Четрдесет година Славонскe вечери у Смедереву – срце завичаја куца и далеко од родне груде
У ресторану „Холивуд“ у Смедереву 21. фебруара 2026. године окупили су се Славонци и пријатељи Славоније које су домаћини из Удружења за његовање културних традиција и обичаја Славонаца у Смедереву дочекали уз погачу и со, и чашицу ракије – баш онако како стари обичаји налажу.
Топлина дочека већ на улазу подсјетила је све присутне да је Славонско вече више од забаве – то је повратак коријенима и сусрет са завичајем у срцу.
Организациони одбор чинили су Милан Трбојевић, Перо Књегинић, Стево Војнић, Душан Вуксановић, Станиша Радојчић и однедавно Саша Бранежац, на челу са дугогодишњим предсједником Симеоном Симом Јовановићем.
Његов излазак пред окупљене поздрављен је снажним аплаузом, као симбол поштовања према човјеку који већ више од три деценије чува пламен заједништва.
– Прођоше многе године од нашег првог окупљања, 1982. године у Касини. Нажалост, континуитет нашег окупљања прекинут је погромом нашег народа деведесетих година прошлог вијека, као и епидемијом корона вируса. Али ни то нас није омело да пребродимо недаће и наставимо са нашим дружењима – поручио је Јовановић, додајући да је највећа нада да ће млади наставити традицију сјећања на родну груду и незаборављену Славонију.
На јубиларној, 40. вечери, посебно су споменути покретачи дружења – Милан Трбојевић, Перо Књегинић и Перо Менчанин – чије су идеје и ентузијазам утемељили манифестацију која траје већ четири деценије. Први предсједник Одбора био је Васо Бојчић (десет година), потом Спасо Вукшић (четири године), а Симеон Јовановић пуних 31 годину носи одговорност очувања ове традиције.
Посебна порука вечери била је посвећена онима који више нису међу нама. Сјећање на претке, на оне који су из Славоније доносили вјеру, језик, пјесму и обичаје, прожимало је цијело окупљање. Јер, традиција није само насљеђе – она је обавеза.
Генерације Славонаца досељавале су се у ове крајеве још од 1941. године, затим седамдесетих из економских разлога, а највише деведесетих година, прогоњени са својих огњишта. И управо зато су оваква окупљања важна – да се не прекине нит памћења, да дјеца и унуци знају ко су и одакле потичу.
За одличну атмосферу побринули су се „Епицентар бенд“, Ђорђе Мачак и ансамбл „Звуци завичаја“ (Љубан Покрајац, Милорад Табак Табо и Бранко Бјелајац), уз изненађење вечери Мому Станића. Пјесма се чула већ на самом улазу, а весеље је трајало до касно у ноћ, уз неизоставни „Плес срца“, такмичење парова које симболично спаја љубав, радост и дух заједништва.
Организована је и богата лутрија, захваљујући бројним дародавцима који из године у годину подржавају Славонско вече, показујући да солидарност и заједништво нису само ријечи, већ дјела.
– Тешко је наћи адекватне ријечи, најједноставније речено – свима вам од срца хвала! – поручио је Јовановић, родом из Миљановца код Дарувара, који је у Пожаревац дошао 1970. године, али завичај никада није напустио – јер завичај се носи у срцу.
Четрдесет година Славонске вечери доказ су да се традиција може очувати и далеко од родне земље, ако постоји љубав, слога и воља. Јер док се пјева славонска пјесма, док се ломи погача и наздравља за здравље и напредак, дотле ће и Славонија живјети – у Смедереву, у Србији, и у сваком срцу које памти своје коријене.
Текст и фото: Драгана Бокун
