Вече пуно успомене и емоција: Одржан први сусрет ученика школе у Перни
У ресторану Банија на Бусијама (Земун) 13. децембра 2025. године састали су се ученици који су похађали основну школу у кордунашком селу Перни. Било је ово њихово прво окупљање. У завичају, на Кордуну, Перјани се окупљају за храмовну славу Велику Госпојину.
Присутнима се обратио организатор Вујо Златар и изразио задовољство што су се Перјани састали након толико времена, да није у питању неко тужно сабрање као што су сахране.
– Хвала што сте се одазвали у оволиком броју. Искрено нисам очекивао да ћемо се успјети овако масовно окупити. Поздрављам и све оне који нису успјели да дођу из оправданих разлога. У периоду смо поста и праштања и требало би да заборавимо све наше несугласице, и ово вече прође у лијепој и веселој атмосфери. Да се сјетимо наших метлица са Царевца, наших скупљања кестења, брања кукуруза, чувања крава и ћерања лопте.
Захвалио се свима који су му помогли у организацији: Раде Тркуља, Ђуро Орешчанин, Симo Пријић, Миле Поштић и Миле Орешчанин.
Бивши ђак школе у Перни, Стево Јањанин говорио је о развоју школства и образовања у средини која је припада школи у Перни. Почетак организовања школства у нашем мјесту везује се за 18. вијек и вријеме Војне крајине. Тада је настава организована у импровизованим условима, приватним кућама, парохијским становим или просторијама које је село могло да обезбиједи. И тада се знало да је знање једино што се може понијети даље од куће и сачувати без обзира на околности. Прва таква школа основана је 1762. године у Перни, једино је прије те школе била школа у Сјеничаку. Православна црква подигнута је 1789. године и школа се 1792. школа присаједињује са црквом. Школа и црква тада постају темељ заједнице. Као година оснивања сталне јавне школе у Перни узима се 1813. година, од тог тренутка добија институционални облик и улази у систем државних школа.
– Наша школа настајала је у времену без застава идентитета, али не и без свијести о томе ко смо. Тако је прво јавно извођење Химне Светом Сави било на празник Успења Пресвете Богородице 28. августа 1856. године. Химна је изведена на текст проте Николе Беговића који је службовао у Перни, предавао је и вјеронауку. Химну је отпјевао црквени хор, данас се та химна пјева по свим школама, и Свети Сава слави као школска слава.
Јањанин каже да је школа између два свјетска рата била средиште друштвеног и културног живота села. А послије Другог свјетског рата, послије великог страдања Срба на Кордуну, школа постаје симбол обнове. Прави се нова школа, а саградили су је мјештани Перне, Маличке, Пецке, Црног Потока, Блатуше и Пољана. Та новосаграђена школа почиње са радом крајем 40-их и почетком 50-их година. Тада ради као осмогодишња школа. Рат деведесетих прекида тај континуитет.
– Та школа је обликовала генерације које су знале да раде, да трпе, да не мрзе, али и да не забораве. Ово окупљање није само подсјећање на прошлост једне школе, већ сусрет генерација повезаних заједничким искуством – сјећањем на учионице, учитеље и вријеме које је оставило трајан траг у сваком појединцу. Данас школа у Перни не постоји као установа, али живи у људима. Она живи у причама које причамо својој дјеци, и док год постоји и иједан ђак који каже, „Ја сам ђак школе у Перни“, та школа живи. Хвала вам што сте дио те приче данас.
Докторица и некадашња министарка у Влади Републике Српске Крајине Драгица Бакић поздравила је све ђаке и рекла да је најљепше дјетињство имала у Перни и замолила све да минутом ћутања одају пошту свим ђацима који нису више са њима.
Бакићева након завршене основне школе, одлази у Београд и уписује са 15 година Средњу медицинску школу. Након завршеног Медицинског факултета враћа се на Кордун, у Вргинмост. Послије одлази у Карловац и двије године живи, током специјализације, на релацији Загреб- Карловац. Нажалост, долази рат, и Драгица Бакић одлази на Петрову гору као добровољац, да се брине о рањеним војницима и цивилима.
– Радила сам непрекидно, дан и ноћ била тамо, без годишњег одмора.
И у Олуји је била са рањеницима који су се извлачили са Петрове горе и Топуског. У избјеглиштву су јој родитељи и брат кога су мобилисали Арканови, чим је стигао у Србију.
– Врло брзо сам нашла посао у Панчеву. Примио ме је наш Личанин, др Гаћеша, и прва сам жена која је оторинац у болници.
У Панчеву је радила све до пензије. Родитељи су се вратили када им је кућа обновљена на Кордун, и када су се разбољели одлази и докторка да их његује.
– Крајину ћемо вољети док смо живи, наши родитељи су пуно у нас улагали. Врло често одлазим на гробља. Обиђем све и један споменик, сјетим се тих људи и бар у мислима посветим им пажњу. Наш народ има снагу ума и духа и никада се не предаје. Ради и ствара. Научио да ради и иза себе остави траг. Дивим се нашим прецима. Било је трагедија, али су их у тишини носили. Своју бол никада ни са ким нису дијелили и увијек су ишли напријед. На Петровој гори када сам свакодневно виђала младе људе који су страдали, заборавила сам се смијати. Јако ми је тешко пао пад Крајине, нисам могла да схватим и прихватим шта нам се догодило. Сви, осим нас који смо живјели тамо су знали да ће Крајина пасти. Надали смо се да ћемо сачувати нешто што је наше.
Времешни Симо Рокнић је (1938) био је најстарији присутни ђак. Доживио је многе трагедије у животу.
– У моје село, почетком Другог свјетског рата, када су наишле усташе све су редом клали и убијали, и палили. Пред мојом кућом су стала двоја кола, убили су моју мајку и сестру. У том трену сам ја ухватио другог усташу за кољена и рекао му: „Чико, не дај ме“. Он се тргнуо и није ме дао. Тај дан у мом селу је чак петанесторо дјеце поклано. Одвели су ме у Загреб. Оданде су ме послали у Јасеновац. У Јасеновцу је један човјек доносио храну, и он би ми крадом дао крува, али нико то није смио да види. Он и супруга нису имали дјеце и он ме је успио извући из логора.
Рокнић каже да не може да опише колико су се њих двоје везали за њега и вољели га као своје дијете, а и он се везао за њих. Многи родитељи нису тако пазили на своју дјецу колико су они на њега. Када су га ти људи прекрштавали, часној, која је сплетом околности била из Перне, било јој је чудно, узела је папир и записала њихова имена и мјесто гдје га воде. Послије када се видјела са мајком питала ју је чије дијете недостаје у селу, рекли су јој Саве и Милице Рокнић. И часна рече мајци да ако се врати неко од Симиних родитеља жив, да им каже да су дијете спасили ти и ти људи и да су га одвели у једно мјесто близу Копривнице. Када је након неколико година отац дошао по њега, Симо га није препознао и није ни желео да иде са њим, јер је те људе сматрао родитељима. Усвојитељи га никада нису напустили, увијек су водили рачуна гдје је и како је. Чак су му ишли и у посјету, када је био у војсци у Београду.
– Толики пут су прешли да би били сат временс са мном и донијели све што сам волио као дијете. Послије војске сам се преселио у Вуковар, оженио сам се тамо саградио кућу, добио дјецу. Када се заратило опет напуштам дом и одлазим у Нове Бановце. У посљедњем рату доживљава трагедију погинуо му је син, а ћерка је преминула у избјеглиштву. Усвојитељи су га и у Бановцима посјећивали. Срећан је што има унуке и што му се недавно родило и праунуче.
Рокнић каже да ни сам не зна како је све те недаће преживио. Није припадао ни усвојитељима, а није успио ни са оцем у правом смислу да се зближи. Можда би све било другачије да су му били живе мајка и сестра. Каже да своју судбину не би ником пожелио. Везан је за своје село Перну, али много воли и Вуковар гдје је провео многе лијепе године свог живота радећи у Творници обуће Борово.
Било је ово једно дирљиво окупљање, пуно загрљаја и многи сузних очију. Ко зна какве се још тешке судбине крију међу овим људима, абило их је преко 200. Посебно радује што су родитељи повели своју дјецу, а баке и деке унуке. Ако већ не могу једни поред других да одрастају на Кордуну, да знају да имају много земљака расутих по Србији и свијету.
Ово вече уљепшао је вокално-инструментални састав Златно звонце отпјевавши у два блока сплет традиционалних пјесама.
Евица Шапић, Љуба Мраовић Чича и Даница Дана Бодановић отпјевале су потресну пјесму На Кордуну гроб до гроба, не дозволивши да се забораве страховита страдања недужног српског народа на Кордуну.
Присутан је био и народни посланик и предсједник Савеза Срба из региона, Миодраг Линта, који је такође своје основно образовање завршио у школи у Перни.
Ове године је Његово Преосвештенство епископ горњокарловачки Герасим, извео свечани чин освећења и побадања Крсног знамења на мјесту будућег храма у Перни. Један од главних ктитора Храма је и Душан Линта, који је такође био присутан на овом земљачком окупљању.
Текст и фото:
Драгана Бокун
