СРПСКИ КЊИЖЕВНИЦИ У ДУБРОВНИКУ

Текст Саше Недељковића представља синтетички преглед културне, књижевне и националне дјелатности српских књижевника у Дубровнику од средине XIX века до Другог свјетског рата. Ослањајући се на релевантну историографску и књижевноисторијску литературу, аутор анализира развој дубровачког српског књижевног круга, његове водеће личности, идејне полемике и институционалне оквире дјеловања, као и политичке и културне притиске којима је био изложен. Посебна пажња посвећена је питању српског језичког и књижевног континуитета, улози Срба католика и процесима националне идентификације у сложеном далматинском и јужнословенском контексту.

Литерарно стваралаштво дубровачких Срба може се пратити у периоду од 1841. године, када је Медо Пуцић објавио песму са јасно израженим културно-националним одређењем, па све до 1941. године.¹ Током револуционарних збивања 1848. године, Матија Бан окупио је водеће дубровачке интелектуалце око новопокренутог књижевног годишњака „Дубровник“.²

Часопис „Дубровник – цвијет народног књижества“ покренули су 1849. године Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић, са намером да се очувају књижевна дела старих Дубровчана и омогући јавно оглашавање млађих генерација дубровачких писаца.³ У другој свесци „Дубровника“ Матија Бан је записао: „Хрвати одабрали нарјечје србско и нешто га похрватише.“ У истом контексту навео је и следеће: „Ми Срби, неки смо источне вјере, неки западне, неки унијатске, а неки прешли смо на турску вјеру – ништа мање сви смо Срби.“⁴

Годишњак „Дубровник“ изазвао је снажне реакције у јавности, укључујући и први јавни иступ Анте Старчевића против српског национализма у Дубровнику 1851. године.⁵ У том периоду хрватска страна све изразитије присваја дубровачку књижевну традицију, представљајући је као сопствену. На такве тенденције Медо Пуцић реаговао је указујући да су „… примили српски језик као свој званичан, српску литературу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом“.⁶

Медо Пуцић и Матија Бан формулисали су визију историјског континуитета српске књижевности, користећи симболичку представу виле као заштитнице поезије. Према тој визији, након пада српских земаља под османску власт, вила се настанила у Дубровнику, где је током векова бдела над ренесансним и барокним песницима, да би након слома Дубровачке републике (1806–1808) прешла у Карађорђеву Србију, где је остала. Ова идеја поетски је обликована у Пуцићевој „Карађурђевки“.⁷

Супротстављено становиште заступао је Иван Кукуљевић Сакцински, који је дубровачке песнике сматрао хрватским. У писму Ивану Аугусту Казначићу из 1858. године изнео је тврдњу: „Наш Орсат Почић заузет је, истинабог, за име српско, али ја сам освједочен из хисторије, етнографије и језика живућих и старих Дубровчана да ово име њима не припада.“ Политичке и националне разлике додатно су се продубиле услед питања Босне и Херцеговине, што је довело до раскола у далматинској Народној странци 1879. године. Срби су иступили из странке и већ 1880. године основали Српску народну странку.⁸

У другој половини XIX века долази до појаве да католици у Дубровнику у већем броју јавно истичу своје српско национално опредељење. Луцијан Марчић је, осврћући се на тај период, записао: „Срби католици у Рабу, Задру и Каштелима појавили су се у исто доба, а узрок им је био у мржњи према Аустрији и нерасположењу према Хрватима, који су се силом прилика борили са Аустријом против Италијана и Мађара 1848.“⁹

Медо Пуцић је ушао у полемику са Мијом Павлиновићем, који је негирао постојање Срба у Далмацији и сматрао да је, сходно томе, часопис „Словинац“ сувишан. „Словинац“ је био изложен нападима листа „Католичка Далмација“, који га је оптуживао за „шумадијски дух“, називао „хрватождером“ и „Србинцем“, приписујући му либерализам. Исти лист упутио је и својеврсно „пророчанство“, у којем је наведено: „Јако се бојимо да ће и дубровачку ‘Словинију’ стићи иста коб која је укобила и загребачку ‘Илирију’ и ђаковачку ‘Југославију’.“¹⁰

Упркос притисцима, дубровачки српски књижевници наставили су своју културну делатност. Поједини су прелазили у Црну Гору и Србију, делујући као национални прегаоци са циљем доприноса културном развоју. Валтазар Богишић наводи став Срба католика који су „изразили мисао да православне Србе треба подржавати, нарочито баш с тога што се тиме понајбоље подржава у исто време и народност“.¹¹

Иво Војновић је у априлу 1912. године боравио у Београду, а по повратку је у разговору са дописником „Ријечког новог листа“ изнео снажан утисак националне и културне припадности, истичући дубоке историјске и духовне везе између Дубровника и Београда.¹²

Након ослобођења и уједињења, Срби у Дубровнику сматрали су да је њихова национална борба окончана. Међутим, 1938. године дошло је до инцидента у којем је група хрватских сепаратиста, предвођена др Мишетићем, спалила лист „Дубровник“ уочи посете Милана Стојадиновића граду. Као одговор, дубровачки Срби католици, без обзира на страначку припадност, прикупили су новчани прилог и упутили писмо подршке редакцији листа, истичући своју приврженост „српском Дубровнику“ и потребу очувања његовог културног и националног достојанства.¹³

Слични притисци били су усмерени и према Буњевцима у Бачкој, што је довело до тога да лист „Дубровник“ 1940. године пренесе чланак „Самоодбрана Буњеваца“ из „Буњевачких новина“, у којем се указује на покушаје националне асимилације.¹⁴

Након Другог светског рата, комунистичке власти припојиле су Дубровачку област Хрватској, чиме је, у њиховом тумачењу, било „решено“ питање Срба католика. У телевизијској епизоди „Култура Срба у Хрватској“, снимљеној у продукцији Радио-телевизије Србије, Срби католици и Матица српска у Дубровнику тек су узгредно поменути, док је пажња претежно посвећена православним црквама у граду.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

 

Напомене

1. Ирена Арсић, „Заборављено стваралаштво Срба у Дубровнику“, Култура – Уметност – Наука, додатак листа Политика, Београд, 31. јануар 2026, бр. 42, стр. 2.

2. Иво Банац, „Вјерско ‘правило’ и дубровачка изнимка: генеза дубровачког круга ‘Срба католика’“, Дубровник, 1990, бр. 1–2, стр. 196–197.

3. Ирена Арсић, „Од српске Атине до југословенске провинције: културне прилике у Дубровнику Решетаровог времена (1860–1942)“, у: Српски молитвеник. Споменица Милану Решетару, Београд, 2016, стр. 44.

4. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији“, Летопис Матице српске у Дубровнику, Београд, 2010, стр. 118.

5. Иво Банац, „Вјерско ‘правило’ и дубровачка изнимка: генеза дубровачког круга ‘Срба католика’“, Дубровник, 1990, бр. 1–2, стр. 206.

6. Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији“, Летопис Матице српске у Дубровнику, Београд, 2010, стр. 119.

7. Ирена Арсић, „Заборављено стваралаштво Срба у Дубровнику“, Култура – Уметност – Наука, додатак листа Политика, Београд, 31. јануар 2026, бр. 42, стр. 2–3.

8. Никола Тоља, Дубровачки Срби католици: истине и заблуде, Дубровник, 2011, стр. 152, 189, 259.

9. Луцијан Марчић, Дубровник и околина, Београд, 1937, стр. 42.

10. Никола Иванишин, Дубровачке књижевне студије, Дубровник, 1966, стр. 31, 90–91.

11. Нико С. Мартиновић, „Валтазар Богишић и уједињена омладина српска“, Зборник Матице српске, серија друштвених наука, бр. 9, Нови Сад, 1954, стр. 42.

12. Проф. С. Роца, „Везе Далмације са Београдом и Србијом“, Београдске општинске новине, Београд, јул–август 1940, бр. 7–8, стр. 642.

13. „У фонд листа ‘Дубровник’“, Дубровник, Дубровник, 30. јул 1938, бр. 30, стр. 3; „У знаку хиљадугодишње културе“, Дубровник, Дубровник, 30. јул 1938, бр. 30, стр. 3; „Самоуправа о демонстрацијама“, Дубровник, Дубровник, 6. август 1938, бр. 31, стр. 4.

14. „Самоодбрана Буњеваца“, Дубровник, Дубровник, 15. јун 1940, бр. 24, стр. 3.

Извор: Слободна Херцеговина