Комић памти своје мртве, правда и даље ћути

У селима Комић и Пољица убијено је осам српских цивила који су остали на својим кућним праговима, а од 90 кућа спаљено је и уништено 80.

Данас у Комићу живи свега 11 сталних становника. Представници српске заједнице одали су пошту страдалима и поново позвали да се процесуирају одговорни за злочине који ни после три деценије нису добили судски епилог.

Комеморација у Комићу започела је стиховима ојкаче „Ој, одјекују брда и долине“, у извођењу Српског културног друштва „Просвјета“, пододбора Удбина. Након песме, којом је симболично отворено сећање на страдале мештане Комића и Пољица, присутнима се обратила Тања Чанковић. Подсећајући на историју села које је некада бројало готово 900 становника, говорила је о породицама које су вековима стварале овај крај, о трагедији која га је задесила и тишини која је после рата остала.

– Навикне се човек на све, да живи с пола душе, да ствара неки свој свет у који смешта своје снове, маштања, жеље. Навикне да преболи непреболно, да издржи неиздрживо, да хода на врховима прстију, да не би тугу пробудио. Али данас, овде, у малом личком селу Комићу, тугу морамо пробудити, негујући традицију сећања. Сва су личка села лепа, незнаном иста, уроњена у плодне долине, окружена брдима. А Комић посебан. Кућице разасуте испод брда, Троура, Комача, Миркача, питом и људима и природом. Опалићи, Лаврнићи, Ђучићи, Грозданићи, Бошњаци, Павице. Село је пре 100 година имало цркву, храмовна слава је Покров Пресвете Богородице. Пре 100 година изграђена је школа, сеоска штерна и изворски бунари. До Другог светског рата имало је готово 900 становника, у 200 кућних бројева. После Великог рата остало је само 509 становника, дуго мушке чељади није било за војску. Године 1991. у њему су живеле 153 душе, сви Срби.

Петог августа 1995. у селу је остало девет људи. Остали су били у збегу. Дванаестог августа 1995. у селу више није било никога. Од 90 кућа, 80 је запаљено. Током „Олује“ и након ње, у овим нашим селима страдао је велики број народа, оног најрањивијег, оних чији је останак био чин дубоке везаности за дом, историју и комад земље који су обрађивали целог живота. Тишина која је остала иза њих није обичан мук празног простора. То је тишина која траје и данас. Неповратна, заглушујућа, неутешна. Данас се овде морала пробудити туга за незаборав – у свом емотивном говору навела је Чанковић.

Потом је прочитана Изјава сећања коју је поводом 31. годишњице војно-полицијске акције „Олуја“ издало Српско народно веће.

Борис Милошевић: „Не тражимо да се заборави ниједна жртва“

Председник Српског народног већа Борис Милошевић поручио је да Комић није само место страдања већ и опомена да злочини над цивилима не смеју остати без судског епилога. У првом делу говора подсетио је на судбину самог села.

– До места на ком се данас окупљамо води узак пут, са лошим асфалтом. Није га лако пронаћи, као што није лако пронаћи ни речи за оно што се овде догодило. А када стигнете, пред вама је стари споменик и мали трг, опасан каменим зидом, а насред њега запуштена штерна. Овде се некада окупљало цело село. Место сусрета, место разговора, место где је вода значила заједницу и живот. Првих дана августа 1995. године у селу је остало осам душа. После дванаестог августа није остао нико. Скоро свих 89 кућних бројева запаљено је истог дана. Село које је преживело један светски рат није преживело тај август. Хвала вам што сте данас дошли у Комић, у ово мало личко село које је некада бројало готово 900 душа, а данас га чувају само тишина и мала плоча са именима – рекао је Милошевић.

Говорећи потом о људима чија су имена уклесана на спомен-плочи, Милошевић је подсетио на судбину Марије Бркљач, Саве и Петра Лаврнића и других мештана, али и на чињеницу да после три деценије нико није одговарао за злочине.

– Иза сваког од тих имена стајао је живот, кућа, двориште, комшије, можда унуци, навика да се сваког јутра помете праг. Марија Бркљач Угарковић изгорела је у својој кући. Њена кћи, која је преживела сакривши се у пољу, дала је исказ о том дану, о пуцњима које је чула, о диму који је видела, о данима које је после провела тражећи макар део онога што је остало од мајке. Петар и Сава Лаврнић, мајка и син, остали су на свом дворишном путу. Прошли су месеци, прошла је зима, а њихови посмртни остаци остали су тамо да леже пуних шест месеци након злочина. Војници који су тога дана били у Комићу вратили су се кућама као победници. Рат је за Хрватску те године завршен победом, а они који су се вратили дочекани су песмом, заставама, у држави која је славила. Нико им вероватно није поставио питање шта су оставили иза себе. Али онај ко је запалио кућу у којој је лежала непокретна старица, онај ко је везао руке сину и мајци, кући је донео ратну победу, али је људскост оставио овде, међу пепелом. Истрага против непознатих починилаца траје. До данас, три деценије касније, није подигнута оптужница ни против једне особе, ни против једне јединице. Ово није усамљен случај. Уставни суд Републике Хрватске недавно је својом одлуком трећи пут утврдио да није спроведена ефикасна истрага поводом ратног злочина над осморо цивила у селу Уздољу код Книна. Неефикасна истрага понавља се из села у село, из предмета у предмет – навео је Милошевић.

У завршници говора поручио је да се сећање не сме делити по националности жртве и да је једина истинска правда она која важи за све.

– Дошли смо у Комић да се сетимо жртава „Олује”, мештана овог села, Срба који су овде живели и овде страдали. Али долазећи овамо, не заборављамо жртве наших суграђана Хрвата. Ниједна жртва, хрватска или српска, не заслужује да буде заборављена. Невиност жртве не зависи од тога на чијој је страни рођена. Недалеко одавде, у Ловинцу, у осмом месецу 1991. године, док је рат тек почињао, злочинци су петорицу мештана одвели са собом. Десет дана касније, пронађени су убијени у жбуњу крај пута, само два километра од својих кућа. Комић и Ловинац, два села која деле исту личку земљу. Ми овде не тражимо да се заборави ниједна жртва, хрватска или српска. Тражимо да се ниједна не дели на важнију и мање важну, на ону која заслужује истрагу и ону која је чека узалуд. Изгубљене животе и године не можемо вратити. Али нешто ипак можемо: не заборавити ово село, ове људе, ове жртве. Писати о њима. Говорити о њима. Долазити овамо и изговарати њихова имена наглас, да остану отргнути од заборава, чак и кад све друго овде ћути. Марија, Петар, Сава, Борка, Милица, Милка, Раде и Стака – именима убијених српских цивила завршио је своје обраћање у Комићу председник СНВ-а.

Живот после губитка

Међу окупљенима био је и Милан Сунајко из Комића, човек који је седам дана после „Олује“ остао без оба родитеља. Оца су му убили у Пољицу, а мајка је страдала на путу према Мазину. За њихову смрт, ни после готово три деценије, нико није одговарао.

– Оца су ми убили ту у Пољицу, а мајка је кренула према Мазину, ка Клапавицама, и тамо је убијена. За њом се и данас трага. Био је ту чешки УНПРОФОР, али да ли су је сахранили и где, нико не зна. Ја сам се вратио. Живим овде. Ту су ми и синови. Радимо и боримо се. Није лако. Рат је рат, тешке су то ствари. За смрт мојих родитеља нико није одговарао и бојим се да ће тако и остати – мртво слово на папиру – каже Сунајко.

На комеморацији су, између осталих, били и заступница у Хрватском сабору из редова СДСС-а Ања Шимпрага, као и представници Амбасаде Републике Србије у Хрватској. Парастос страдалима служили су свештеници Српске православне цркве.

Преузето са: srbi.hr