Брђаци поново заједно – Папучко вече окупило завичај у пјесми, игри и успоменама
Осми сусрет Папучана у Београду још једном потврдио да се завичај чува срцем, а најљепше успомене пјесмом и заједништвом.
Брђаци сваке године са нестрпљењем очекују Папучко вече, када се окупе рођаци, пријатељи и комшије из Воћина, Кометника, Добрића, Секулинаца, Мељана, Ђуричића, Пушине, Слатинског Дреновца, као и из Мацута, Смуда, Бокана, Ћералија, Ријенаца…
Ове године, по осми пут, сусрели су се 27. јуна 2026. године у ресторану „Мој кафе“ у Угриновцима. Допутовали су из разних дијелова Србије, региона, али и дијаспоре.
Организатори Ранко Томашевић и Горан Радоњић побринули су се, као и сваке године, да сви гости кући оду насмијани, понесу много лијепих тренутака и већ почну да броје дане до наредног сусрета.
Како то обично бива код Славонаца, играло се и пјевало без престанка. Славонци су одувијек важили за вриједне, честите и људе широког срца. За њих се често каже да знају да засучу рукаве, али и да се искрено провеселе када се посао заврши.
Пјесма је одувијек била неодвојиви дио славонског живота. Пјевало се на мобама, у жетви, на прелима, свадбама, крштењима и сеоским слављима, али и онда када је било најтеже. Није случајно што се за Славонце каже да пјевају и када су срећни и када су тужни. У пјесми су налазили снагу да преброде недаће, да одагнају тугу и подијеле радост са другима.
Тако је било и ове вечери. Од првог до посљедњег такта „Еуро бенда“, подијум је био пун. Играла су се славонска кола, пјевале су се добро познате завичајне пјесме, а осмијеси и загрљаји говорили су више од ријечи. За многе је ово била прилика да након дужег времена поново сретну драге људе, присјете се дјетињства, разговарају о завичају и подијеле успомене које вријеме није избрисало.
Папучко вече одавно је прерасло оквире обичног дружења. Постало је симбол очувања завичајног идентитета Брђака, мјесто на којем се његују традиција, обичаји и говор папучког краја. Док се коло вије, а пјесма ори салом, оживљавају успомене на родна села и људе који су у њима живјели. Управо зато овај сусрет има посебну вриједност – он повезује генерације и показује да се завичај не мјери километримa, већ љубављу којом се носи у срцу.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
