Бадњи дан и Бадње вече – традиција, обичаји и значење бадњака и сламе

Православни вјерници који Божић славе по јулијанском календару обиљежавају Бадњи дан и Бадње вече, посљедњи дан Божићног поста и увод у прославу најрадоснијег хришћанског празника – Божића, којим се слави рођење Исуса Христа. Обиљежавају се традиционалним уношењем и паљењем бадњака, литургијама и породичним окупљањем око посне трпезе. Бадњак и слама симболишу молитву, заједништво и благостање у наредној години.

Сијече се Бадњак, уноси у кућу, а увече, уз трпезу, окупља породица. Бадњи дан носи посебну радост, која се осликава у молитвама, али и у бројним обичајима српске нације. Према древној традицији, уочи Бадњег дана се бди, не спава се – па отуд и назив у српском језику: бадњи, настало од бдјети, што значи дан неспавања, односно бдијења. У рано јутро, домаћини куће сијеку бадњак. Бадњак се цјелива, маже медом и поставља на огњиште. Када је бадњак на огњишту, према њему се морало понашати као према живом бићу – китили су га зеленим гранама, љубили, преливали вином и посипали житом.

Обичај налагања бадњака на ватру веома је стар. Дјеца „џарају“ ватру – распаљују је гранчицама, изазивајући прегршт варница и искри. При томе говоре: „Колико искрица, толико парица, пилића, кошница…“, набрајајући сву стоку и живину чије благостање прижељкују.

Негдје се уз бадњак у кућу уноси и печеница. Посна трпеза за Бадње вече – пасуљ, риба и чесница. По завршетку обреда домаћин окади цијели дом и трпезу, запали свећу, изговори молитву, честита празник и Бадње вече укућанима и тек онда седају за трпезу.

На Бадње вече једе се искључиво посна храна. На трпези се налазе јела попут свеже или сушене рибе, пасуља пребранца, киселог купуса, туршије и посних пита. Обавезно се служи жито, мед, ораси и вино, док главни оброк садржи намирнице које симболизују просперитет и заједништво. Неизоставан дио трпезе је чесница, која се ломи током вечере.

Током дана, домаћица у сито ставља све врсте житарица, суве шљиве, орахе и јабуке, које се постављају у врху стола за вечеру. Понегдје се сито ставља под сто, а понегде поред огњишта. Тим житом посипају се бадњак, слама и полажајник, као симбол плодности и благостања. Током ноћи пажљиво се пратило када ће бадњак прегорјети. Некада су сви укућани остали будни док бадњак у потпуности не прегори, док је касније само један мушкарац остајао да бди. Према обичају, свако ко се током године са неким посвађао, на Бадњи дан треба да се помири са том особом.

Бадњак је, по правилу, младо церово или храстово дрво и као симбол представља дрво које су пастири донијели, а праведни Јосиф заложио у хладној пећини када се Исус родио. Он такође наговјештава дрво Крста Христовог. Друга симболика Бадњака огледа се у томе што његовим паљењем пред рођење Христово вјерници потврђују одрицање од старословенског паганског бога Бадње, чији је кип био дељан од дрвета. Смисао Бадњака је и у томе што се укућани око њега загревају љубављу, искреношћу и слогом. Свјетлост бадњака разгоне мрак незнања и празновјерја, а укућани се обасипају радошћу, милошћу, здрављем и обиљем.

Обичаји и вјеровања

Народни обичаји везани за Бадњи дан стари су вијековима. Један од обичаја је да се уз бадњак у кућу уноси жито, како би наредна година била плодна.

На Бадње вече се не спава, већ се бди, чекајући тренутак рођења Христовог.

Према вјеровањима, на Бадњи дан ништа се не смије износити из куће.

У православним храмовима на Бадњи дан служи се литургија и вечерња служба уз паљење бадњака.

Преузето са: РТРС