Разговор са педагогом Наташом Павловић: Између каријере и породице не мора да стоји знак избора
Зашто се све више плашимо родитељства?
Наташа Павловић је педагог у Техничкој школи „Иван Сарић“ у Суботици, гешталт психотерапеут и мајка три ћерке. Рођена је у Осијеку, а почетком деведесетих година, услијед ратних дешавања, са породицом је избјегла у Суботицу, гдје је изградила и професионални и породични живот. Управо зато њено искуство није само стручно, већ и дубоко лично. Свакодневно ради са младима, слуша њихове дилеме, страхове и очекивања, док истовремено као родитељ добро познаје изазове савременог породичног живота. У разговору за наш лист говори о томе зашто млади све чешће одлажу родитељство, како помирити каријеру и породицу, шта данашњим родитељима највише недостаје и зашто су блискост, повјерење и разговор темељ сваке здраве породице.
Као педагог већ годинама радите са младима. Да ли примјећујете да се њихов однос према браку и родитељству промијенио у односу на генерације од прије десетак или двадесет година?
– Оно што примјећујем кроз свој дугогодишњи рад са младима, јесте да се однос данашњих младих према браку и родитељству промијенио и да је промјена заправо посљедица времена у којем живимо. Савремено друштво нас излаже великим промјенама, неизвјесностима, великом броју информација и различитим животним моделима. Не бих рекла да млади данас мање желе љубав или породицу, чак мислим да у већој мјери желе блискост и повезаност, али много пажљивије промишљају о томе када ће се на те кораке одлучити. Више је изражена њихова потреба за самосталношћу и осјећајем сигурности, што их у некој мјери и спутава да улазе у дубље односе, јер желе партнера са којим могу да изграде квалитетан однос. Такође, млади данас више промишљају о себи и својим емоцијама, све чешће говоре о менталном здрављу и то је позитиван помак.
Када разговарате са средњошколцима, шта они данас најчешће виде као предуслов за оснивање породице? Да ли су то љубав и зрелост или финансијска сигурност, каријера и „идеалан тренутак“?
– Из разговора са младима, рекла бих да они данас најчешће као предуслов за оснивање породице наводе финансијску сигурност, завршетак школовања, проналажење посла. Љубав је за њих свакако важна, али показују већи степен свјесности о томе шта све заједнички живот подразумијева. Не мислим да су млади људи изгубили вјеру у породицу, већ је на неки начин реалистичније посматрају него неке претходне генерације. Одговорност нас одраслих јесте да им пренесемо поруку да финансијска стабилност јесте важна, али да се квалитет породице прије свега гради на међусобном повјерењу, отвореној комуникацији и способности да будемо ослонац једни другима.
Данас све више младих каже да није спремно за дјецу или их не жели. Да ли је то посљедица економске неизвесности или дубљих друштвених промена?
– Ово питање је веома комплексно и услови које сте навели свакако имају велики утицај обликовање живота младих људи. Млади се суочавају са изазовима запошљавања и високим трошковима живота, због чега многи од њих одлажу родитељство док не стекну осјећај сигурности. Са друге стране, примјећујем и промјену вриједности, у смислу да млади данас желе свјесно да донесу одлуку о родитељству, а не зато што сматрају да то „тако мора и треба“. Оно што је важно јесте да младе људе саслушамо, да их чујемо и разумијемо шта се крије иза њиховог избора. Из искуства свог рада Гешталт терапеута могу да нагласим да је важно да знамо, да иза сваке одлуке стоји нечије животно искуство, потребе и вредности.
Као мајка три ћерке, сигурно сте се и сами суочавали са дилемом како помирити породицу и професионалне обавезе. Како је изгледао тај пут?
– Са том дилемом се и данас суочавам, јер бити мајка и истовремено градити свој професионални пут је једно од најаепших, али и најзахтјевнијих животних искустава. Често се питам да ли успијевам да будем довољно присутна у свим својим улогама. Научила сам да не могу бити савршена у свакој улози и да је важно да прихватим сопствена ограничења. Тај увид ми је донио и осјећај олакшања. Знам да радим најбоље што могу, да се трудим, али да истовремено дајем себи дозволу и за грешку и несавршеност. Мислим да усклађивање породице и каријере није циљ који се једном достигне, већ је он процес који траје и у којем изнова тражимо равнотежу.
Шта вам је било најтеже док су дјеца била мања? Да ли је било тренутака када сте се питали да ли све можете да постигнете?
– Наравно да је било таквих тренутака, има их и „овдје и сада“, гешталтистички речено. Мислим да се већина мајки макар једном запита да ли може да одговори на све захтјеве које свакодневни живот доноси. И ја имам периоде умора, преиспитивања и осјећаја да један дан једноставно нема довољно сати. Оно што ми и данас најтеже пада јесте да ускладим жељу да будем потпуно присутна уз њих, са професионалним обавезама и сталним учењем. Посао педагога и психотерапеута носи велику одговорност, а истовремено желим да моја дјеца имају осјећај да сам ту за њих. То често захтијева много организације, одрицања и подршке супруга.
Данас се често говори да је жена принуђена да бира између каријере и породице. Да ли је то заиста тако или је то наметнут друштвени образац?
– Ова друштвена очекивања су заиста присутна, жене осјећају притисак да морају да бирају између успјешне каријере и посвећеног родитељства. Од жене се очекује да буде успјешна у послу, да буде брижна мајка, партнерка и да све то обавља без грешке. Такви стандарди су нереални и код многих жена стварају осјећај кривице. Оно што је важно јесте да жена освијести које су њене аутентичне потребе и вриједности, а која су то очекивања која је преузела од околине. Не постоји један исправан модел живота који одговара свима. Мислим да друштво треба да пружи већу подршку породици, флексибилније услове рада и равноправније учешће оба родитеља у бризи о дјеци, јер онда би и породица и каријера били извор задовољства, а не међусобног одрицања.
Ко Вам је био највећа подршка у одгајању дјеце? Колико је важно да партнер, али и шира породица, дијеле одговорност?
– На том путу највећа подршка ми је био супруг. Одгајање дјеце је заједнички задатак оба родитеља и важно је да партнери дијеле одговорност и да буду ослонац једно другом. Нажалост, немају све породице подршку шире породице и из личног искуства знам колико то може бити тешко. Кроз то искуство сам научила да се породица не гради само уз помоћ бака и дједа, већ прије свега кроз партнерство, разумијевање и добру организацију. Свакако да је родитељство много лакше када није терет једног родитеља, већ заједнички пут кроз све успјехе и проблеме.
Да ли мислите да је савремено друштво створило нереална очекивања од родитеља – да морају бити истовремено савршени родитељи, успјешни професионалци и увијек насмијани?
– Да, апсолутно да, друштво је наметнуло очекивање од поједнца да мора „бити срећан“. Савремено друштво, а посебно друштвене мреже, често стварају слику да родитељи треба да буду успјешни у послу, посвећени дјеци, да имају складан парнетрски однос и да све то раде са осмијехом. Из праксе увиђам да родитељи често имају осјећај кривице, јер мисле да нису довољно добри. Дјеци свакако не требају савршнеи родитељи, већ родитељи који су емоционално доступни, који знају да саслушају своју дјецу, да признају грешку и да покажу љубав. Сасвим је људски показати да смо уморни, забринути, тужни. Послати поруку дјетету да је људски гријешити, али и да се из грешака може учити.
Као педагог, шта данашњим родитељима најчешће недостаје – вријеме, стрпљење, самопоуздање или нешто четврто?
– Чињеница јесте да недостаје вријеме, али мислим да данашњим родитељима највише недостаје осјећај сигурности у сопствено родитељство. Родитељи су изложени великом броју информација, различитим савјетима и високим очекивањима, па често преиспитују да ли раде довољно и да ли раде исправно. Свакако да савремено родитељство има своје предности, али исто тако, ваља узети и много тога корисног из традиционалног начина васпитавања дјетета.
Да ли дјеца данас имају мање времена за разговор са родитељима него раније? Какве последице то оставља на њихов емоционални развој?
– Сматрам да су родитељи више оптерећени обавезама и технологијом него раније, што је посљедица убрзаног ритма живота и времена у којем живимо. Мислим да је пресудно како родитељи проводе вријеме са дјецом, а не колико. Свакако је важно у сваком дану пронаћи вријеме које ће бити посвећено само разговору са дјететом. Тада се дјеца осјећају саслушано и прихваћено, без журбе и осуђивања и тада развијају емоционалну сигурност, самопоуздање и повјерење у своје родитеље.
Као гешталт психотерапеут, како објашњавате све већи осјећај усамљености код младих, иако никада нису били више повезани преко друштвених мрежа?
– Мислим да је то један од највећих парадокса данашњег времена, да су млади толико повезани путем друштвених мрежа, а да се никад нису осјећали усамљеније. Друштвене мреже им омогућавају сталну комуникацију, али оно што недостаје јесте стварна блискост која настаје кроз стваран контакт, сусрет и разговор и осјећај да их неко стварно види и чује. Млади могу имати велики број пратилаца на мрежама, али не и особу којој могу искрено да кажу како се осјећају. Мислим да је у данашње вријеме јако важно да градимо кулутуру разговора и стварног сусрета, у породици, школи и међу пријатељима. Када млад човјек има неког ко ће га саслушати без осуде и када ће га прихватити таквог какав он заиста јесте, тада ће се смањити осјећај усамљености, без обзира на то колико је „популаран” на друштвеним мрежама.
Да ли је каријера постала нова вриједност којој се све остало подређује? Шта губимо када посао постане важнији од породичних односа?
– Мислим да посао и каријера не смију бити важнији од породице и односа међу њеним члановима. Посао нам може донијети разне благодети, али не може замијенити блискост, осјећај припадности и осјећај да смо вољени од стране наших најближих. Као педагог сматрам да дјеца не памте колико су њихови родитељи били успјешни у послу, већ да ли су имали времена за њих када им је то било најпотребније. Ти свакодневни тренуци граде осјећај сигурности код дјеце и повјерења, који остаје за цијели живот. Сматрам да је важно тежити равнотежи, јер и успјех је вриједан када имамо са ким да га подијелимо, а најважнија животна постигнућа често се не мјере признањима и титулама, него квалитетом односа који градимо са оним људима које волимо.
Шта је, по Вашем мишљењу, права мјера између професионалног успјеха и породичног живота? Да ли је баланс уопште могућ или га стално изнова тражимо?
– Права мера је индивидуална ствар и сваки поједнинац треба да тежи да је пронађе. Мислим да је баланс могућ и важно је да особа не изгуби контакт са својим вриједностима. Такође мислим да је успјех могућ у обе области, али за мене лично, већи значај имају људи које волим, вријеме које проводим са њима и траг који ћу оставити у њиховим животима.
Када бисте младој жени која размишља да одложи родитељство због каријере могли да упутите један савјет, шта бисте јој рекли?
– Одлука о родитељству је врло лична и не постоји један универзалан тренутак који је идеалан за све. Свакако бих је охрабрила да прво ослушне себе, своје вриједности и жеље, а не само очекивања друштва или околине. Најбоље одлуке доносимо када су у складу са нама, а не када су вођене притиском.
А шта бисте поручили младим мушкарцима? Да ли су се и њихова улога и одговорност у породици промијениле?
– Мислим да се улога мушкарца у породици значајно промијенила и да је то је једна добра промјена. Данас се од очева не очекује само да буду финансијска подршка породици, већ да буду и емоционално присутни, укључени у одрастање своје дјеце и да буду равноправни партнери у свакодневном животу. Порука би била да је њихово укључивање у родитељство једнака родитељска одговорност и прилика да са својом дјецом изграде једну дубоку и трајну повезаност. Оно што је дјеци потребно јесте отац који са њима разговара, поставља границе, проводи вријеме са њима и својим примјером учи шта значе поштовање и међусобна подршка.
Често се каже да је породица темељ друштва. Шта за Вас лично значи породица и зашто је она незамјењива?
– За мене је породица мјесто подршке и мјесто гдје учимо шта значе љубав, припадност и прихватање. У породици градимо темеље односа које ћемо касније стварати и са другим људима и зато је она први и најважнији однос у коме учимо како да волимо, како да рјешавамо конфликте, како да прихватамо различитости и како да будемо подршка једни другима. Из осјећаја сигурности који стичемо у породици, човјек црпи снагу да се суочи са бројним животним изазовима.
Може ли школа, поред образовне, да има и важнију васпитну улогу у јачању породичних вриједности? Шта би требало да се промијени?
– Школа има важну васпитну улогу, али она не може и не треба да замијени породицу. Као педагог сматрам да школа данас треба да буде мјесто гдје се поред знања, развијају емпатија, одговорност, сарадња и култура дијалога. Дјеца много више уче из односа које свакодневно граде са својим наставницима и вршњацима. Такође, мислим да је сарадња школе и породице врло значајна за развој дјетета. Обје стране морају да шаљу сличне поруке о поштовању, бризи и одговорности јер тако дијете много лакше развија здраве животне вриједности.
Ако бисмо за десет година разговарали о истој теми, шта бисте вољели да се промијени у Србији када је ријеч о односу према породици, родитељству и дјеци?
– Вољела бих да за десет година можемо да кажемо да смо као друштво поново ставили човјека и породицу у средиште наших вриједности. Да смо створили друштво у којем млади имају више сигурности да оснују породицу, а родитељи да имају више подршке да своју дјецу одгајају без сталног осјећаја притиска и исцрпљености. Такође, вољела бих да се више разговара о значају менталног здравља, и о важности сарадње родитеља и школе.
Новинарка Српског кола
Драгана Бокун
ОВАЈ МЕДИЈСКИ САДРЖАЈ СУФИНАНСИРАН ЈЕ ОД СТРАНЕ МИНИСТАРСТВА ЗА БРИГУ О ПОРОДИЦИ И ДЕМОГРАФИЈУ
