КРВАВА БИСТРИЦА: Више од две деценије без казне за убиство српске деце у Гораждевцу

НА данашњи дан, 13. августа, навршавају се тачно 23 године од једног од најмонструознијих злочина на Косову и Метохији од доласка међународних снага, који је до данас остао потпуно некажњен.

Тог кобног летњег дана 2003. године, бездушна рафална паљба из аутоматског оружја мучки је прекинула дечји жамор на импровизованој плажи реке Бистрице у Гораждевцу код Пећи. Највећи цивилизацијски суноврат и шамар међународном праву лежи у чињеници да за овај масакр над невинима ни до данас нико није изведен пред лице правде, а званичне истраге су срамно закључане у фиокама. Овај брутални терористички акт оставио је преостало српско становништво у трајном страху, док сећање на угашену младост опомиње читав свет.

Мецима на српску младост
Спаран августовски дан измамио је двадесетосморо српских малишана и младића из Гораждевца на речну обалу да пронађу спас од летње жеге. Док су били у плићаку, из густиша на супротној страни, из правца суседног албанског села Захаћ, отворена је жестока паљба. Каснија форензика међународне полиције потврдила је сву монструозност планера овог напада: испаљено је чак 87 терористичких метака из калашњикова, који су косили без милости. Рафали мржње тренутно су угасили два млада српска живота – деветнаестогодишњи Иван Јововић пао је покошен и преминуо на лицу места, док је дванаестогодишњи Пантелија Панта Дакић своју последњу битку изгубио у амбуланти у Пећи. На речном купалишту, које је у секунди претворено у стратиште, тешке прострелне ране задобили су Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12), Драгана Србљак (13) и Ђорђе Угреновић (20). Животна драма најтеже повређеног Богдана, који је чак шест дана провео у коми на ВМА у Београду и преживео четири тешке и неизвесне операције главе, почела је препрекама на путу до болнице, јер албански екстремисти нису поштедели чак ни санитетско возило које је превозило рањено дете.

Истина која је гурнута у фиоку
Непосредно након метохијског масакра, међународни представници УНМИК-а и КФОР-а утркивали су се у бомбастичним изјавама, обећавајући пред камерама да ће „преврнути сваки камен“ како би пронашли виновнике злочина. Док је Београд грозничаво алармирао Савет безбедности УН, расписана је и баснословна награда од милион евра за било какву опипљиву информацију о починиоцима. Истрага је у почетку личила на озбиљну акцију — претресено је преко стотину породичних кућа, а кроз полицијске записнике прошло је око 75 сведока. Ипак, време је показало да је све то била добро изрежирана представа за умиривање јавности.

Тачка на ову правну фарсу стављена је 2010. године, када је штафету непружања правде преузео ЕУЛЕКС. Европска мисија је тада хладнокрвно и званично гурнула предмет у архив због наводног „недостатка доказа“, уз бирократску опаску да ће се поступак покренути ако се некада појаве нови трагови. Пет година касније, исти сценарио преписале су и привремене косовске институције у Приштини, трајно дижући руке од случаја. Документи су запечаћени у фиокама, а монструми који су пуцали у леђа српске деце већ више од две деценије уживају у апсолутној слободи, заштићени бетонским зидом албанског ћутања и потпуним одсуством жеље светских моћника да српске сузе добију сатисфакцију.

Крв деце која брани дедовину
На Бистрици већ деценијама нема купача, а пуста речна обала остала је да стражари као вечни, неми подсетник на проливену крв. Ипак, Гораждевац одбија да утихне. Ове године, тужних 23 лета од масакра, сећање на Ивана и Пантелију окупило је верни народ, породице и пријатеље најпре у Храму Рођења Пресвете Богородице, а потом и на локалном гробљу. Свету службу и помен мученицима служио је викар патријарха српског Порфирија, епископ новобрдски Иларион, уз саслужење јеромонаха Петра из Високих Дечана, и уз присуство дечанског монаштва и сестринства Пећке Патријаршије. Крај заједничког споменика жртвама НАТО агресије и страдалој деци на Бистрици, положени су венци и упаљене свеће, док су скупу, поред у болу неутешних мештана, присуствовали и помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију Борислав Тајић, као и Велимир Ђоковић, посланик у Скупштини Црне Горе.

У својој емотивној и дубокој беседи, владика Иларион је упутио речи утехе родитељима, браћи и сестрама убијених дечака, поручивши им да време мере оним што долази:

– Можемо да кажемо да смо сада 23 године ближи сусрету и са Иваном и са Пантом. Ја знам да се вама живот тада прекинуо и да он никада неће да буде исти као пре тога. Али, ето, молим вас све, пре свега родитеље Ивана и Панта, браћу и сестре, сроднике, и све вас овде, да живимо васкрсењем и да време меримо са те тачке – са тачке доласка Христовог.

Епископ је нагласио да се сваки пут изнова диви одлучности Срба да опстану на својим огњиштима упркос тешким искушењима, остављајући им завет који обавезује читав род:

– Трудите се да очувате своју дедовину, посебно ову земљу која је окропљена Ивановом крвљу и Пантовом крвљу. Ето, дужни смо и према њима овде да останемо, да не продајемо јефтино, па ако смем да кажем, и ту крв наше деце невино проливену. Она нас обавезује.

Гораждевац у бројкама – сурова статистика некажњеног злочина

87 метака испаљених из аутоматског оружја на децу у плићаку Бистрице.
Два угашена живота и четворо тешко рањене српске деце.
1.440 житеља према попису из 1981. године уз 72 одсто Срба.
Свега 255 Срба преосталих у селу након деценијских притисака албанских сепаратиста и терориста.
0 осуђених пред домаћим и међународним судовима за масакр.

Наш опстанак је највећи одговор
Злочин у Гораждевцу није био пуки инцидент на реци, већ хладнокрвно испланиран чин терора са јасним потписом: протерати преостало српско становништво из Метохије и трајно затрти сваку помисао на повратак. Данас, више од две деценије касније, док сведочимо да се континуирани притисци на Србе на Косову и Метохији не смирују, овај некажњени масакр остаје горућа опомена. Сваки нови напад, свака дуга цев уперена према нашем народу и свако прећуткивање насиља од стране међународне заједнице јасно поручују да истински мир не може постојати тамо где за Србе нема ни правде ни заштите.

Зато је наша трајна и заветна обавеза да памтимо Ивана и Пантелију, да не дозволимо да сећње на убијену децу из Гораждевца прекрије прашина заборава и да њихове породице никада не остану саме са својим незацељивим болом. Живот и сећање српског народа у Метохији јачи су од оних који деценијама покушавају да страхом и силом угасе српско име на вековним огњиштима. Највећи пораз албанских убица и њихових ментора, али и највећи одговор онима који су желели да нас овде више не буде, јесте чињеница да Гораждевац и даље живи кроз своју децу, своју истрајност и народ који није пристао да заборави своје мученике.

Преузето са: Новости.рс