Вишедјетне породице Србије Драгана и Милован Смиљанић Имамо своју „војску“: Свако је спреман да се жртвује за друге

У времену када се број дјеце све чешће своди на демографску статистику, а породични живот на економску рачуницу, серијал „Куће пуне живота“ доноси приче о људима који су изабрали другачији пут – пут бројне породице, одговорности и умножене љубави.

Овај серијал прати вишедјетне породице широм Србије и региона, њихове изазове, радости, искуства и вриједности на којима темеље свој живот. Кроз лична свједочанства мајки, очева и дјеце, желимо да покажемо да бројност није терет, већ снага; да одрицање није губитак, већ улагање; и да је породица и данас најпоузданија школа карактера, солидарности и идентитета.

Прича прва..

Када су се као веома млади упознали, Драгана Смиљанић (44) и њен супруг Милован (47) готово без двоумљења знали су да желе исто – много дјеце и дом испуњен животом. Родитељи су Мие (22), Маше (21), Моне (17) и Максима (14). Живе у Сурчину, а њихова породична прича прожета је различитим завичајним нитима. Драгана је до 1991. године живјела у Загребу, а потом у Војнићу на Кордуну све до „Олује“. Мајка јој је поријеклом из Лике, отац са Кордуна. Милован је рођени Београђанин, али коријене вуче из Малог Зворника по оцу и из Српца у Босни по мајци. .

У њиховом дому музика, вјера, заједништво и, како сами кажу, „ритуално грљење“ чине свакодневицу. Понос је осјећај који најчешће помињу, а родитељство доживљавају као „тест живота без права на поправни“ – одговорност која се не одлаже и љубав која се не дијели на рате, већ даје цијелим бићем.

Када сте постали мајка, како је изгледао почетак вашег породичног живота и којим путем су данас кренула ваша дјеца?

– У браку смо од 2003. године. Разлика између прве двије ћерке је 14 мјесеци, тако да сам са 23 године имала двије бебе различитог узраста. Данас кад помислим да неки родитељи дјецу од 23 године још опомињу како да се обуку јер је напољу хладно, мени је то поражавајуће. Послије њих двије, имала сам два побачаја, па онда родила Мону и Максима. Сва дјеца су од малена показиивала склоност ка музици, вјероватно зато што је то нешто што његујемо у нашој кући. Супруг свира хармонику, ја сам свирала виолину, па су и дјеца наставила музичким стопама. Миа и Маша су успјешно завршиле средњу школу, али су биле изричите да једино чиме желе да се баве је музика. Обје свирају по два инструмента и пјевају. Као мале су учествовале у разним такмичења, а послије наставиле са такмичењима која су била на телевизији. Мона је трећа година економске школе, а Максим осми разред.

Сјећате ли се тренутка када сте одлучили да желите велику породицу?

– Кад сам упознала свог супруга имала сам 18 година, а он 21. Некако смо препознали једно друго и одмах причали о томе како желимо да имамо пуно дјеце. То је била као нека пропусница за заједнички живот. Обоје имамо старијег брата, али смо некако потајно завидјели људима који одрастају у великим породицама, јер ако ти брат или сестра нису особе које су твог или сличног карактера, онда у животу немаш алтернативу да изабереш онога са којим си „свој”.

Да ли је та одлука била природна или је захтијевала много разговора и размишљања?

– Његова породица је бројнија од моје. Мој отац и мајка имају по сестру, а у његовој породици са очеве стране петоро дјеце, а са мајчине четворо дјеце. Кад смо причали о тим породичним скуповима увијек сам коментарисала како је прелијеп осјећај скупити своје на једном мјесту, а опет их има као за просјечну српску свадбу.

Колико је породично насљеђе и поријекло преко Дрине утицало на Ваш поглед на породицу?

– Његови родитељи су дошли у Београд у потрази за бољим животом, већом перспективом, а моји силом прилика. Сви су препознали своје могућности да створе неки нови свијет за себе. Одрасли смо традиционално са поштовањем према својим прецима, љубави према бабама и дједама. Најљепше своје године обоје везујемо за село, за распусте, за драге људе који су у нас уткали тај осјећај припадности једној великој заједници. Често смо коментарисали да су наши преци били већа сиротиња, али богатији него многи данас. Њихово богатство није могло да стане у новчаник, него у загрљај, зато никада нисмо размишљали да ли је стварање многобројнe  породице паметан потез. Свако дијете је унијело нову енергију у наше животе, а нас ојачало и на неки начин позитивно промијенило. Постајали смо бољи људи. Највећу подршку смо имали баш у сличним таквим породицама.

Шта вам је најљепше у томе што сте родитељ четворо дјеце?

– Можда звучи смијешно, али ми у својој кући имамо своју војску. Сви смо спремни једни за друге да се жртвујемо, да се међусобно помажемо, да будемо подршка ономе коме „није дан”. Поносни смо кад неки људи похвале нашу дјецу у било ком контексту јер знамо да смо као родитељи дали свој максимум. Увијек им говоримо да нам је једина жеља да они буду бољи, успјешнији и богатији од нас свему – у образовању, броју дјеце, новцу, поштовању, успјеху – свему.

Како изгледа један „обичан” дан у вашој кући?

– Миа и Маша не живе са нама већ двије године. Свака се осамосталила и ми смо те одлуке подржали иако су људи око нас помислили како ће нам бити тешко. Напротив. Дјецу рађамо свјесни да ће једног дана живјети тамо негдје, кројити своју судбину, бирати своје партнере не очекујући да ћемо ми „аминовати” све то. Можда је наше прихватање тога и посљедица што смо и супруг и ја рано започели самосталне животе и родитеље доживљавали као узоре који су нас пустили да летимо, али да их никада не осрамотимо. Кад се вратим уназад неколико година и помислим на наш обичан дан, схватим да ми и нисмо имали обичан дан, код нас је увијек било необично. Тога сам највише постала свјесна када се догоди тренутак да нико од дјеце није код куће. Одједном кажем: „Ко се то свађа? ” Онда се смијемо уз коментар како мој подстанар у глави не мирује. Међутим, стварно је тако. Навикнеш на гужву, жамор, стално циркулисање дјеце и њихових пријатеља. Због природе посла, тешко је било извдљиво да заједно ручамо, али ритуал који смо направили је недјељни доручак. Ни сама не знам колико ми је срце тада било пуно. Ваљда кад одрастеш у породици гдје је примарна ствар шта ћемо јести, то остане као дио нашег ДНК. И данас сам главна тема кад долазе гости, као да долази гладна санитарна инспекција. Двије реченице, сређујемо кућу и шта ћемо јести.

На који начин вас дјеца међусобно уче дијељењу, стрпљењу и љубави?

– Учили смо дјецу о поштовању, традицији, животним вриједностима, али учили су и они нас. Наш однос је увијек био искрен и отворен. Добро знаш шта смијеш, а још више шта не смијеш. Научили су нас да исти родитељи имају четворо потпуно различите дјеце. Небитан је пол, једноставно свако од њих је рођен у неком тренутку када смо и ми као родитељи и као људи пролазили кроз своје животне фазе. Научили су нас да данас не памте које патике су носили у седмом разреду, али добро се сјећају кад смо правили украсе за јелку од папира, кад смо ишли на куглање, кад смо направили биоскоп у дневној соби да гледамо Чудесну шуму.. По природи нисмо материјалисти, а истим тим вриједностима учимо њих, а управо то је потврда тога. Човјек у животу треба да себи створи осјећај, јер ће сваки пут да проживи то са истом емоцијом кад помисли на тај неки тренутак. Стрпљење је друга ствар коју смо уз њих докторирали. За исте ствари некоме од њих треба 10 минута, некоме сат, некоме три дана… Научиш како је кад је три четвртине дјеце болесно, а ти тај дан мораш да завршиш најбитнији пројекат у послу. Листа приоритета се потпуно промијени, живот постане као тетрис и кад помислиш да више не може, изненада се појави коцкица која изравна неколико нивоа. А љубав? Ријеч која треба да се пише великим словом. У кући имамо „ритуално грљење” јер сматрамо да је љековито, а дјеца кад су били мали и посвађају се, морају за казну да се изљубе. Мислим да би прије једно другоме одгризло уво као Тајсон Холифилду, али је то довело до тога да су данас изузетно везани једни за друге. Научили су да се чоколада дијели тако што се преброје коцкице.

Да ли осјећате да се радост у породици умножава са сваким новим дјететом?

– Свако дијете је у кућу донијело нов начин живота. Ми смо бучни, много бучни и теорија нам је била да дијете треба да се прилагоди нама, а не ми дјетету. Тако да никада није био проблем ако је у кући гужва или музика да било ко заспи. Напротив, то је био начин да се успавају. Све кућне обавезе су се одмах другачије расподијелиле, у ствари, ми смо постали организованији. Беба у кући је постала „заједнички пројекат”. Никада нисмо бранили дјеци да прилазе новом члану, напротив. То је био моменат када је онај ко је до тог тренутка био најмлађи, одједном постао старији и добио своје задатке. Чини ми се да је свако дијете преко ноћи одрасло са доласком сљедећег. И данас тврдим да ми је најлакше било кад се родила трећа, а четврто дијете нисмо „ни осјетили”. Постоји много анегдота од тога да једна плаче како је угризла беба за прст, а ја се смијем и кажем: „Па са чим да те угризе беба?”. Погледам, а беба већ два зуба.

Колико су браћа и сестре упућени једни на друге?

– Дјеца васпитавају једни друге. Они млађи уче од старијих. Увијек сам на она питања, да ли вас дјеца слушају; одговарала да немају алтернативу, али да исто тако једна наставница читав дан проведе са тридесеторо туђе дјеце, а како ја онда не бих могла укротити моју. Још из вртића, помагали су једни другима око облачења, а на тај начин нама олакшавали. У школском узрасту, дијелили су школске предмете на оне који некоме иду боље, па је тај био задужен да објасни другом. Да не буде забуне, било је година кад су сви били школски узраст и потписујем да никада нисам знала ко иде прије подне, а ко иде послије подне. Мој мали пројекат у оквиру куће је заказивање кућног савјета. Све текуће проблеме, одлуке и планове смо рјешавали заједнички без обзира што дјеца у том узрасту можда нису била довољно зрела, али су морала да буду упућена у дешавања. То су били начини да се и њихово мишљење чује, а самим тим и они се осјећају као равноправни дио заједнице. Напомињем да смо и супруг и ја били тешко болесни (супруг оперисао тумор, а мени је пукао једњак), са неизвјесним исходом. Дјеца су у сваком тренутку знала све шта се дешава баш онако како јесте, без увијања и лажи. Једноставно живот иде даље.

Да ли старија дјеца помажу млађима и на који начин?

– Заједница ствара јединство које не зависи само од хијерархије. Њихови односи функционишу као мали систем гдје сваки дио зависи један од другога. Један намјешта кревет другоме који му помогне око домаћег, неко спрема доручак, док други убацује веш у машину. Сви су од рођења упућени у све кућне послове. Дијете од 14 мјесеци је носило да баци пелену бебе која је тек рођена. Тако је све ишло у круг. Кад се сређује кућа, договоримо се да свако изабере своје задатке; веш, судови, усисавање, чишћење, пеглање… Нико није поштеђен. Иначе бих ја била Пепељуга у рођеној кући. У њиховој соби (док су сестре биле у једној соби) било је одштампано на папиру и налијепљено на ормар: намијести кревет, пиџаму испод јастука и врати играчке у корпу. Изгледа смијешно, али ми је баш олакшало, а њих научило реду и дисциплини.

Које породичне вриједности настојите да пренесете својој дјеци?

– Поштовање својих предака и своје традиције је нешто што се заиста трудимо да им пренесемо у насљеђе. Ја сам одрасла са мајком и њеном свекрвом (мојом баком) у истој кући. Научила сам да се тај добар однос његује. Наша дјеца су исто одрасла са три генерације под истим кровом. Заједница може увијек бити боља и јача од појединца. Постоје дани који нас посебно окупљају и слободно могу рећи да су нам као ритуали. Слава као породична светковина која има свој протокол читања молитве и паљења свијеће. Свако зна своју улогу и свако зна да у то вријеме смо сви окупљени око трпезе. Исто тако за Ускрс и Божић. Још једна од традиција је да у поноћ на рођендан упадамо једни другима у собе. То је остало као обавеза и сада када старије ћерке не живе са нама. Сви се организују тај дан. Оно што им често скрећемо пажњу јесте то да једнако поштују сваког човјека без обзира чиме се бави. Ниједан посао није срамотан. Сваки човјек је најбољи продукт својих родитеља и није важно докле си стигао него одакле си кренуо.

Колико је данас важно да дјеца знају ко су, чији су и одакле потичу?

– Ја сам више тај чувар традиције, а разлог томе је сигурно тај што нисам рођена у Србији и стално се трудим да сачувам те везе са родним крајем. Често им причам о прецима, не само мојима него уопште. То је јако важно. Морају да знају ко им је род, где им је коријен. Што смо старији, све смо ближи својим коријенима, то знам по себи. Мислим да супруг и ја дајемо све од себе да буду свјесни свог историјског насљеђа.

Какву улогу породица има у очувању идентитета?

– Основна ћелија друштва је породица. То је најсавршенија заједница и могу рећи најуспјешнија фирма коју човјек може створити. Ми се бавимо приватним послом и знам колико је човјек моћан кад има око себе људе на које може рачунати. Знам да има примјера зависти и љубоморе, али и даље тврдим да када брод плови у смјеру који жели и посада и капетан, том броду не може ништа ниједна олуја. Најбољи примјери су ми породице које су доласком у Србију показале своју јачину.

Колико вам значи подршка државе и институција за вишедјетне породице?

– Сматрам да је подршка државе за вишебројне породице јако важна. Наравно да нико неће родити дијете да би добио неку субвенцију за то, јер дијете је „пројекат за читав живот”. Све што финансијски олакшава породицама је више него добродошло. Иронија је што у ствари, највише породицама треба за прво дијете, а већину тога наслиједи наравно уколико родитељи нису хировити са идејом да дјевојчица не може да се вози у братовим колицима јер су плаве боје.

Шта бисте поручили младим људима који се двоуме да ли да оснују већу породицу? Или уопште да имају дјецу?

– Једна реченица је довољна да објасним свој став. Имам 44 године и желим да будем баба. Из овога угла посматрам да је одлука о томе да млади заснујемо породицу и при томе да имамо пуно дјеце је најљепша ствар коју смо могли да урадимо. Пријатељи често коментаришу како је нама лако јер су нам дјеца велика, а ми им објашњавамо да су они садa „готови производи”, а гдје сте били кад су они били само материјал. Одушевим се сваки пут кад чујем да неко проширује свој живот, али не са квадратима него са новим животима.

Шта бисте вољели да друштво боље разумије када су у питању вишедјетне породице?

– Волела бих да схвате како наша одлука да будемо бројни није везана за то да ли смо образовани или не, да ли имамо довољно средстава за живот или не. Понекад су дјеца срећнија у породицама која им не пружа све што им треба, него су увијек нечега жељна. То их мотивише да раде, да стварају, да се боре. Ми смо проширивали породицу онда када смо материјално имали најмање. То мене лично није спријечило, ни да завршим факултет, нити да заједно започнемо сопствени посао. Напротив, то нас је натерало да размишљамо како наш буџет мора бити већи од просјечног. Предрасуде су највећи проблем.

Када погледате своју породицу данас, шта осјећате?

– Данас кад их све посматрам, само један осећај ПОНОС. Знам све непроспаване ноћи, грчеве, зубиће, богиње, па све то пута четири. Све повреде, падове са бицикла, преломе, контролне задатке, маскенбале, све… И опет бих кроз све то прошла знајући овај осјећај који имам данас.

Једном реченицом – шта за вас значи родитељство?

Родитељство је тест живота без права на пoправни.

 

Људи су постали себични

Да ли сматрате да је родитељство данас довољно препознато као вриједност?

– Посматрајући људе око себе, чини ми се да су људи све више постали себични, а породица као институција на неки начин обезвријеђена. Парови све касније заснивају бракове, а рођење дјетета се сматра озбиљним одрицањем. Не кажем да нису у праву, јер дијете не тражи родитеље, него родитељи желе дијете и то носи огромну одговорност. Није риједак случај да чујем коментар: „Да ли је нормална кад хоће треће дијете? ” И ми смо имали сукобе са породицом кад су сазнали да планирамо треће дијете. Из њиховог угла је то био непотребни трошак, а ми смо се бранили тиме да не познајемо никога ко није одрастао. Проблем је и у малограђанском размишљању, а опет кад погледамо иза себе кроз вијекове се рађало више дјеце него данас, без обзира на ратове и кризе.

 

 

У заједници свако је пронашао себе

Шта мислите да ваша дјеца добијају тиме што одрастају у бројној породици?

– Знам да су срећни што имају једни друге, а то сам схватила кад је најстарија ћерка за једну другарицу рекла: „Баш ми је жао, она нема ни брата, ни сестру. Нема са ким ни да се посвађа.” Мислим да су данас везе међу њима још јаче јер немају тај ривалитет око играчака, животног простора и свега. Свако је пронашао своју сферу интересовања. Осјећам се испуњено кад ми кажу да су се видјели данас и ишли заједно негдје. Истовремено једни друге критикују, нама кажу како би било добро некога опоменути или скренути пажњу. Све у заједничком циљу. Из свог угла, мислим да бих ја била бољи човјек да имам више браће и сестара, можда и гријешим, али знам колико ми значе пријатељи које тако доживљавам. Учили смо их да без обзира колико су различити нека се свако труди да буде најбољи у ономе што воли. Као и цвијеће на ливади. Једнако је лијеп и маслачак и бијела рада.

 

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун