Четири прозора – трансгенерацијски крик из Великог Набрђа

Моје сведочанство: Сећање на мученичко Велико Набрђе и мог оца Бошка Митровића

Према историјским подацима и родословним записима са портала Порекло (poreklo.rs), моје Велико Набрђе (код Ђакова, Славонија) било је старо српско православно село чији су корени на овим просторима дубоки вековима, још од насељавања у 17. веку. Селом су доминирале вредне домаћинске породице, међу којима је и моја знаменита фамилија Митровић.

Све је сурово и неповратно прекинуто у јеку усташког терора у Независној Држави Хрватској.

Кобног јутра, 11. августа 1942. године, сеоски добошар је пренео наредбу да сви мештани натоваре на запрежна кола само оно што може да стане и да се окупе испред сеоске цркве. Усташе су најпре одвеле виђеније Србе, свештеника и учитеља, а затим су преостали народ; старце, жене и децу, отерали у Ђаково.

Тамо су мог оца, његову породицу и све мештане Великог Набрђа, 11. августа 1942. протерали у логор Јасеновац и Стара Градишка. Тог августовског дана, моје Велико Набрђе је потпуно спаљено и сравњено са земљом, а усташе су запалиле и нашу сеоску православну цркву Успења Пресвете Богородице. У стравичном геноциду мученички је пострадало најмање 389 мојих Набрђана, док се село након рата, под притиском комунистичких власти и претварањем тог простора у војни полигон, никада више није обновило.

Као директан потомак ових јасеновачких мученика, кћерка преживелог деветогодишњег дечака Бошка Митровића, и као неко ко је касније крштен у тој светој цркви Успења Пресвете Богородице, посвећујем своју песму сенима својих предака, свом вољеном оцу и свима који су заувек остали у јасеновачким гробницама, или које је „однела Сава“.

Четири прозора

Када продам све књиге
које сам прочитала,
стари порцелан, сребрни есцајг
и кристалне чаше
чуване деценијама за виђене госте,
и дукате златне, све колајне,
комоде од пуног дрвета Продаћу, а да се не окренем!

Скинућу сву бижутерију
којом сам се пред светом кићурила.
Купићу педаљ земље
на којем су три брезе.

Циглу по циглу,
саградићу малу кућу.
Белу, најмању кућу,
али такву да има четири прозора,
окренута на све четири стране света.

На северној страни,
кад раширим окна,
ветар ће донети отегнути ехо
„Седам тамбураша с Петроварадина“
и шуштање зрелог класја.

Источни прозор
будиће ме мирисом
Дунава што загрљен са Савом граби Црном мору.

На југу,
соба ће мирисати на поља и брежуљке око Мораве
и зреле шумадијске шљивике у подне.

Али
прозор на западној страни?

Ако бих само погледала ка њему,
бојим се
да бих чула јутарња звона
са цркве Успења Пресвете Богородице,
плач и лелек мајки,
рзање дората и лавеж паса
који су пробудили све сељане.

Бојим се
да бих опет чула добошара:
„Даје се на знање… Сви, одмах, пред цркву!“

Бојим се
да бих осетила смрад палевине мог села,
пепео олтара у ком сам крштена.

Да ли да зидам кућу
без прозора на једну страну света,
малу кућу која гледа само на север, исток и југ?
Или да, на овој белој кући
са четири прозора,
онај западни
заувек остане затворен?

Аутор: Нада Митровић Узелац
(кћерка Бошка Митровића који је од 11.8.1942. био дете од 9 година – логораш злогласног логора Јасеновац и Стара Градишка)

Метафора затвореног запада

Песма „Четири прозора“ ауторке Наде Митровић Узелац представља потресну, дубоко интимну, али и универзалну лирску рефлексију о трансгенерацијској трауми и култури сећања. Ауторка, која данас живи и ствара у Београду, користи прецизну географску и емотивну мапу Балкана како би дочарала унутрашњи раскол потомка јасеновачких жртава.

У композицији песме, три стране света – север, исток и југ – доносе смирење, питому свакодневицу, звуке и мирисе новог живота оличеног у Панонији, Дунаву, Сави и Шумадији.

Међутим, географска позиција ауторке (која од рата у Хрватској, 1991. живи у Београду), диктира кључни метафорички обрт:
поглед ка западу јесте поглед ка спаљеном завичају њених предака, ка Славонији и Великом Набрђу.

Четврти, западни прозор, у песми не представља само просторну одредницу, већ и пролаз у непролазну историјску трауму. Кроз речи добошара, лелек мајки и смрад спаљеног олтара у ком је ауторка крштена, она успева да песнички материјализује сећање свог оца Бошка, који је као деветогодишње дете преживео пакао Јасеновца и Старе

Завршна дилема – да ли саградити кућу без прозора на тој страни света или тај прозор заувек држати затвореним – представља изузетну и болну метафору о немогућности потпуног заборава и тежини суживота са историјским наслеђем страдања. Ова песма не допушта да се јасеновачки крик угаси, претварајући личну породичну рану у трајни споменик у стиху.

С поштовањем,
Нада Митровић Узелац (дан уочи 11. августа)