In memoriam: ДУШКО ДУКИЋ (1956–2026)

Одлазак наставника, завичајца и стуба породице

Изненадна вијест о смрти Душка Дукића дубоко је потресла Нове Бановце и све завичајце којима је Душко био ослонац и пријатељ и који су се у великом броју окупили да га испрате 16. маја 2026. на гробљу у Новим Бановцима. Душков одлазак није само губитак за његову породицу, већ и за ширу заједницу која је у њему видјела симбол достојанства, човјека који је кроз деценије прогона и тешких животних искушења успио да сачува оно најврједније – образ, племенитост и неисцрпну љубав према свом завичају и најмилијима.

Професионални пут и изгнанички крст

Рођен 25. јуна 1956. године у Бенковцу, у породици Богдана и Анице, Душко је своју младост везао за Далмацију. Након основне и средње школе у Задру, стекао је звање наставника физичког васпитања на Вишој педагошкој школи у Сплиту. Своју каријеру и породични живот градио је у Задру све до 1991. године, када је услијед прогона српског становништва био приморан да са супругом Мирјаном и тек рођеном ћерком Иреном напусти свој вољени град. Његов избјеглички пут водио је преко родног села Биљане и Книна, да би након акције „Олуја“ уточиште пронашао у Новим Бановцима.

Живот проживљен часно и са поносом

Цијели свој животни вијек Душко је проживио часно, неуморно се борећи за егзистенцију и сигурност своје породице у тешким временима. Био је непоколебљив ослонац супрузи, мајци и ћерки, носећи бреме одговорности са господским миром. Изузетно поносан на свој завичај и поријекло, ту љубав је преносио на све око себе, али је његов највећи понос била ћерка Ирена. Посебну радост и животну испуњеност донијела му је унука Ленка; био је пресрећан што је дочекао да постане дјед и у тој улози је истински уживао. Они који су имали привилегију да га познају, памтиће га као искреног пријатеља, човјека склоног ведрој шали, али и увијек спремног за озбиљне и мудре разговоре.

Херојство из сjенке и очување традиције

Његов живот обиљежила је и велика породична трагедија. Након што му је 1993. године брат Драган погинуо бранећи Републику Српску Крајину, Душко је преузео бригу о тада малољетним синовацима, Александру и Андреју. Као узоран члан Управног одбора Завичајног удружења „Од Тромеђе до мора“, био је покретачка снага у очувању културног насљеђа, његујући изворне „грокталице“ и „ојкаче“.

Његов изненадни одлазак представља ненадокнадив губитак за његове најмилије, али и за ширу заједницу у којој је Душко Дукић био синоним за достојанство, честитост и људску топлину. Почиваће у миру, остављајући за собом успомену на живот проживљен најчасније могуће.

Новинарка Српског кола

Драгана Бокун