Обележавање Дана сећања на страдање Срба у 13 западнокрајишких општина 1995. године
У Храму Благе Марија на Банстолу је 13. септембра 2026. године, на дан Светих мученика Јасеновачких, одржан скуп сећања и помен невино страдалим и протераним Србима из 13 западнокрајишких општина: Грахово, Гламоч, Дрвар, Петровац, Купрес, Рипач (Бихаћ), Јајце, Кључ, Сански Мост, Крупа на Врбасу, Доњи Вакуф, Шипово и Мркоњић Град. Скуп је организовао “Савез крајишких удружења“ уз подршку Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама и Фонда за избегла и расељена лица и за сарадњу са Србима у региону. Помену су присуствовали саветник председника Републике Српске Немања Давидовић, саветник градоначелника Новог Сада Станко Љубичић, покрајинска омбудсманка Драгана Ћорић, представници сродних удружења, пријатељи и поштоваоци српске традиције, културе, обичаја, колективног сећања и памћења.
Обележавање је почело служењем парастоса у Храму Благе Марије, који су служили свештеници Синиша Хрвачевић и Никола Котур. Након парастоса положени су венци и цвеће у знак одавања почасти жртвама на споменик “Крајишка суза“. Потом су се присутнима обратили председница Савеза крајишки удружења Ранка Срдић Милић, саветник председника Републике Српске Немања Давидовић, помоћник градоначелника Станко Љубичић, омбудсманка Драгана Ћорић, историчар и сарадник Историјског архива Града Новог Сада Душан Дикић, док је програм употпунио наступ народног гуслара Миланка Гардовића.
Председница Савеза крајишких удружења Ранка Срдић Милић обратила се скупу и подсетила да је 13. септембар важан датум за сећање и памћење.
– Драга браћо и сестре, сабирамо се сваког 13. септембра и знамо зашто се сабирамо. Данас се обележавају Свети мученици Јасеновачки, али и страдање у 13 општина Западне Крајине, а знамо шта за нас значи Јасеновац, која нам је опомена и залог за будућност. Данас се сећамо наше браће која су дала своје животе за нашу слободу. Ми смо срећно-несрећни народ који нема у календару празника и дана да није неки помен и да нам се није нека трагедија десила. Сетимо се свих наших величина, логора, мука, стратишта, патње, масовних гробница. Следује нам једна обнова, истакла је Срдић Милић.
Ранка Срдић Милић се овом приликом захвалила свештенству, оцу Синиши, који је “барјактар једне здраве приче и реалне поставке“:
– Како се ова црква обнавља и напредује, тако и ми као народ, као скупина из бањалучке Крајине, увек имамо коме да се обратимо и увек је ту отац Синиша шта год треба за нас. Такође, желим да се захвалим нашем брату Немањи Давидовићу, који се бори за српство и ништа му није тешко. Бирајмо наше људе, младе, енергичне људе, људе са ставом, који знају, смеју и умеју, апеловала је Срдић Милић.
Председница Савеза крајишких удружења се захвалила свима који су дошли и подржали скуп и који су увек спремни да искораче кад је у питању Српство и што се заједнички сећамо свих жртава и важних датума за Србе.
У име Града Новог Сада скуп је поздравио саветник градоначелника Новог Сада Станко Љубичић и нагласио да ће Нови Сад увек бити ослонац и гарант да се жртве прошлости неће заборавити:
– Данас се окупљамо како би обележили Дан сећања на страдање Срба Босанске Крајине 1995. године. Окупили смо се да одамо почаст невиним жртвана, нашим сународницима који су пре три деценије изгубили своје домове и право да живе на својим вековним огњиштима. Нови Сад је 1995. године широм отворио своја врата и своје срце за десетине хиљада прогнаних, зато сећање на езгодус народа Босанке Крајине за наш град није само историјски датум, то је жива рана, заједнички бол и нераскидиви део нашег колекивног идентитета. Имамо трајну дужност да чувамо истину од заборава и да никада не предстанемо да пружамо подршку онима који су овде пронашли свој нови почетак, истакао је Љубичић.
Љубичић је нагласио да је народ Босанске Крајине у Нови Сад донео своју богату културу, традицију и радну етику, које уградио у темеље данашњег Новог Сада:
– Постали сте незаменљив део наше заједнице, обогативши наш град и учинивши га бољим местом за живот. Град Нови Сад ће увек бити ваш ослонац, ваша кућа и гарант да се жртве прошлости неће заборавити, истакао је Љубичић.
Омбудсманка Драгана Ћорић, потомак солунског добровољца капетана Миће Николића, који је погинуо приликом пробоја солунског фронта и унука Драге Грубић која је са својим млађим братом Петром у последњем пробоју јасеновачких логораша изашла напоље поручила је важност сазнања ко су нам преци и сећања на њих:
– Морамо знати ко су нам преци, како би знали где идемо и шта треба да нам буде водиља. Моја врата су увек отворена, волела бих да дођете да ме упознате с тим шта радите и како радите, јер смо сви део српског народа такав какав јесте. Сазнајете ко су вам преци, ширите то својој деци. Јер није онај Мића Николић узалуд погинуо на Солунском фронту, нити Драга Грубић ухватила свог млађег брата и рекла: “Најбоље што може да нам се деси је смрт, а најгоре је живот без свих наших“. Остајте здраво, чувајте сећања, јер без сећања ни вас ни ових после вас неће бити, поручила је Ћорић.
Историчар и сарадник у Историјском архиву Града Новог Сада Душан Дикић и истакао је значај обележевања и окупљања за српски народ:
– Данас смо се окупили да се помолимо за наше страдале и да се поклонимо онима који су своје животе дали за слободу. Када изговоримо имена 13 западнокрајишких општина ми изговарамо имена завичаја. Моји корени су са Змијања зато за мене завичај никад није било само место на карти. Завичај су куће наших предака, лица људи који смо познавали, наше цркве, школе, гробља, школе, путеви. Завичај је место које човек може напустити али га не може тако лако изнети из себе. Управо зато морамо говорити о страдању 1995. године али и историји која јој је претходила. Јер све те српске области су кроз различита времена пролазила кроз ратове, страдања, сиромаштво и сеобе. Ако сагледамо геополитички тренутак крајем 19. века када се тражило решење за српско питање, једно од кључних нерешених питања Европе видћемо да је у одређеним центрима европских и светских сила постојало антисрпско расположење. У различитим историјским периодима постојале су политике којима је одговарало слабљење српског националног простора. И данас се могу чути ставови према којима би најбоље решење било свођење српског народа на што мањи политички простор. Мир би постојао када би српски народ престао да буде оно што јесте, да буде тих, послушан и без сопственог гласа. Тако се дешава да се о неким страдањима говори гласно док се о страдању српског народа говори много тише. Зато данас морамо имати снаге да говоримо и нашим жртвама и право да кажемо да српске жртве нису мање вредне и да страдање једног народа не може бити условљено политичким интересима. Сећање није мржња, сећање је обавеза, поручио је Дикић.
Саветник председника Републике Српске и помоћник за Федерацију Босне и Херцеговине Немања Давидовић поручио је да не смемо дозволити да се избришу историјске чињенице:
– Тридесетједну годину после стравичних догађаја 1995. године памтимо више од 120.000 протераних људи и више од 2.000 страдалих српских цивила и убијених на подручју 13 западнокрајишких општина. Иза тих бројева не стоји само статитка, иза сваког броја стоји име, породица, кућа, завичај који су људи морали да напусте не знајући хоће ли се више икада вратити тамо. Али за нас питање сећања није повратак у прошлост, сећање је наша обавеза према истини, према ономе што је било и према ономе што ће бити. Не смемо заборавити ове људе, њихова огњишта и њихов завичај и не смемо дозволити да време учини оно што рат и прогон нису успели да се избрише историсјка чињеница да је српски народ вековима живео на својим огњиштима у Босанској Крајини, истакао је Давидовић.
Новинарка Српског кола
Драгана Шиповац
