ДУЧИЋЕВ ДАН НА КАЛЕМЕГДАНУ ИЗМЕЂУ ГОСПОДСТВА И БУВЉАКА: Огорчени Требињци поручују — не сахрањујте нам пјесника по трећи пут!

• Полагањем вијенаца и оштрим протестом против девастације Алеје пјесника на Калемегдану, Удружење Требињаца у Београду данас је традиционално обиљежило 83 године од смрти једног од највећих српских пјесника и дипломата Јована Дучића, чије име с поносом носе.

Више од 80 поштовалаца Јована Дучића окупило се на Калемегдану, али призор је био више него поражавајући: између нагомиланих дрвених киоска, импровизованих излога с навијачким шаловима и плагијатима дресова бјелосвјетских фудбалера, те све већег броја празних гајби и палета већина присутних није могла да види ни бисту Јована Дучића, ни говорнике.

Кроз жамор овог импровизованог вашаришта, ријечи су се проламале као упозорење: достојанство једног народа никада се не смије продавати за ситан бакшиш, нити сакривати међу дјелима пролазности и свакодневне трговине.

Ратковић: Не сахрањујте га по трећи пут?

Предсједник Удружења, Жарко Ј. Ратковић, одржао је бесједу која је до детаља оголила немар према српској културној баштини, постављајући данашњу реалност пред огледало истине. Он је подсјетио присутне да нас је на велики празник Благовијести поново сабрао Јован Дучић — управо на дан када је прије више од осам деценија велики пјесник уснуо и кренуо Господу на истину.

— Сабрао нас је његов лик, његова ријеч и његово име пред бистом коју смо 1993. године поставили након полувјековног ишчекивања — као симбол његовог коначног повратка у српску престоницу — рекао је Ратковић и подсјетио на хронологију борбе Удружења за достојанствено очување лика и дјела Јована Дучића.

— Године 2015, умјесто да Београд пронађе булевар достојан његовог имена, донесена је одлука да се његова улица на Чукарици скрати. Умјесто ширине — умањење. Умјесто признања — административно потискивање. И тада смо морали да викнемо: „Не дирајте нам Дучића!“ да би та одлука била повучена. Зар је могуће да сваких неколико година морамо бранити његово име? — запитао се Ратковић који се потом осврнуо на Дучићеву судбину.

— Дучић је био прогоњен. Био је двапут сахрањиван. Комунистичка власт му никада није опростила реченицу: „Вјерујем у Бога и у Српство.“ Први пут је сахрањен далеко од отаџбине, у туђини. Други пут — у идеолошком прећуткивању које је трајало деценијама. Данас, отац српске лирике и први амбасадор наше модерне државе, стоји заклоњен међу баракама. Човјек који је својим господством представљао Србију и Југославију у европским престоницама, који је држави дао мјеру и углед, данас је сведен на невољног ноћног чувара вашаришта. Овдје није ријеч само о једној бисти. Ријеч је о Алеји пјесника — меморијалној вертикали наше културе.

Ратковић је оштро подвукао да парк Калемегдан није ливада, већ културно добро од изузетног значаја које ужива највиши степен заштите. Подсјетио је да Закон о културним добрима јасно прописује да се заштићена добра и њихова околина морају чувати од сваке радње која нарушава њихов интегритет, изглед и достојанство.

— Заштита се не односи само на камен, већ и на амбијент. Ако амбијент претворимо у пијацу, ми смо извршили противприродни блуд над културом. Господство Дучићево и бувљак не могу бити у истој реченици, а данас су, нажалост, у истој слици. Свакодневној.

Ратковић је оцијенио да је поражавајуће што у држави која ни данас нема снаге да донесе званичну декларацију о геноциду над српским народом у НДХ, ми сами дезавуишемо пјесника који је ту голготу овјековјечио.

— Дучић није ћутао о злочинима над српском нејачи, пишући онима који су „из колијевке пили крв невине дјеце“. Да ли га данас ућуткујемо тако што га физички склањамо са видика?

Ратковић се осврнуо и на „европске стандарде“ и запитао градске оце:

— Да ли Европа у коју се заклињете дозвољава да се бувљак постави испред Моцарта у Бечу? Да ли би се пијаца нашла пред Шекспиром у Лондону? Пред Гетеом у Берлину, Дантеом у Риму или Сервантесом у Мадриду? Не би. Не зато што су ти градови сентиментални, већ зато што су свјесни да се идентитет и самопоштовање не продају за ситан бакшиш. Онај ко пред заклоњеном бистом свог великана дозвољава цјењкање, признаје да није достојан своје историје.

Ратковић је на крају упутио јасну поруку надлежним институцијама.

— Нећемо одустати. Тражимо хитно уклањање свих препрека које заклањају поглед на Јована Дучића и остале српске великане у овој Алеји. Како је пјесник писао у свом тестаменту: „Отаџбина није тло, него колективни дух једног народа“. Тај дух нећете зазидати даскама и тезгама. Не дирајте нам Дучића. Не сахрањујте га по трећи пут!

Пиштало: Требињу је кренуло од када се Дучић вратио!

Књижевник и универзитетски професор Владимир Пиштало је својом бесједом пребацио тежиште на духовну вертикалу Јована Дучића, освјетљавајући пјесника као фигуру која надилази сваку препреку, па и ове данашње бараке и тезге.

Истичући да је увијек добро окупити се с цвијећем поводом пјесме, Пиштало је указао и на проблем образовног заборава и тишине која долази из школских клупа.

— Мени кажу да је раније школа „Јован Дучић“ овдје долазила повремено и припремала своје мале програме. Сигуран сам да је тај дан за дјецу био најинтересантнији у цијелој школској години, јер кроз спремање и говор о Дучићу они запамте нешто што остаје за цио живот.

Поглед на бисту Алексе Шантића, која се налази преко пута, послужио му је као жива слика нераскидивог заједништва чувеног мостарског круга — те „дјетелине са четири листа“ коју су чинили Дучић, Шантић, Шола и Ћоровић. Пиштало је подсјетио присутне на готово невјероватан обим културних активности које је ова група преузимала на себе, не остављајући ништа случају у изградњи српске модерне културе.

За Пиштала, питање заклањања бисте има и своју метафизичку страну — он сматра да се Дучић суштински не може сакрити јер је његово дјело „превише важно“. Као крунски доказ навео је Дучићеву готово невјероватну ктиторску и естетску мисију.

— Да ништа у животу није написао, само да је поклонио ону амбасаду у Будимпешти, на најљепшем мјесту тамо, па би то било довољно за допринос својој култури за један животни вијек. А он је поклонио и онај дивни музеј у Требињу. Он је скупљао за своје Требиње, није скупљао за себе ни за своје потомке, него да би то обогатило тај град.

Пиштало је посебно нагласио да је Требиње данас, захваљујући управо Дучићевој визији, постало једна од најпожељнијих туристичких дестинација, препознатљива по вину и господству.

— Све је за Требиње добро почело када се Дучић вратио — закључио је књижевник, правећи паралелу између некадашњег забитог градића и данашњег европског центра културе и туризма.

Пиштало је подсјетио на Дучићев утицај на Ива Андрића. Открио је детаљ о њиховом дипломатском пријатељству, гдје је Дучић као старији колега савјетовао младог Андрића да се „мане бег-ефендија и окрене Европи“. Иако га Андрић у потпуности није послушао, оставио му је посвету која дефинише Дучићево пресудно мјесто у нашој писмености:

„Хтео сам да Вам кажем да Ви нисте постојали, млади људи нашега језика не би изразили своје емоције управо Вашим речима.“

Према Пишталовим ријечима, Дучић је подигао изражајне могућности српског језика на ниво француске рационалности и елеганције, препознавши у Херцеговцима ту исту црту отмене јасности.

Завршавајући говор, Пиштало се осврнуо на Дучићеву мисао о путовањима — да људи не путују из себичног задовољства, већ да би о томе живо причали људима свог језика и приближили им далеке свјетове.

— Дучић је рекао: „Ко није видио Египат, има једно чуло мање“. А ја вам кажем: ко није читао Дучића и његову поезију, заиста има једно чуло мање.

Цицовић: Дучић би нас позвао на саборност и јединство!

Посебну државотворну и институционалну тежину овогодишњем скупу дао је директор Представништва Републике Српске у Србији, Млађен Цицовић.

Полагање цвијећа имало је снажну симболику — први дипломата Републике Српске одао је почаст првом амбасадору Краљевине Југославије управо на мјесту гдје се данас ломе копља око очувања достојанства српске културе.

У изјави за медије, Цицовић је нагласио да је за српски народ од суштинске важности да чува сјећање на све своје великане, а посебно на Дучића, који је оставио неизбрисив печат не само у нашој култури и историји, већ и у дипломатским аналима широм свијета.

— Дучић би данас сигурно рекао да нам је најважније јединство и саборност, јер без тога нећемо моћи да дамо најбоље одговоре на све изазове и искушења пред којима се налази српски народ, наша Србија и наша Република Српска — поручио је Цицовић.

У делегацији Представништва био је и савјетник за културу Борислав Максимовић, чиме је још једном потврђено да институционална подршка очувању лика и дјела Јована Дучића не престаје на границама, већ представља заједнички именитељ цијелог српског духовног простора.

У име Удружења Требињаца, Весна Вуковић положила је цвијеће испред бисте Јована Дучића, док је Бранка Спаић Флегер положила цвијеће испред бисте Алексе Шантића.

Питање које одјекује и након што се скуп разиђе: да ли смо достојни Дучића — или смо се навикли да живимо иза његових леђа?

Текст: Трифко Ћоровић
Фото: Вук Ратковић и СРНА

Преузето са: Слободна Херцеговина