парку у Ресановцима се откривају спомен плоче изгинулим Ресановчанима у Првом свјетском рату и Босанској буни, и поставља се соларна лампа.
Дао је да се израде плоча за српске громиле на Трновој пољани, заједно са соларном лампом и плоча за ознаку трага римског пута и бунара. Његов братанац је плоче поставио као и соларну лампу прије неких мјесец дана. Свечано откривање се очекује у организацији општине Босанско Грахово.
На сахрани се некрологом обратио Урошев колега и пријатељ Рајко Ковић који је навео да осјећа велику част што је дуги низ година радио заједно са легендарним „мајстор-инжењером” Урошем Вукобратом.
„Посебно бих издвојио Пројекат производње „Гошиних” савремених климатизираних путничких кола Z-1 за брзине од 200 км/h, чији је Урош био један од иницијатора. Био је то врх пословног и техничко-технолошког успјеха Железница Србије, који никада више није поновљен. А њега је изнио управо Урош Вукобрат, са својим колегама из Железница Србије и Гоше. Урош је заслужан за још мноштво подвига у пословању и развоју српских железница. ”
„Ако је неко одужио свој дуг према својим прецима и свом Завичају, онда је то свакако он, наш Урош Велики! Отишао је тихо као што је и живио, мирно и спокојно, окружен до посљедњег часа Пером и Марком, својим синовима и својом унуком Петром и снајом Миром, у увјерењу скромног Крајишника да је пружао свима колико год је могао, а мало шта захтијевао. Оставио нас је у увјерењу да се увијек вриједи борити за боље и са завјетом да наставимо путем његове упорности.”
У свом опроштајном говору његов син Перо Вукобрат каже да је посљедњих дана свог живота Урош говорио како је задовољан и испуњен својим животним путем, и достигнућима, а посебно зато што су његови синови уз њега.
И посебно наглашавао да за све што је постигао је заслужна и његова супруга Славка, којој се сада, након десет година придружио.
На Фејсбук страници „Ресановци” Урошеви земљаци су се од њега опростили ријечима:
„Урош је оставио непроцјењиво насљеђе за будуће генерације. Својим пером је сачувао оно што би вријеме можда прогутало и дао душу сваком реду који је написао.
Сјећање на страдале у ратовима за њега је била света обавеза. Захваљујући његовој иницијативи и труду, подигнуто је више споменика у част погинулих. Није дозволио да херојство и жртва наших предака падне у заборав. Његовим дјеловањем, наш народ и наше село добили су не само обиљежја, већ и достојанствено признање.
Урош је био човјек великог срца, тих, али и снажан у својој посвећености. Његова љубав према Ресановцима живjела је у свему што је урадио, у свакој ријечи, у сваком камену споменика у свакој слици коју је оставио за собом.”
Нека му је вјечна слава и хвала!
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
