Биочић: Мала школа од великог значаја

У згради некадашње основне школе у селу Биочић, сваког викенда дванаестеро деце из околних села долазе како би са наставницом српског језика учествовали у факултативној настави кроз радионицу српског језика и православне веронауке, те надокнадили све оно што немају могућност учити у школама које похађају.

Дванаестеро деце различитог узраста и наставница српског језика, у сеоској школи која до пре годину дана готово није била у функцији, сваког викенда окупљају се у селу Биочић са истим циљем, како би заједно учили српски језик, ћирилично писмо и православну веронауку, и све то у ваннаставним активностима како не би били ускраћени за право на очување идентитета народа којем припадају.

– Ово овде, где се налазимо, је напуштена зграда некадашње Основне школе у којој се, све од рата, није одвијала редовна настава. Деце је у селу мало, па није било ни могућности да поново буде у функцији као што је била некада. Сви школарци наставу похађају или у подручној школи у оближњем Сиверићу или у граду Дрнишу. Како они немају могућност да, у својим школама, похађају наставу на српском језику и уче православну веронауку, првенствено зато што их је јако мало, ми смо морали наћи начин како да им то не ускраћујемо, макар у виду факултативне наставе викендом – појашњава наставница српског језика Милица Радусин.

Сваког викенда у клупама ове школе поново седи до дванаест ђака. Ради се о српској деци из неколико села; Биочића, Сиверића, Тепљуха. Дошавши у Биочић са супругом, иначе парохним свештеником, и упознавши се са чињеницом да деца из села у дрнишком залеђу немају прилике кроз школу чувати свој идентитет и културу, Милица је дошла на идеју да празне просторије некадашње школе испуни љубављу, креативношћу и знањем заједно са децом. Кроз дружење им је, тако, надоместила све оно за шта су у својим редовним школама били ускраћени, али и прилику да се осете делом своје заједнице.

Милица Радусин

– Почели смо пре тачно годину дана. Сама иницијатива је кренула од тога да сам ја, делом и због своје струке, осетила потребу да ову децу научим њихов језик и писмо, а потом смо, уз благослов Његовог Преосвештенства епископа далматинског Никодима, почели и са основама православне веронауке. Кренули смо са оним најосновнијим, а то је да деца прво савладају писање и читање ћирилице, потом да се упознају са православним празницима током године, обичајима, традицијом. Временом смо то само проширивали, читали литературу српских писаца, певали црквене песме, осмишљавали креативне радионице кроз које су деца добила прилику да покажу своју креативност на неку задату тему – појашњава Милица.

У средини где је деце јако мало, и у сваком селу се могу избројати на прсте, ентузијастични пројекат ове наставнице српског језика прихваћен је са радошћу. Колико су се томе радовала деца толико су, каже, и њихови родитељи.

– Знамо шта се десило на овим просторима пре две деценије, али и оно након тога што је уследило није баш било оптимистично. Људи који су се вратили поново су одлазили, како би се рекло, “Трбухом за крухом“. Није то случај само овде, већ свуда у свету где се одлази из мањих средина, села нарочито. Овде, иако је деце мало, они нису ускраћени за оне суштински важне ствари. Иако се чини да су изоловани, њиховом детињству не недостаје дружење, игра, радост, и за разлику од својих вршњака у градовима, имају могућност одрастати у природи, дружити се са природом и њеним благодатима, осетити ту смену и лепоту годишњих доба коју више ни старији не доживљавају. Са друге стране, тај осећај припадности својој заједници је некако интезивнији, истакнутији него тамо где се то подразумева. Они су, из свих тих разлога, радосно прихватили могућност да се овде викендом окупљамо, дружимо, заједно учимо, а исто тако и њихови родитељи знајући да им деца имају ту прилику. Реакције су увек позитивне када се најзад нешто покрене, учини било какав корак ка нечем што је уједно и лепо и корисно – задовољно ће Милица.

 

Деца чине да све ово има смисла


Ипак, саму идеју није било лако реализовати ни из чега, у празна и хладна четири зида. Школски прибор и литературу добили су захваљујући СКД „ Просвјета“ из Загреба и донацијом људи који су препознали њихове најскромније потребе. Услови у којима данас раде, више су слика неких прошлих времена, али то што се греју уз помоћ дотрајале пећи на дрва, и служе искључиво најједноставнијим школским прибором – дрвеним оловкама, бојицама, колаж папиром и материјалима које донесу од куће, чини их још истрајнијим и упорнијим на путу да буду најбољи представници свог рода  и сведоци своје вере, баш тамо где то никада  није било лако.

– Простор је велики па га зими и није лако загрејати. Имамо једну стару и трошну али функционалну пећ на дрва, па ложимо ватру. Истини за вољу, требала би нам још једна за топлу учионицу, али и овако смо већ навикли функционисати. Деца су овде челична и отпорна, па им не смета ни кад у јакницама седе и присуствују настави. У набавци прибора помогли су нам наши људи из „Просвјете“ из Загреба, али и КУД “Вук Стефановић Караџић” из Ванкувера, захваљујући чијој смо донацији купили материјале који су нам неопходни. Ипак, деца су та која својом маштом, предлозима, идејама, својом радошћу и искреношћу чине да све ово има смисла а то је најбољи знак да чинимо исправну ствар – скромно ће Милица.

 

„Најбитнији план нам је да овде останемо“


Радост због дружења и прилике да уче, оно што у школама немају могућност, да буду креативни и да се осећају делом заједнице којој припадају, ипак највише осећају деца, баш као што то и њихова учитељица каже. Иако долазе у дане када немају редовну наставу, одвајајући тако своје дечије слободно време, они су једногласни у изјави да им је у овој школи ипак најлепше.

– Највише волим кад певамо и када нешто сами израђујемо. Волим и када се дружимо, читамо. Спремали смо рецитације за Светог Николу, за Светог Саву, за Божић. Све ми се овде свиђа и јако волим да долазим – радосно набраја Ана Паклар, ученица другог разреда, седећи тик поред своје шест година старије сестре.

Исте утиске нам преноси и Анина вршњакиња, Марија Лукавац, којој се поред бојења и цртања, свиђа и то што је научила писати ћирилицу али и то која се храна једе за време неког од православних постова, а која не.

Нисмо их, зато, дуго задржавали у разговору. Толико је тема, лепих и корисних ствари које им тек предстоје. Два сата викендом некада су и премало да удовоље њиховим питањима, започетим креацијама, али се и времена за игру, након тога, увек нађе. Док се заједно спремају за долазећи Васкрс, када ће опет заједно учествовати у фарбању васкршњих јаја, откривајући једни другима неке њихове технике, једино што нам је преостало, на самом крају, јесте да и Милицу питамо какви су им планови за будућност.

– Наши планови су увек скромни, сходно нашим могућностима, али смо истрајни у намери да их спроведемо у дело. То значи да нам је најбитнији план да овде останемо, да радимо, да се дружимо, да заједно славимо све наше Празнике и кроз цркву и кроз школу, и да са радошћу дочекујемо године које нам долазе – искреним осмехом пуним вере закључује Милица.

И баш то јесте суштина свега онога што су започели, што им је била жеља да остваре и кроз ову школу. Школу која можда више није оно што је била некада, али ни рушевна зграда, пуста и хладна у какву је била претворена. Школа чије учионице данас нису пуне ђака, али је и даље место у којем се деца уче да буду добри, поштени, честити људи. А све док је тако, док из ње допиру весели гласови тог малог броја српске деце, вера у нека боља времена неће и не сме да се угаси.

Преузето са: srbi.hr
Извор: Васка Радуловић

Нема коментара

Напишите коментар