Сећање које никада не престаје

Поводом 31. годишњице војне операције Олуја, широм Републике Хрватске одржани су комеморативни и молитвени скупови, положени венци и послане поруке о правди и достојанству свих жртава.

За једне симбол војне победе, за друге почетак егзодуса, живота у избеглиштву и подсетник на тужну слику страдања српских цивила. Три деценије након војне операције Олуја, сећања на август 1995. године и даље изазивају дубоке поделе, али и подсећају да бројна питања из ратног периода остају без одговора.

Тим поводом у организацији представника Српског народног већа, Већа српске националне мањине и Заједничког већа општина, 3. августа послане су поруке сећања и саосећања због свих  страдалих цивила за време последњих ратних дејстава, од 1991. до 1995. године. Током комеморативног говора указано је на последице тих ратних страхота, протеривања, разарања, као и на изостанак правде за ратне злочине почињене над српским цивилима.

Вуковар

Традиционално, комеморација је одржана у свим местима на којима делују Већа српске националне мањине и прочитана је 19. Изјава сећања. Ове је године централни комеморативни скуп одржан у селу Комић, док је у Вуковару у Храму Светог оца Николаја у присуству представника вуковарске српске заједнице одржан парастос, након чега је уследило полагање венаца, а потом је у Српском дому прочитана Изјава сећања Српског народног већа.

– Саосећамо, дубоко и искрено, са свима којима је 1991. године прекинут миран живот какав су до тада имали, а притом мислимо на наше комшије, пријатеље и родбину Хрвате. Мислимо на њих који су те године морали напустити своје домове, који су преживели страх и насиље, изгубили очеве, мајке, браћу, децу, и који ту бол носе и данас, тридесет и пет година после. Та бол нама није страна, није туђа; она је део наше заједничке историје, колико год је тешко носити је заједно.

Изјавом желимо подсетити тридесет и једну годину после да изостанак правде за ратне злочине почињене над српским цивилима остаје отворена рана. Суђења за ове злочине нема, истраге су ретке, споро напредују или уопште нису помакнуте с почетка. Тако тај, готово потпуни застој, јача наше уверење да починиоци никад неће одговарати.

Прошлост села у којем се ове године окупљамо је управо та отворена рана. У Комићу је у лето 1995. убијено и нестало осам цивила, међу њима деведесеттрогодишња Сава Лаврнић и њен син Петар, док је непокретна Марија Бркљач жива спаљена у властитој кући, пред очима своје ћерке. Више од три деценије после, тај злочин и даље није процесуиран. Комић остаје један од најдиректнијих примера онога о чему сваке године говоримо: одсутност правде није само празан правни појам, него тридесет и једна година чекања да неко изговори име починиоца наглас, у судници, пред законом. Многе породице жртава и данас немају ни ту, најосновнију, потврду да се њихов губитак догодио, да је био злочин и да неко за њега одговара. Та иста одсутност протеже се и даље од суднице: признавање статуса цивилне жртве остаје отежано, а њихова патња и траума јавно невидљива и друштвено непризната.

Не заборављамо како су наши сународњаци с подручја Далмације, Лике, Баније и Кордуна морали преко ноћи да напусте своје домове, дуге колоне у којима су данима чекали на цестама, дим који се данима дизао са згаришта изгорелих домова и целих села, узурпацију кућа и земљишта. Не заборављамо ни оно што је остало иза тога: празна дворишта, запуштена гробља, школе без деце, газдинства која се никад нису обновила. Историјски завичаји до данас се од тога нису опоравили; њихова тишина, тамо где су некад одзванјали гласови генерација које су у њима живеле, сама је сведочанство размера онога што се догодило и тешко да ће икад зацелити.

Сећамо се тегобног живота оних који су се враћали. Отпора на који су наилазили, изузетно тешког обнављања живота на свом огњишту и у свом завичају. Трпљења која су пролазили да би остварили своја права на своју кућу или стан, на струју или воду, на елементарно миран и достојанствен живот. Сећамо се и поносимо због сваког од њих и захваљујемо сваком од знаних и незнаних комшија, активиста и државних службеника без чије помоћи не би могли постићи што су до данас постигли.

Нашом Изјавом и ове године проговарамо против политизације сећања, против тога да се обележавање Олује и сећање на егзодус претварају у наставак ратовања, уместо у прилику за суочавање с последицама рата. Таква политика, која жртве претвара у средство и слави рат, уместо да му се супротстави, слаби културу мира и дијалога.

Са жаљењем гледамо на то да Хрватска и Србија још увек нису пронашле пут до заједничког решавања питања несталих, иако је то подједнако обавеза обе државе. Туга породица које већ три деценије чекају одговор о судбини својих најближих, не познаје границу нити чека на договор; она једноставно траје. Ипак, не губимо наду да ће обе државе пронаћи снагу и вољу за сарадњу.

На крају, упркос новим ратовима који се воде широм света и гласовима који поновно позивају на оружје, управо због властитог искуства, пуних 31 годину од рата, устрајемо у раду на јачању културе мира уместо да подлегнемо тим гласовима, јер ми, више него многи, знамо куда води језик оружја и мржње. Зато остајемо, сада више него икад, дубоко посвећени миру, искреној емпатији и истинском разумевању за страдање другог, јер једино такво сећање на које позивамо задржава достојанство које заслужује – наведено је у 19. Изјави сећања коју је у Комићу прочитао председник СНВ-а Борис Милошевић.

Трагови егзодуса видљиви и након три деценије

Према евиденцији Документационо-информационог центра Веритас, током и непосредно након војно-полицијске операције Олуја из Хрватске је избегло више од 220.000 Срба. Веритас наводи да је евидентирано око 1.900 погинулих и несталих Срба, од којих је више од 1.200 цивила, а међу њима значајан број жена и особа старијих од 60 година.

Према истој евиденцији, до данас нису пронађени посмртни остаци свих несталих, док се ексхумације и идентификације и даље проводе. Веритас такође указује да је након завршетка војних операција забележен велики број случајева паљења и пљачке српске имовине, као и убистава цивила који су остали у својим домовима.

Комић

Три деценије након Олује, један од највећих изазова остаје чињеница да се живот у бројним крајевима из којих је српско становништво избегло није обновио. Некада насељена села данас су готово пуста, а многа од њих, упркос близини већих урбаних средина, остала су без основних услова за достојанствен живот. У појединим местима и даље постоје проблеми с инфраструктуром, попут недостатка воде или електричне енергије, док су бројне куће препуштене пропадању и зарасле у растиње.

Недостатак радних места, привреде и развојних улагања додатно је убрзао одлазак становништва. У многим селима данас живе углавном старији повратници, док су њихове породице живот наставиле у другим срединама или изван Хрватске. Последице су видљиве у свакодневном животу становника, од демографског пражњења до све израженије социјалне несигурности.

Преузето са: srbi.hr