Промовисан зборник радова „30 година од Олује – Људи говоре“

У свечаној сали ГО Земун 11. јануара 2026. промовисан је зборник радова 30 година од Олује – Људи говоре, издавача Удружења бораца Кордуна, осме кордунашке народнослободилачке ударне дивизије, ратова 1990–1999. и њихових потомака. Покровитељ пројеkта је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Партнери у пројекту су Завичајни клуб Кордунаша и Хуманитарна организација Градитељи мира.

Зборник радова садржи 17 исповијести данас успјешних људи који су били дјеца током злочиначке акције Олујe.

Пригодном пјесмом Милене Мркеле отворена је промоција 30 година од Олује – Људи говоре.

Секреатар Удружења бораца Бојана Вучић наводи да су дјеца колоне као мали били уплашени и несвјесни догађаја око њих. Поздравила је све присутне ауторе објављених прича: Наташу Дракулић, Саву Стијеља, Дражену Бабић, Босиљку Везмар,  Драгану Смиљанић, Гордану Мартиновић Вујановић и Младена Бућана.

Текстове су писали још и Ђуро Шкаљац (као уредник), Милош Ивошевић, Ђорђе Шимулија, Љубица Маријановић Малић, Милица Броцић Девић, Бојана Вучић, Ирена Милашиновић Каролак, Зоран Михајловић, Слађана Пајић и Нада Бодирога.

Присутна је била и Марија Јефтановић, дијете које је било рањено 1995. на Петровачкој цести, данас мајка двоје дјеце и ради у Министарству финансија у Управи за трезор.

Секретар Завичајног клуба Кордунаша Босиљка Везмар је рекла да јој је пуно срце што испред себе види велики број људи.

– Сви ми смо мање-више преживјели сваку причу из ове књиге и потпуно је исти осјећај и након 30 година и Ђурин и Зоранов и Бојанин… и да не не брајам даље. У овим тешким и озбиљним временима, за нас обичне људе често недокучивим дешавањима у ширем контексту, посебно у светим данима Божића, Христовог рођења и свечаним данима годишњице оснивања наше братске крвљу натопљене Републике Српске, ми смо у обавези да памтимо страдање нашег народа, али и да се дивимо онима који се овдје не виде и не чују, а много их је. Заправо, сви су они јунаци ове књиге – рекла је Везмарова и закључила посљедњим пасусом своје приче. „Одлазак од куће 1995. пут у ђедовој тракторској приколици од 11 дана, године тешких искушења које су услиједиле, грађење новог дома. Та наша судбина нека буде опомена, а наша борба примјер сваком Србину гдје год био. Ми Крајишници знамо добро, дрвеће са јаким и дубоким коријењем не мора да брине због олујних вјетрова.

Издавач Ђуро Шкаљац каже да је овим пројектом дата могућност младима да се чује њихов глас и да се шира јавност упозна са њиховим исуствима из избјегличке колоне.

– Надамо се да ће књига мотивисати и друге младе људе да и они подијеле своја искуства из избјегличке колоне и наше Удружење им стоји на располагању и било би нам драго да издамо и друго допуњено издање зборника. Шира локална заједница упознаће се са изазовима са којима се ови млади људи суочавају, и са каквим свим недаћа су се изборили од колоне до данашњих дана. Они могу да послуже као добар примјер и охрабрење за породице које су у сличној ситуацији.

По ријечима чланице Управног одбора Завичајног клуба Кордунаша и једне од организатора промоције Драгане Смиљанић ово су приче које се читају у једном даху, а исто тако су и написане.

–  Овдје међу нама има и оних који нису поријеклом из ратом захваћених крајева, а ипак разумију нашу бол и због тога вам неизмјерно хвала. Имате саосјећања. Моја прича је заснована без говора мржње, без икаквих ријечи осуде, критике, без тражења разлога, изговора или оправдања. Хвала Богу данас смо овдје сви здрави и поноси јер су нас и те невоље животу научиле. Не заборавите да говорите својој дјеци о вашим прецима. Ми овај зборник дугујемо нашим прецима, али још више дугујемо нашим потомцима.

Сценариста Наташа Дракулић, поручила је овом приликом да док је има она ће чинити све да се српско страдање никада не заборави.

Потомак погинулих у злочину хрватске војске над српским цивилима на Петровачкој цести 1995. Саво Стијеља је много изгубио у колони, и каже да су рат донијели похлепни крвници жељни власти, новца и крви.

– За некога је рат био ослободилачки, за некога агресија и прилика за наплату прошлости. Етничко чишћење и напосљетку иживљавање ради личних фрустрација. У колони смо се лично увјерили колико под ведрим небом вриједи људски живот у односу на жељезо. Морали смо постати кактуси како би преживјели ван својих огњишта. И на крају питање јесмо ли сви живи, одговор вриједан милиона је ЈЕСМО. Или НИСУ, вриједан једне овакве књиге, да их не заборавимо, јер су књиге и слова у њима вјечна.

Професорка српске књижевности и језика Гордана Мартиновић Вујановић захвалила је Бојани Вучић на идеји за књигу.

– Морамо да оставимо својој дјеци свједочење о ономе што смо проживјели. Треба свако од нас да да свој допринос незабораву. Онај ко има добар глас нека пјева, онај ко умије да пише, нека пише, добри говорници нека говре… Морамо нашу истину проносити кроз свијет.

Докторка Дражена Бабић није крила да цијелу промоцију доживљава врло емотивно, те је прочитала дио своје приче: „Туга је наша коју смо преживјели и проживјели да се боримо да останемо добри људи или постанемо бољи. Иако су гени камени, срце је велико као Крајина, а ниједан бљесак нити олуја неће нам стати на пут. ”

Младен Бућан је на само крају додао да долази из Крајине, а не из Хрватске, са том чињеницом је упозано и своје суграђане у Словенији, у Камнику, гдје данас живи. Бућан је власник ресторана Лесковачки жар – Кордун и Гинисов је рекордер у прављењу највеће пљескавице.

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта каже да је цивилизацијска ствар да његујемо културу сјећања на страдање и прогон народа деведесетих година прошлог вијека и да чинимо све што можемо, па и на овај начин да објављујемо зборнике, збирке пјесама, романе, да се снимају филмови, да говоримо у јавности.

– Оно за шта се ја као посланик залажем годинама је да се оснује државна институција –Меморијални центар српских жртава на простору бивше Југославије 1990–2000. који би се на системски начин бавио овом тематиком и који би сигурно олакшао свима нама да се боримо за истину о страдању нашег народа у међународним оквирима.

Модератор промоције и предсједница Завичајног клуба Кордунаша Бојана Вучић прочитала је пјесму посвећену Србији.

– Прошли смо голготу, али смо имали резерву државу, а то данас мало људи има. Зато сам ову пјесму посветила Србији.

Милош Крнета прочитао је пригодну песму о Кордуну.

Такође, присутна је била и гошћа књижевница Божица Велоусис и прочитала пјесму коју је написала претходно вече, о Кордуну.

Књига је подијељена бесплатно, али су организатори искористили прилику да сакупе средства како би помогли свом земљаку Пери Пепи Пајићу коме је изгорјела кућа у једном селу у близини  Љига.

Организатори су за све учеснике организовали ручак у просторијама Завичајног клуба Кордунаша.

Текст и фото: Драгана Бокун