Тридесет година од отмице и убојства Николе Косића у Слатини

Како тијело мога тате никада није пронађено и како он нема гроб, чини се као да га никад није ни било, каже Драженка Косић, кћи директора слатинске подружнице Југобанке Николе Косића, убијеног прије тридесет година.

Била је сриједа, 19. вељаче 1992. године, када је директор слатинске подружнице Југобанке Никола Косић одведен на информативни разговор с којег се никад није вратио. Тог послијеподнева, на врата његове куће закуцали су војни полицајци Лука Перак и Дамир Хокал, отели га и одвели у караулу крај Драве, гдје их је чекао полицајац Динко Мијатовић. Пред војним судом у Осијеку, на основи изјаве свједока, доказано је Косићево убојство: Перак и Хокал 1994. осуђени су једногодишњом увјетном казном, а Мијатовић на четири и пол године безувјетног затвора. Још један судионик тог догађаја, чији идентитет није познат, због проживљених траума касније је починио самоубојство, како је своједобно писао Ферал Трибуне. Но већ 6. студенога 1995. године, тадашњи предсједник Фрањо Туђман, одлуком о помиловању ослободио је Мијатовића извршења преосталог дијела казне. Оваквом епилогу наводно је кумовао ратни повјереник Владе РХ за Слатину, локални моћник и некадашњи ХДЗ-ов саборски заступник Анте Шимара због страха да би Мијатовић истражитељима могао подијелити све што зна о бројним спорним ратним случајевима који се уз њега вежу. Шимара је касније постао директор, а потом и већински власник Слатинске банке, настале преузимањем управо локалне филијале Југобанке. Тијело Николе Косића бачено је у Драву и никад није пронађено.

Тридесета годишњица отмице и убојства обиљежена је прошле суботе у дворишту Српске православне цркве. Под крововима црквеног љетниковца, у организацији Доцументе, читана је поезија Анете Владимиров из Српског народног вијећа, из њене збирке пјесама „Пакао не можеш пољубити да прође“.

– Уз израз жаловања жељели смо отварати пут према умјетничком изричају и сублимацији бола како би наставили с изградњом повјерења. С једне стране говоримо чињенице о отмици и смрти Николе Косића, а с друге отварамо простор за разговор о томе што се догодило и што можемо направити да једни другима будемо људи – каже водитељица Доцументе Весна Тершелич.

Уз чланове обитељи, комеморацији су присуствовали Косићеви пријатељи и колеге с посла. Присјетили су се врлина човјека који је у сваком тренутку свим људима, без обзира на њихово поријекло, био спреман помоћи, било да се радило о приватним или пословним односима. Нагласили су како ни у једном тренутку није напуштао Слатину нити одржавао везе с одметнутим Србима, за што су га оптуживали. И дуго након отмице, по граду су кружиле лажи о томе како није убијен, да је наводно виђен у Новом Саду и Мађарској.

До сада је смрт Николе Косића обиљежавана скромно, у кругу обитељи. Његова кћер Драженка Косић изразила је задовољство што су људи које готово и не познаје, одлучили указати на тешко ратно вријеме. Но разочарана је што се и три десетљећа након тих збивања мало тога промијенило.

– Прилично сам сигурна да се данас нитко од нас не морао бојати за властити живот у оним смислу у којем смо се морали бојати раних деведесетих. Но нажалост, чини ми се, да смо још увијек приближно једнако расцијепљени као тада. Тридесет година је промакло, а ствари се нису помакле – рекла је Драженка Косић.

Злочин се догодио када је Драженка имала 21 годину, била је студентица у Загребу. Живјела је у страху, бојала се изаћи на улицу. Трудила се да све потисне и што мање о томе размишља.

– У Слатини ми је пришло тек двоје пријатеља. О томе што ми се догодило, у Загребу гдје и данас живим, знало је тек неколико најужих пријатеља. Што су уистину мислили не знам, али према мени су исказивали да су пуни разумијевања. Не могу рећи да ми је нетко од најближих пријатеља окренуо леђа, међутим могу то исто рећи за обитељске пријатеље и пријатеље мојих родитеља. Већина их се удаљила, барем привремено. Сусједа с којом сам се касније зближила током болести моје мајке, рекла ми је да нису знали што се догађа и како им ништа није било јасно. Временом се све промијени, људи омекшају. Али, онда кад је требало, многи нису били ту и сад ми више није стало до њих. Нисам се тада љутила на појединце, била сам љута на цијели град – рекла је за Новости Драженка.

– Како тијело мога тате никада није пронађено и како он нема гроб, чини се као да га никад није ни било. Сви смо ми пролазни. И моја сјећања ће проћи заједно са мном тако да ми је драго да постоје пјесме које говоре о мом тати. Али и о мојој мами јер, требало је након тога живјети. Она је баш јако била обиљежена. Ово јако пуно значи јер то нека врста споменика који отац нема, а који трајно остаје. Битно је и да се свега овога нетко други сјетио, а не ја – казала је Драженка Косић.

Ауторица стихова Анета Владимиров прочитала је шест пјесама из поглавља „Пјесма као мјесто укопа“ посвећених Николи Костићу.

– Конкретан разлог зашто су ове пјесме настале, било је моје судјеловање на једној радионици поезије гдје се од нас тражило да један догађај опишемо из перспективе његових судионика и судионица. У том тренутку нисам мислила да се то може извести, али су ми Драженкина личност и њен карактер били бескрајно интригантни. Смрт, бол и жаловање су приватно власништво. Уколико се њима јавно бавимо морамо тражити дозволу, а не њима махати. Ја сам је тражила и добила – објаснила је Владимиров. Додала је како Српско народно вијеће из године у годину „комеморира пораженост човјека на овим просторима“.

– Сусрећемо с огромним и тешким причама које су истовремено потпуно невидљиве. Трагедија људи који су припадали или су били схваћени као Срби, у вријеме деведесетих је велика попут слона у купатилу којег нитко не види. Траума је остала, не само невидљива него и непризната, јер комеморативни поступци нису довољни. Они су ту да се окупимо, али сјећање укључује много више тога. Притом уопће не причамо о идентитетској припадности јер деведесетих је било много тешких страдања и губитака живота људи над којима су злочине починили припадници српске војске – рекла је Владимиров.

Нина Чоловић из Архива Срба говорила о тишинама и проговарању о злочинима, те о значају вербализације умјетности и тишина.

– Почели смо се суочавати с нечим што је до тада било незамисливо, да нетко тек тако једног дана нестане и кад то постане дио наше стварности. Сада је важно имати могућност говорити о трауми и уложити напор да будемо једни с другима и да радимо на контексту онога што се догодило. Књижевност је нешто што показује пут и чиме је могуће људима нешто рећи – казала је Чоловић.

Извор: Новости