САБОРОВАЊЕ ИСПОД БИЈЕЛЕ ГОРЕ: Оровац прославио Ивањдан
У уторак, 7. јула 2026. љета Господњег, литургијски и саборно прослављен је празник Рођења Светог Јована Крститеља – Ивањдан, крсна слава мјештана села Оровац.
На 24. километру од Требиња према граници са Црном Гором, испод Бијеле горе, смјештено је ово село са дугом и свијетлом традицијом. Име Оровац помиње се још у 13. вијеку, записали су хроничари, и везује се за брдо Оро, у којем је некада било јато птица грабљивица.
Братства Грубач, Деретић, Шакотић, Бегенишић, Мрдић, Ђајић, Мићуновић, Брњош, Тркља, Ковачевић и Вујичић стварала су историју села. Његови људи разасути су широм свијета, али родни крај не заборављају. Њихово саборовање представља једну од традиционалних манифестација дружења у порти Храма Светог Јована Крститеља.
Црква, која се реновира и чији се простор око ње уређује, према предању је, послије Храма Светог Арханђела Михаила у Аранђелу, гдје су се причешћивали војници пред полазак на Косовски бој, најстарија у овом дијелу Херцеговине. Храм је био премали да прими све вјернике који су жељели да присуствују свечаној славској литургији.
Свету службу Божју служио је надлежни парох корјенићки, протојереј Мирослав Ратковић, уз саслужење протојереја Петра Крговића и Милана Бужанина.
Послије читања Јеванђеља о светом и чудесном зачећу и рођењу Светог Јована Крститеља, сабранима је бесједио протојереј Милан Бужанин.
– Чудесан је то био догађај. Двоје старих људи, побожних и богобојажљивих, који су живјели по заповијестима Божјим и служили Богу, добили су од Господа велику радост. Сви су се зачудили како жена нероткиња може да роди сина. То је велико чудо које се догодило – рекао је отац Милан.
Говорећи о Светом Јовану Крститељу, протојереј Бужанин нагласио је да наша Црква слави само три рођења: Рођење Исуса Христа – Божић, Рођење Пресвете Богородице – Малу Госпојину и Рођење Светог Јована Крститеља – Ивањдан.
– И овај храм посвећен је Светом Јовану Крститељу и вјековима сабира мјештане овог села и њихове бројне званице.
Вјерници који посте Петровски пост приступили су Светом причешћу, а након причешћа Цркву Светог Јована Крститеља опходила је свечана литија.
Парох Ратковић поздравио је своје парохијане и њихове госте, међу којима је био и градоначелник Требиња Мирко Ћурић, нагласивши њихову слогу и приврженост родном мјесту и својој цркви. Потом је преломљен славски колач.
У оближњем парохијском дому одржана је трпеза љубави, на којој је најстарији учесник био деведесетчетворогодишњи Раде С. Грубач, али је било и мноштво младих, од којих су неки први пут присуствовали саборовању.
Поздрављајући присутне у име домаћина, Здравко Шакотић нагласио је да су људи са Оровца увијек били и остали симбол истрајности и духовне снаге корјенићког краја и цијеле Херцеговине.
Подсјетио је да је овај крај мјесто Херцеговачког устанка из времена војводе Луке Вукаловића, када се у доњем дијелу села, 11. децембра 1857. године, пола године прије битке на Граховцу 1858, одиграо чувени бој са Турцима који је добио војвода Лука Вукаловић. У томе је, како је истакао, значајну помоћ пружио књаз Данило из Црне Горе, помажући Гаврилу Кујачићу да организује Корјенићане.
Подсјетио је и на Херцеговачки устанак из 1875. године, као и да је у оближњем Грахову од 1864. године столовао херцеговачки војвода поп Богдан Зимонић (1813–1909), по којем је један локалитет у Бијелој гори добио назив Попов до, гдје је од 1903. године почело саборовање познато као Илиндански дернек.
Шакотић је подсјетио да је Пеко Павловић прије 150 година подигао убо-воду Пакларицу и предложио да наредне, 2027. године, поред тог извора Парохија корјенићка и Граховска поставе спомен-обиљежје заједништву двије средине, које данас представљају чланови одбора за градњу Храма Светог Илије и парох граховски Петар Крговић. Нагласио је да су међу члановима одбора и двојица Оровчана – Лазар Т. Грубач и Симо М. Шакотић.
У свом обраћању Здравко Шакотић подсјетио је и на 143 страдала родољуба из Оровца, као и на велики број добровољаца из Првог свјетског рата које је предводио Тривко Бегенишић, носилац Карађорђеве звијезде, коју му је на Солунском фронту лично уручио регент Александар Карађорђевић, скинувши је са својих груди.
Поменуо је и свештенике који су служили у овом храму: Видака Парежанина, објешеног 12. августа 1914. године у Требињу; Саву Даниловића (1891–1945), који је више од четрдесет година био свештеник у Оровцу; Рада Вукомановића, којем су оровачки комунисти 1945. године забранили да служи литургију у селу, а потом и у Требињу, након чега је био парох у Дубровнику; те Арсенија Сенка Ћоровића (1930–2000), чији је живот такође био везан за Дубровник.
Подсјетио је да је претходне суботе на Ждријелу служен парастос српским добровољцима и родољубима страдалим у логорима у Добоју, Араду и Сланом код Дубровника.
По први пут истога дана парох Мирослав Ратковић служио је на Ждријелу парастос погинулим борцима НОР-а: народном хероју Радовану Шакотићу, Вукосаву Шакотићу, Божу М. Деретићу, Гојку Акима Деретићу, Урошу Деретићу, Блажу Ђајићу, Блажу Т. Бегенишићу, Ђорђу П. Мрдићу, Блажу Вујичићу и Николи (Симовом) Грубачу, који је погинуо у близини Београда, гдје је живјела његова породица.
Служен је и помен страдалима у јуну 1941. године од усташа: Јову Бегенишићу, његовим синовима Мирку и Пеку, брату Стеву, Илији Б. Бегенишићу, Новаку Шћепановом Деретићу и монаху Илариону Деретићу.
Шакотић је истакао да је Оровац село у којем није било братоубилачког рата, јер у вријеме комунистичких чистки и тражења „пете колоне“ то није дозволио Радован Ћ. Шакотић, а касније, у вријеме четничке власти, Милан О. Грубач.
Оровац је дао и једног шпанског борца. Прије одласка у Шпанију, Јован – Јошо Ђајић (1905–1974) био је познати новинар у Канади, а касније и угледни службеник Матице исељеника Југославије.
Говорећи о новијој историји села, Шакотић је нагласио да је велики допринос афирмацији Оровца, посебно у кризном периоду од 1990. до 1995. године, дао Радомир Н. Бегенишић, носилац Ордена Светог Саве, као и генерал из посљедњег грађанског рата Радован Раде Грубач.
Истакао је да је за окупљања и дружења од 1991. године до данас, а посебно за изградњу и коришћење парохијског дома, најзаслужнији Чедомир – Чедо Шакотић (1947–2019). Захвалио је свештеницима што су на његовом споменику служили парастос и подсјетили на његов велики допринос обнови крсне славе, коју је са тадашњим црквеним одбором поново покренуо 1991. године.
Посебну захвалност упутио је представницима црквених одбора из више мјеста требињског краја и села Нудола, позвавши садашњи црквени одбор да настави традицију коју су успоставили Чедо Шакотић и његови сарадници.
Подсјетио је и да је управо у овом храму 1994. године садашњи епископ захумско-херцеговачки Димитрије примио први свештенички чин.
Поздрављајући градоначелника Требиња Мирка Ћурића, Шакотић је нагласио да је његова мајка Невенка рођена у Оровцу, као кћерка Жарка М. Грубача и Милене, рођене Бегенишић.
Говорећи о својој породици, истакао је да је као члан породице Шакотић посебно поносан што су његове три тетке по мајци – Мига, Славка и Мира – снахе у породици Шакотић, оцијенивши да је јединствен примјер у Херцеговини, па и шире, да су три рођене сестре удате у свом селу за тројицу рођака. То је, како је рекао, доказ породичног и људског васпитања три дјевојке Грубач и њихових родитеља.
На крају обраћања позвао је своје мјештане да обећају једни другима да ће чувати обичаје и традицију старих ради будућности младих, те да се поново окупе наредне године, када ће домаћини крсне славе бити Деретићи и Ђајићи.
Присутнима се обратио и градоначелник Требиња Мирко Ћурић, рекавши да је дошао међу своје.
– Оровац је микро-локација преко које су се преламали бројни историјски догађаји Херцеговине и Црне Горе. Дивно је видјети и доживјети ово дружење. Лијепо је чути и видјети шта је урађено и шта планирате у будућности – рекао је Ћурић.
Говорећи о актуелним проблемима који оптерећују друштво, упитао је присутне ко данас васпитава нашу младост – мобилни телефони или управо овакви скупови, на којима дјеца треба да схвате шта је за њих истински вриједно.
– Главни циљ оваквих окупљања јесте да се валоризује материјална и духовна култура. Поносан сам што младост Требиња и Херцеговине зна шта је добро, а шта лоше, што је спремна да иде путем којим су ишли наши преци и што овај скуп потврђује да су обичаји и традиција старих будућност младих – закључио је Ћурић.
Дружење Оровчана и њихових гостију настављено је уз трпезу љубави, пјесму, гусле и разговоре људи који дуго нијесу били заједно.
Текст. Т. Ћоровић
Фото: Епархија ЗХиП
Митар Бегенишић
Преузето са: Слободна Херцеговина
