Звона цркве Светог Ђорђа у Призрену

Чујев се звона од цркве Светог Ђорђа, стигнаја нов д`н.

У другој половини 19. века угледни Призренци и имућни трговци одлучили су да поред мале Цркве Светог Ђорђа у центру Призрена, која је задужбина породице Руновић из 15. века, подигну већу цркву, односно Саборни храм која би за дуги низ година одговарала потребама српског становништва. Да би ту своју замисао могли да остваре било је потребно од турских власти издејствовати царски ферман што није било нимало лако и он је добијен тек након 25 година.               

Новој Цркви Светог Ђорђа темељ је положен на Светог Илију  20. јула 1856. године.

Даље зидање је ишло веома споро јер је велики део новца морао да се троши на  куповину имања у околини цркве. Близу 500 српских трговаца давало је по 10-50 турских лира. Главни мајстор цркве био је из Дебра. Призренци су мерили колика треба да буде црква не аршином већ конопцем. Дима Кампарела, призренски папуџија  је приликом тог мерења узвикнуо : „Пушти, пушти  дуже тај коноп, народ нек је жив, у име Божије ће гу направимо.“  Тако је и било. Црква је дужине 30, ширине 19,90 и висине 13,80 метара. Међутим, ускоро су прилози били потрошени јер је доста новца било утрошено на куповину  околног земљишта. Због тога се дужи временски период стало са радовима.

Тадашњи руски конзул у Призрену Евгеније Тимајев, видећи како се Срби муче са изградњом цркве, тражио је од руске царице Марије Александровне новац за завршетак цркве. Међутим Призренци су са захвалношћу ту помоћ одбили казавши: „Сами ће гу направимо своју цркву!“

На тај начин  су желели да буду достојни наследници својих славних предака. Тако се наставило са зидањем. Срби су и даље давали своје прилоге. Гледајући како други дају новац један угледни трговац Арса је изговорио: -„Не може браћо да се скупи потребна сума са по једном или две турске лире. Зато пишите од мене 50 лира.“ Други један угледни гађанин Призрена, Хаџи Васиљ, чувши то рекао је: – „Гледај, гледај, салде ти имаш паре,а? Пишите и од мене 50 лира!“

Међутим, у временима која долазе, политичке прилике за Србе су биле веома лоше.  Године 1878. основана је Призренска лига. Љумани, шиптарско племе из околине Призрена, непрестано  је пљачкало српске куће, а честа су била и убиства. Народ је живео утучено, у страху и невољама.

У то време два професора Призренске богословије (1871), Петар Костић и Ђорђе Кампарелић родом из Призрена, дошли су на идеју да се организује хуманитарно друштво Свети Сава, у оквиру кога би се прикупљали прилози за школе, цркве и српски живаљ. Поново су Призренци једни другима помагали. Чланови овог друштва су били  утемељивачи и добротвори који су сваког месеца били дужни да дају одређену суму новца. На дан Светог Саве, 1880. године  у Богословији, ово друштво је званично почело са радом. У то време у Призрену се налазио нови руски конзул Иван  Степанович Јастребов који је одмах на тој свечаности дао свој прилог за цркву, као и велики добротвор нашег народа, Призренац Сима Игуманов, оснивач Богословије. Ово друштво је извршило свој главни задатак, помогло је да се доврши Саборни храм Светог Ђорђа.

Храм је био завршен  и освештан 14.октобра 1887. године.  Ово је, у то време и задуго потом,  био највећи и најлепши Саборни храм Старе Србије.

Нажалост, српске цркве су  у том периоду биле дуго неме јер од  претварања Богородице Љевишке у џамију, у Призрену је било забрањено да се чују звона са цркви и манастира. Звонара  је подигнута  тек  1903. године. Повеће звоно послала је  добротворка госпођа Нака, удовица покојног трговца Николе Спасића из Београда, за покој његове душе. Шестога  маја  1903.године, на славу храма Светог  великомученика Георгија – Ђурђевдан, на служби у препуној цркви  уз радост и сузе присутних верника, први пут су зазвонила звона Цркве Светог  Ђорђа. Звук  ових звона значио је ослобођење Срба  од духовног ропства.

Призрен је ослобођен од  Турака 12.октобра 1912.године. Том приликом још једно звоно цркви поклонио је и Краљ Петар Први Карађорђевић, или како су га Призренци звали „Пера ослободиоц“.   Три године касније, српска влада и врховна команда са краљем Петром I Карађорђевићем,  долази у Призрен. Са њима је и млади регент Александар.  Били су смештени у Богословији, а војска и избеглице у дворишту цркве Светог Ђорђа. Ту ће се 28. новембра 1915.године одржати последње богослужење и причест пред албанску голготу. Одавде су Краљ, Влада и Врховна команда на челу са Радомиром Путником, кренули  на пут неизвесности и несигурности. Проповед  тадашњег митрополита Вићентија била је и његова последња.  Одмах након одласка српске војске  Бугари улазе у Призрен и њихова окупација траје до 1918.године. За то време, у непуне три године, у Прирену је од глади, болести и мучења умрло око 7000 становника, углавном стараца, жена и деце, јер је већина мушког становништва добровољно отишла са српском војском преко Албаније или су  мобилисани  1916.године.  Митрополит Вићентије је такође био убијен. Призрен је поново завијен у црно, а његов Саборни храм је остао пуст. Звона су утихнула.

 

Међутим, Призрен, вечити град, поново  рањен, васкрсава.

После првог Светског рата за цркву Светог Ђорђа  је 1922.године допремљен иконостас Ћипровачке – Светониколајевске цркве апостола Петра и Павла из Сент Андреје у Мађарској и на њему су биле престоне иконе Исуса Христа, Богородице са Христом, Светог Николе и Светог Јована Крститеља. Овај иконостас је урађен 1720. године, тридесет година након сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем, када су се из Призрена иселили многобројни  Призренци и населили панонску равницу. Иконостас је израдио Кузман Фрчковски родом из Галичника и то је био један од највећих и најлепших иконостаса у храмовима  Старе Србије а по величини ово је био највећи и најлепши Саборни храм.

У његовом звонику, тик поред звона, 1985. године откривено је неколико рукописних и штампаних књига од XII – XVI века: пергаментно Jеванђеље из XIII века, Триод и Oктоих из  XIV века, , четри Јеванђеља из XVI века и четри књиге из  Oбодске, Грачаничке, Београдске и Милешевске штампарије. Звоници чувају људску реч и кад звона заћуте.

 

Поред самог храма налази се Владичански двор. У њему су живели сви митрополити и епископи рашко-призренски. У њему је живео и блаженопочивши Патријарх Павле док  је био Епископ  рашко-призренски. У време, пре бомбардовања, Црква Светог Ђорђа је била главно место окупљања Срба. У њему су се крстили сви Призренци, ту су се празновали најлепши Божићи, Васкрси, Врбице, литије и  слава храма, у њему се венчавало, али и одлазило на вечни починак.  У његовом дворишту слушајући најлепшу мелодију звона, играли смо се као деца.

Храм  је остао нетакнут, онакав каквим су га у аманет оставили наши преци и ми смо живели у њиховој љубави.

Међутим,  17. марта 2004. године, у погрому,  Храм Светог Ђорђа, спаљен је заједно са осталим  светињама Призрена. Зло је поново закуцало на саборне двери и звона су утихнула.

Данас, захваљујући донацијама храм је обновљен, и мала Црква Светог Ђорђа из 15. века која се налази у црквеном  дворишту, као и Владичански двор.  Сваке недеље се служи литургија на којој певају ученици Призренске богословије и малобројни Срби  са својим свештенством окупљају се у њему. Посећују га многобројни ходочасници и туристи.

Црквена звона су разговор цркве са верним народом. Њихово ћутање је знак да је народу око душе и срца обмотана жица.

Какво год да је време светиње се обнавњају, трају и праштају, нама људима за све оно што нисмо  или благосиљају за оно што јесмо учинили. На нама је да памтимо, опомињемо, трудимо се, молимо, опстајемо, трајемо и да вером, љубављу и храброшћу, покидамо окове којима смо оковани да би били достојни наших предака који нису дозвољавали да  звона остану нема.

Светиње ће бити и без нас, али питање је како ћемо ми без њих пред Господа!

Радмила Кнежевић, књижевница и глумица