IN MEMORIAM: Милан Рокнић Роко (1951–2026)

Одлазак чувара крајишке ојкаче и завичајне традиције

Тужна вијест стигла је из Земунске болнице, гдjе је 15. јуна 2026. године, након изненадне и тешке болести, у 75. године преминуо Милан Рокнић Роко – препознатљиво лице Кордуна, друштвени прегалац, спортски радник и један од најистакнутијих чувара крајишке изворне пјесме и традиције у Србији.

Његов животни пут започео је 2. јануара 1951. године у селу Пољани код Топуског, као новогодишњи поклон и велика радост у кући оца Драгана и мајке Маце. Одрастао међу шумама и зеленим ливадама Кордуна, након школовања у Топуском, Опатији и Загребу, изградио је професионалну каријеру у угоститељству, радећи дуго у Љечилишту Топуско, Вили Мирна, Котрлу Соко, након Олује и Код Шарића, Шест топола, на Скадаралији. Ипак, оно што је Року деценијама чинило истинским стубом заједнице био је његов непресушни друштвени ангажман.

Друштвени лидер и спортски праведник

Роко је био човјек од ријечи, дјела и огромне енергије, кога су претпостављени и суграђани брзо препознавали као природног вођу. У доба социјализма и мира, обављао је бројне одговорне функције: био је професионални предсједник ОК ССО Вргинмост, као и предсједник Социјалистичког савеза Мјесне заједнице Топуско, члан Опћинског комитета Савеза комуниста, члам Опћинске конференције Савеза комуниста и члан Републичке конференције Савеза социјалистичке омладине Хрватске.

За свој предан рад примио је бројна одликовања и признања широм тадашње Југославије.

Његова велика љубав био је спорт. Дао је огроман допринос развоју и оснивању Ногометног клуба Младост Топуско, а посебно мјесто у његовом срцу заузимала је организација фудбалских турнира у његовом родном селу Пољани, као и у Топуском и Вргинмосту. Положио је судијске испите у Карловцу и Загребу и постао први савезни фудбалски судија на општини Вргинмост, препознатљив по својој апсолутној правичности на терену, без обзира на временске услове. Своју свестранoст доказивао је и кроз ловство, гдје је биран за предсједника Ловачког друштва Топуско.
Увијек је са поносом и радошћу истицао све радне акције у којима је учествовао, а посебно ону када се градио споменик на Петровој гори.

Глас који чува коријене: Ојкача као завјет у завичају и избјеглиштву

Највећи и најтрајнији печат Милан Рокнић Роко оставио је у области културе и очувања баштине, када је као предсједник омладине имао око себе велики број омладинаца. На Кордуну се истакао као визионар и један од кључних покретача културног живота, један од оснивача АКУД-а Топуско и члан Омладинског културно-умјетничког друштва Двојнице из Вргинмоста. Тада је откривен његов раскошан, мелодичан мушки глас, те Роко почиње да пјева из саме душе, претачући љубав према родном Кордуну у завичајне пјесме. Постао је чувар традиционалне крајишке ојкаче, пјевајући „у првом гласу“ или пратећи „на бас“, желећи да од заборава отме ту специфичну изворну мелодичност.

Поред гласа, откривен је и његов таленат за глуму, па је у склопу драмске секције АКУД-а Топуско играо у многобројним комадима.

Када су несрећне деведесете године и Олуја 1995. угасиле породично гнијездо у Топуском и повеле крајишки народ у изгнанство, Роко је у свом срцу понио најврједнији трезор – културну баштину завичаја. Доласком у Београд, упркос тешком бремену избјеглиштва и боли због прераног губитка родитеља и брата Перице, нову снагу проналази управо у очувању идентитета свог народа.
Његова мисија наставља се у Србији, гдје постаје један од оснивача чувеног КУД-а Крајина и један од утемељивача завичајне музичке групе Коријени, од самог оснивања активни члан Завичајног клуба Кордунаша, а касније и истакнути члан Завичајног удружења Кордунаша, потомака и пријатеља Кордуна. Заједно са својим пријатељима Рајком Вуканцем, Нешом Вукасом, Стевом Бекићем и покојним Браном Шушњаром, кроз групу Коријени, Роко је неуморно радио на очувању крајишке пјесме, обичаја и културе, остављајући за собом стихове који се памте и преносе без оловке и папира.

Није заборавио ни вољени Кордун, те је наставио да буде дио традиционалне манифестације Ђедова косидба, а малоногометни турнир у Пољанима је обновио 2019. године, и на тај начин бар за вријеме трајања турнира оживио Пољане.

Чак и када му је здравље било озбиљно нарушено, Роко није одустајао од путовања на Кордун, користећи сваку прилику да обиђе Топуско и Пољане.

Породични стуб и вјечна успомена

Иза Роке је остало богато животно дјело. Највећу радост и мотив за изградњу новог дома у Батајници, коју је подигао уз несебичну помоћ кума Јове Лалића, црпио је из своје породице – супруге Милке (са којом је у браку од 1974. године), сина Бошка, ћерке Снежане (његове „јединке“) и петоро унучади: Вељка, Јане, Вање, Јана и Ане.

Отишао је човјек из чијих уста нико никада није чуо ружну ријеч, амбасадор кордунашке културе и истински пријатељ свог народа. Наша је дужност да чувамо успомену на његов лик, кроз пјесму која не смије да утихне.

Милан Рокнић сахрањен је 18. јуна 2026. године на Новом гробљу у Новој Пазови.

Парох батајнички Радоје Вукотић обраћајући се породици, родбини и пријатељима, рекао је да је Роко био пун наде и вјере и пун живота.

– Увијек ме је дочекивао са радошћу, насмијан, пун топлине и љубави. А какав је био човјек најбоље говори велики број вас који сте се окупили да га испратите на вјечни починак.