ДР НЕМАЊА ДЕВИЋ – Улога породице Кораксић у светској револуцији

У листу Данас средином фебруара објављен је текст „Коракс: Може споменик Дражи Михаиловићу, али са камом у устима“. О вредносним судовима аутора не вреди расправљати – сам наслов говори довољно о њима. У годинама које би, поготово са вишедеценијским јавним радом и уметничким искуством Предрага Кораксића, требало да му донесу и мудрост која би када се говори о Србији 1941‒1945. рекла јасно „не“ новим поделама, наш цењени карикатуриста се одлучује на другачији пут и даље учествује у свом личном грађанском рату.

НЕ МОГУ СЕ ПОРОДИЧНЕ УСПОМЕНЕ ПРИХВАТАТИ КАО НЕУПИТНЕ ИСТОРИЈСКЕ ЧИЊЕНИЦЕ
Погибија оца 1941. траума је која је по свему судећи оптеретила живот Предрага Кораксића, као и многе деце чији су родитељи гинули и убијани како током ослободилачке борбе, тако и током грађанског рата. На све три стране српско-српског судара. Па ипак, судбине породица Кораксић, Јанкетић и још неколицине, што због стварне трагедије, што због касније јавне експонираности њихових потомака, данас се у медијима често истичу као симбол „црног терора“ – када треба покопати било какву иницијативу која би одржала сећање и на било какву жртву поражених у грађанском рату. У оба случаја, и Кораксића и Јанкетића, синови жртава износили су личне успомене, своје наративне историје, на које свакако имају пуно право. Али проблематично постаје када се породичне успомене у медијима прихвате здраво за готово као неупитне историјске чињенице. У српском искуству суочавања са тоталитарном прошлошћу нисмо нашли ниједну Беату Ниман, која би, као њена вршњакиња у Немачкој (или пак Силвија Фоти у Литванији), проговорила о својим биолошким и идеолошким прецима ван ружичастих оквира; да призна да су и они у том рату чинили злочине, и то не само у рату, него и у миру, када је окупатор протеран из земље, а „дивље чистке“ спроведене у свакој српској вароши – толико да је Државна комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. после 65 година до сада евидентирала 211 таквих локација (!) у Србији. Тешко напредујући у једнопартијском систему, потомци српских „народних непријатеља“ ипак нису успели да постану довољно друштвено препознатљиви да би њихови јауци данас могли да одјекну у јавности као Кораксићеви. Те трауме остајали су најчешће неиспричане, или би остајале у четири зида.

ПРЕЋУТАНЕ ИСТИНЕ – НАМЈЕРА ИЛИ НЕЗНАЊЕ?
Шта се тачно десило са Кораксићевом породицом 1941, из чега карикатуриста црпи легитимитет да се изјашњава о историјским процесима које није могао детаљније да упозна? Први догађај који се наводи у тексту јесте убиство његовог оца Стојана Кораксића, на самом почетку грађанског рата у Србији. „У то време Дража и Тито су сарађивали, али се баш тада десило да је Дража прекинуо сарадњу и са Немцима направио „дил“. Прва акција у којој су четници заједно са Немцима учествовали у борби против партизана био је напад на школу у том селу, која је била претворена у болницу, где су били смештени партизански рањеници. Одмах су убили све рањенике који нису могли да се крећу. Њих 15-16 одвели су на Равну гору и тамо их стрељали“ – тако је у једном тексту (Пешчаник, 9. 4. 2020) Кораксић детаљније описао почетак страдања своје породице. У тексту у Данасу говори пак о 17 жртава. Истраживања историчара ипак указују на другачије чињенице: нити су у борби у селу Горња Горевница учествовали Немци, нити су припадници војно-четничких одреда на тој локацији ликвидирали неког од заробљених партизана, већ су све које су ту нашли на дан сукоба 3. новембра 1941. спровели на Равну гору. Кораксић не зна или не жели да каже да је овој акцији претходио и партизански напад на до тада заједничку болницу устаника: по истраживањима Горана Давидовића, дан раније припадници Чачанског НОП одреда преузели су контролу над болницом, где су команданта, резервног мајора Војина Ратковића и његове сараднике спровели као заробљенике у Чачак, а једног четничког курира који се ту затекао стрељали. Онда је уследила и оштра реакција равногораца: опколили су болницу и заробили целу њену посаду и обезбеђење (укупно 11 партизана, укључујући и учитеља Стојана Кораксића) и одвели их са собом, према Равној гори и затвору који је успостављен у селу Брајићи. Ноћу 5/6. новембра стрељали су их у атару овог села, што је био и један од првих злочина равногораца над заробљеним партизанима у Србији; њихов број и идентитети прецизно су утврђени још 1970-их година. Ипак, поред погрешног контекста борбе, П. Кораксић наводи погрешне податке и о броју стрељаних и околностима њихове смрти. Коначно, ово није био ни први сукоб две војске како се наводи у тексту, будући да је познато да су исти започели 1-2. новембра у зони Ужица.

КО БИ ЈОШ ПОВЈЕРОВАО У ПРИЧУ ДА СУ УСТАШЕ ЧУВАЛЕ ПАРТИЗАНСКУ ПОРОДИЦУ ОД ПИЈАНИХ ЧЕТНИКА?
Остале околности прогона породице које Кораксић износи у Данасу чак и осредњим познаваоцима прилика у окупираној Србији делују као научна фантастика: „Моју мајку, млађег брата и мене, четници су осудили на клање. Ми смо то сазнали и побегли смо. Четири године смо бежали од њих. Пошто ми је мајка била Хрватица, побегли смо у Земун и ту смо се пријавили да смо каобајаги Хрвати.“ Ма колико злочина било забележено у одмаздама над припадницима и присталицама партизанског покрета у Србији у зиму 1941/1942, није познат нити један случај да се осмогодишња деца осуђују на „клање“. Да ли Кораксић има заиста толико криву представу о прошлости или само настоји да себе накнадно глорификује, није до краја јасно. Међутим, као посебно срамна остаје његова констатација да је живот у НДХ 1941-1944. био безбрижнији за Србе него у окупираној Србији. Може ли то ико да замисли у Србији 2022, поготово када има у виду да се радило о породици погинулог партизана? Занимљиво је да Кораксић у једном другом интервјуу истиче да се скривао у породици која се презивала Павелић?! Но, „зла четничка рука“ протегла се ако поклонимо поверење овим тврдњама и на НДХ и залеђе Београда, па је на основу њихове наводне потернице реаговао Гестапо и ухапсио Кораксићеву мајку. „Била је тамо (у притвору – Н. Д.) 10 дана, требало је да дође један четник да је идентификује али није јер се вероватно напио“ – и тако се породица спасила.

ЗАБОРАВЉЕНИ ПАРТИЗАНСКИ ЗЛОЧИНИ
„Он додаје да тачно зна ко су били кољаши и како су изгледали, те какве су масакре у његовом селу урадили“, тако се у Данасу приводи крају Кораксићева исповест. На основу горе изнетог, можемо само да замислимо како би тај опис изгледао. Наравно, није му познат нити један злочин покрета чије наслеђе баштини, нити саосећа са његовим жртвама. И у томе је основни проблем идеолошких синова комуниста: они злочине у грађанском рату у Србији 1941-1944. посматрају мимо хронологије, деконтекстуализовано и једнострано, као да нису били увезани нити да су утицали једни на друге, без покушаја да се установе њихови узроци и поводи.

Насилни и нечовечни поступци приписују се само једној страни – пораженима – чији је командант, генерал Михаиловић, приказан као нечастиви лично.
Хроничари НОБ-а из чачанског краја посебно су апострофирали сурова убиства учитељице и бивше партизанке Радојке Филиповић из Пријевора, која је
претходно данима мучена и злостављана, Роксанде Лишанчић из Атенице, која је усмрћена са 28 убода ножем, мајке деветоро деце Љубинке Поповић из Вапе…

И данас ником нормалном не пада на памет да тако нешто не назове злочином. Али у исто време партизани су у чачанском крају покаткад вршили ништа мање сурова убиства. Примера ради, недужне породице Петронијевић из села Балуга. Или пак у „грађанском рату у миру“, када је 1. новембра 1945. у Трнави усмрћена четворочлана породица Вујовић (рехабилитована пре неколико година). Роса, Александар, Даница и Млађен Вујовић убијени су само зато јер им се муж и отац налазио у бекству пред комунистичким властима. Тринаестогодишњи Млађен имао је у тренутку убиства исто онолико година колико Предраг Кораксић, чија је породица тада мирно живела у Земуну. Али за њега и њему сличне код политичких комесара нема саосећајности. И суза њина… ни после безмало 80 година… нема родитеља.

др Немања Девић

Извор: Слободна Херцеговина