Миленко Заилац: Распакивање сјећања
Милена Северовић, Кантарионова кошуља, Књиж. клуб „Пакрачки декрет“ Рума, 2025.
Копривничанкa из Старе Пазове, Милена Северовић објавила је збирку кратких прича „Кантарионова кошуља“ у издању Књижевног клуба „Пакрачки декрет“ из Руме. Кроз 26 прича подијелила је сјећања и доживљаје из периода пред распад Југославије и током ратних сукоба у Хрватској. Неке су раније објављиване у београдским „Књижевним новинама“ и загребачкој „Просвјети“. На насловној корици књиге је репродукција слике Саве Шумановића „Енглескиње у Паризу“ из 1925. године.
Приче су испричане без велике драматике, смирене, ангажоване и лако читаљиве, са одмјереним описима и пажљивом карактеризацијом ликова – у складу са кратком формом записа. Описује људе које је познавала, са којима се дружила, о којима је некада слушала приче старијих, па су ликови њена бака, лепавински игуман Гаврило, народни хероји и борци, свештеници, учитељи, избјеглице и њихове судбине, она са породицом на путовањима у Праг или Крф… али описује и прадједов златни сат, кофер судбине који пакује бјежећи из родног града, нове комшије у Срему, косовски божур који је у Копривницу стигао у Великој сеоби, а прије 30-ак година постао дио избјегличког пртљага, па сада у Србију и даље цвјета… Разнолика тематика тих прича има и заједничку линију – неисприповиједано страдавање, сачувано у буџацима памћења, приказано понекад конкретно, а често само као назнака, ситни детаљ… Наизглед непретенциозне приче постављају више питања него што нуде одговора, подстичу на размишљање – о односу личног и колективног идентитета, тумачења прошлости и садашњости, оправданости прећуткивања судбинских догађаја и нужности њиховог откривања и сагледавања на личном, породичном али и идентитетском нивоу. Кад се све посложи, могу се уочити и детаљи перфидног система истискивања једног европског народа из историје, народа који је крвљу бранио европске и хришћанске вриједности, вјерујући у поштовање заслуга, договора, уговора и обећану једнакост, али био „крив“ што је љубоморно чувао свој идентитет. Преживљене трауме урезане су у сјећања сваког ко је пред распад заједничке државе и касније доживљавао да „пријатељи“ све чешће почну да прихватају рециклиране наративе, исказују непримјерене ставове, провоцирају, стварају проблеме (и егзистенцијалне), а разумијевање и толеранцију почињу да исказују према идеологијама за које се (наивно!) вјеровало да су побијеђене…
Милена је смогла снаге и храбрости да распакује тајне (личне, породичне, народне), запише сјећања и подијели их са читаоцима. То нису јадиковке, него њено животно, реално искуство употпуњено детаљима које је њен народ из неког, тешко објашњивог разлога, упорно скривао и од самога себе. Те тајне су ријетко изговаране, најчешће као породична тајна, веза прошлости и садашњости, желећи да потомци не буду оптерећени прошлошћу, усмјеравајући их у будућност… При томе нису схватали да то није лични, него колективни проблем и опасност. Уочавајући то на своме искуству, Милена овим причама упозорава и подсјећа на потребу искреног познавања догађаја и поука прошлости – ради садашњости, а још више будућности. Из прича исијава запитаност: да ли је могло да буде другачије?! У поговору ће и сама написати „Приче су отворена врата за штошта што је остало затворено и закључано у самом животу“.
Такви записи, више од манифестација, парола или медијских наслова, могу да помогну у суочавању са ружним догађајима, реалношћу, траумама. Само искрена расправа и њена умјетничка рефлексија и сублимација показују пут ка савладавању колективне трауме и борби против заблуда. Миленине приче су више од форме – оне су вјешто записано свједочанство о колективним и личним трагедијама и идентитету. И често испричана сјећања временом буду заборављена или постану легенде у које касније нико не вјерује. Само оно што је записано остаје свједок, искуство, доказ.
Актуелност теме, неспорна документарност, једноставан, јасан и разумљив стил и поруке које шире препоручују књигу кратких прича Милене Северовић „Кантарионова кошуља“ за читање. И размишљање.
