Одржана промоција књиге “Незапамћена битка“ др Милана Мицића
У свечаној сали издавачке куће “Прометеј“ у Новом Саду је 12. јуна 2026. године одржана промоција књиге историчара и књижевника др Милана Мицића “Незапамћена битка“. О књизи су говорили виши кустос и историчар мр Павле Орбовић и аутор др Милан Мицић. Део програма обележио је наступ руског камерног хора “Наслеђе“ са диригентом Тимуром Мусаевим. Промоцију је организовало Српско-чешко удружење “Беседа Петроварадин“.
Књига “Незапамћена битка“ аутора др Милана Мицића осветљава сложене историјске токове. Осветљава догађаје о којима се мало говори, а који су имали велики значај за даље борбе које су водили наши преци. Овом приликом посетиоци су могли да се упознају са делом које нас све враћа у значајне историјске токове.
Председница Српско-чешког удружења “Беседа Петроварадин“ Ружа Колачек исказала је задовољство због чувања од заборава догађаја и људи који су обележили једно време:
- Хвала вам што сте дошли на промоцију књиге, која нас враћа у једно од најтежих и најзначајнијих поглавља наше историје, борбе српског народа у Добруџи у Румунији, где је међу српским добровољцима било и чешких добовољаца. Ове године обележава се 110 година од битке на Добруџи и 100 година од подизања споменика “Бела пирамида“ на Добруџи и тим поводом се у Румунији припрема велика свечаност. Захваљујемо се аутору књиге на труду да сачува од заборава догађаје и људе који су обележили ово време и вама драги посетиоци што сте својим присуством показали да култура сећања и даље живи, истакла је Ружа Колачек.
Кроз књигу “Незапамћена битка“ аутор оставља простор за нова промишљања о људима и околностима, па и самим догађајима који су оставили дубок траг у нашем националном и културном наслеђу. Детаљан приказ књиге дао је виши кустос, историчар мр Павле Орбовић, који је говорио о аутору и књизи и исту приближио присутнима:
- Говорити о делима Милана Мицића једнако је говорити и о њему самом, јер он спада у ред истраживача који пишући живе та историјска дешавања. Милан је одрастао у Банату у селу Војвода Степа, као унук Солунца са Баније, који је као добровољац пошао у Велики рат. Са друге стране Мицић вешто историју претаче у књижевност и оживљава је. Тако читаоци могу да изаберу начин како ће да сазнају нешто више о историји добровољачког покрета, о судбинама добровољаца које су их задесиле током рата и након рата, у сеобама које су прошли. Његови ликови некада изгледају надреално за појам данашњице. Делују као позоришне и филмске личности, као пустолови и чудаци, а у ствари се ради о нашим прецима, који су својом вољом, родољубљем и жеђу за слободом, невероватном енергијом исписали најчудније и највеличанственије странице наше историје. Милан Мицић их је отргао од заборава, поставио на њихова права места и исправио неправду која је трајала деценијама. Уводећи их у књижевност, оживео их је на сцени баш као да је завртео коло историје и потомству их показао као епске јунаке, описао је Орбовић.
Орбовић је објаснио да је књига “Незапамћена битка“ историографско дело, настало на историјским изворима:
- Аутор вешто преплиће три врсте извора, користи се архивском грађом Архива Будимске епархије, објављеним изворима међу којима су писма, сећања, албуми, необјављени рукописи, као и усмена казивања и сведочанстава учесника о догађајима о којима пише. Такође, консултује и објављену литературу, чланке, студије, које су писане у претходним периодима. У седишту интересовања ове књиге је обичан српски сељак из Аустро-угарске монархије, односно из Босне и Херцеговине, Срема, Лике, Кордуна, Баније, Далмације, Војводине који је ризиковао све што је имао, а није имао превише. Одлучио је да дезертира и бори се за слободу и решава нешто што је било у том моменту јако битно, а то је српско национално питање и борба за уједињење Срба, истакао је Орбовић.
Сам наслов говори о намери аутора да има жељу да исправи историјску неправду и да новим генерацијама представи колико је било занемарено место у српској историографији и у националној свести:
- Сувопарност у писању историјских дешавања, Мицић је освежио личним запажањима и записима учесника битке поткрепљујући чињенице изводима из писама и сећања. Док се чита, књига буди емоције, тако да приближава моменте свакодневног живота ових људи који су били у првој линији. Из ове књиге можемо да видимо како је живео добровољац тих дана и како се осећао. Од положаја Срба на просторима монархије, након сарајевског атентата, прати страдање угледних грађана, репресије од стране власти и спровођење одмазде над цивилним становништвом. Прати напуштање војника Срба из аустроугарских јединица који прелазе на источни фронт и предају се Русима. Указује на тежину и безизлазну ситуацију у којој су се Срби нашли, њихово упућивање у помоћ српској војсци, објаснио је Орбовић.
У наставку излагања публика је могла чути како су српски добровољци доспели у Добруџу:
- Руски цар Николај II Романов био потписник Хашке конвенције, којом је установљено да ратни заробљеници не могу да се прегрупишу у друге војне формације. Међутим, одлучност Срба је била много већа и у једном моменту Румунија улази у рат, отвара се фронт на Дунаву. Руско царство овог пута попушта, дозвољава формирање добровољачке дивизије и ова српска добровољачка дивизија се користи на овом фронту. Милан Мицић у књизи прича о самом доборовљачком одреду и о борбама које су уследиле, говорио је Орбовић.
Аутор књиге “Незапамћена битка“ Милан Мицић говорио је о истраживачком процесу и историјским темама које је обрадио у књизи. Мицић се захвалио Српско-чешком удружењу “Беседа Петроварадин“ и објаснио значај удружења у промоцији књиге:
- Чеси су били добровољци српске војске. Њих је било у свим јединицама српске војске, а најбројнији су били у Добруџи где је 63 Чеха положило животе борећи се раме уз раме са српским јединицма. Ова књига је преведена на румунски и чешки језик и чека свој превод на руски језик, објаснио је Мицић.
У наставку свог излагања, Мицић је објаснио и сам наслов књиге:
- Да би се нешто заборавило, оно мора прво да се запамти. А ова битка се није ни запамтила нити постоји у српској колективној свести нити постоји у српском историјском сећању. Ми Срби ове генерације крајем 20. почетком 21. века наш патриотизам и одавање почасти српској војсци и учесницима Великог рата везујемо и за туризам, па тако посећујемо Зејтинлик, Крф, али и у Румунији, постоји један споменик “Бела пирамида“ у малом граду Меџидија, који је симбол тог града подигнут 1926. године добровољцима Прве српске добровољачке дивизије, који су се 34 ратна дана у јесен 1916. године борили против бугарско -немачких трупа, имали преко 53% губитака и били одликовани са 3.300 српских, руских и румунских одликовања. Данас у румунској војсци постоји легенда о Србима која каже “Да се Срби никада живи не предају“. Управо та легенда је настала захваљујући добровољцима Прве српске добровољачке дивизије, истакао је Мицић.
Након званиченог дела промоције, аутор је потписивао примерке књиге и у неформалном разговору са посетиоцима поделио додатне импресије о процесу настанка књиге.
Битка на Добруџи
Битка на Добруџи вођена је у јесен 1916. године и остала је забележена као сведочанство о несхватљивој храбрости, али и стравичној цени коју је платила Прва српске добровољачка дивизија. Док се у историјским читанкама Првог светског рата сусрећемо са причама о биткама на Церу, Колубари и Солунског фронта, на далеком истоку Еропе, на румунско-бугарској граници одгирала се ова битка, једна од најдраматичнијих битака за наш народ. Данас се о Добруџи прича не само као о војној тактици и померања линије фронта, већ као о дубокој људској драми о верности, слободи и жртви, која је задужила историју. Одговор на питање како су се Срби нашли на бојишту Добруџе је у комплексној геополитичкој слагалици 1916. године. Након што је Румунија ушла у рат на страни Савезника, нашла се под жестоким ударом удружених снага Немачке, Бугарске и Аустроуграске. У помоћ Румунима упућена је руска корпусна група у чијем саставу се налазила тек формирана Прва српска добровољачка дивизија. Чинили су је Срби из Босне, Херцеговине, Војводине, Хрватске и Крајине, који су се на руском фронту предали, одбијајући да се боре за интересе Беча против сопствене браће. Са жељом да помогну поробљеној Србији, ови људи су обукли добровољачке униформе. Уместо на Солунски фронт, где су се надали да ће ићи, хитно су пребачени на подручје Добруџе да зауставе бугарску и немачку армију. Успех је постигнут, али је цена борбе била огромна. За неколико недеља борби, Прва српска добровољачка дивизија изгубила је више од половине свог састава. Споменик у облику пирамиде у румунском граду Меџидија, данас стоји као сведочанство овог страдања.
Драгана Шиповац
