Да ли ће истина о страдању подрињских Срба икада допријети до оних који дијеле правду?
Хумке на братуначком гробљу вјечни су свједоци сурово прекинутог дјетињства, младалачких снова, оскрнављених породица и угашених огњишта. На вјечни починак прерано је отишла 12-годишња Зорица Божић. Бол мајке Милке не јењава.
– Никад, никад видиш колико је година прошло, али све је то исто као првих дана ал шта ћу тешко ми је и ајде дало младост па зашто. Ваљда ће некад изаћи та правда макар да се види да се чује – изјавила је Милка Божић, из Магашића код Братунца.
14. децембра 92. у Бјеловцу је за само сат и по убијено 65-оро мјештана, међу којима су биле и двије кћерке и супруг вјечно ожалошћене Славке Матић.
– Тијела мртва духови живи то се не може заборавит никад у животу никад, а злочинци ходају слободно као нису злочин починили. Уништили ми читав мој живот читаву каријеру коју сам градила шта имам сад имам голу душу ништа више Убили су Миленка Вучетића 17 година, Миладиновић Чеду са 16 година, Петровић Слободан са 15 година. И нико не одговара то ме највише боли неправда – казала је Славка.
Брано Вучетић изгубио је 17-годишњег брата, мајку, оца ,а он као деветогодишњак рањен је и одведен у сребренички логор. Селективна правда гора је од највеће неправде.
– 16 особа било оптужено за злочин у Подрињу Бирчу међутим само четири осуђена правсонажно са неком казном минималном такорећи понижавајуће и провоцирајуће за нас који смо изгубили најмилије то је 29 године само такорећи само за један злочин неко је требало да добије тај износ година, а знамо да су Срби оптужени на 660 година тако да ми који смо остали потомци најмиљих који су уградили животе у Српску дужни смо да причамо и преносимо најмлађим шта се дешавало на овој територији – каже Вучетић.
Шутња правосудних органа на бројне доказе, изјаве починилаца и свједочења преживјелих со је на рану породицама убијених које никада не зацјељују.
Породице које су завијене у црно годинама трпе неправду јер за судове и тужилаштво све жртве нису исте.
Сваки празник Србима је био најцрњи. Припадници 28. дивизије тзв. Армије БиХ под командом Насера Орића на најмонструознији начин убијали су дјецу, жене и старце, неке породичне лозе потпуно су угашене, а од 93 српска насеља на подручју Братунца и Сребренице са лица земље избрисана су. Упркос томе, правда се дијели једнострано, а убице су и даље на слободи.
– Ако се не буде окренула за 180 степени оваква БиХ нема будућности морамо ићи путем осамостаљења јер ако ни због чега другог бар због суда да све те љдуе који су починили злочин изведемо пред суд и судимо по слову Закона – казао је Бранимир Којић, предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сребренице.
Братунац је био мјесто ходочашћа, туге и бола на којем су поново отворена болна питања на која Срби не добијају одговор.
Жртве и почињени монструозни злочини не смију бити заборављени ,кажу и бројни грађани који су дошли из свих дијелова Српске и Србије да упале свијеће и помоле се за душе невино страдалих. Не смијемо заборавити да нам се историја не би поновила.
И постављене фотографије скоро 500 невино убијене дјеце, жена и стараца пут су српског вапаја којим се шаље порука да се не забораве страдали и укаже на потребу да се процесуирају сви ратни злочини без обзира на националност. Да ли ће истина о страдању подрињских Срба икада допријети до оних који дијеле правду?
Преузето са: РТРС
