Душан Павловић: Живот наше дјеце је највећа освета злочиначкој НДХ
Један од најозбиљнијих пројеката институција Републике Српске на овим пољима јесте семинар за наставнике и професоре историје и српског језика под називом Образовање о Холокаусту, геноцидима у НДХ и превенцији геноцида. О значају и принципима тога образовања разговарали смо са главним координатором семинара Душаном Павловићем.
– Протеклих годину дана око 800 професора и наставника историје и српског језика прошло је наш семинар, како би од нове школске године опширније са ђацима обрађивали ове теме.
Ко је подржао одржавање семинара?
– Четири институције су стале иза овог пројекта: Министарство просвјете и културе Републике Српске, Републички педагошки завод, Филозофски факултет Универзитета у Бањалуци са својим студијским програмом историје и Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица из Бањалуке.
Какве су реакције учесника семинара?
– Већина полазника семинара била је крајње позитивна према оном што смо им презентовали као садржај, метод и циљ. Сваки дан је било и суза када бисмо говорили о потреби сјећања и памћења, о личним причама, које има свако од нас, пошто, нажалост, не постоји српска породица у РС и БиХ и на простору некадашње НДХ у којој неко није убијен у геноциду.
Шта је било у фокусу семинара?
– Кључна ствар на семинару била је у примјени метода института Јад Вашем из Израела, које обезбјеђују избјегавање нове трауматизације ученикаȃ и суочавање с овом болном темом на један нов начин, након много година искривљења истине о геноциду над Србима у НДХ, нарочито за вријеме СФРЈ.
Какав је симболички значај оваквих тема?
– Због искуства геноцида над нама треба да смо посебно осјетљиви за све који живе са нама а лојални су Републици Српској, као уточишту за изградњу демократског и напредног друштва. Питање геноцида над Србима у НДХ мора постати једно од централних мјеста нашег идентитета. Кроз ту призму морамо научити да сагледавамо прво себе, али као преживјеле, а не вјечите жртве, па монархистички и комунистички покрет у Другом свјетском рату, наше савезнике, али и наше непријатеље. Једни су били директни извршиоци или саучесници у почињењу геноцида над Србима у НДХ, док су савезници на неки начин били саучесници као посматрачи.
Шта конкретно замјерате савезницима?
– Знали су све о геноциду који је вршен над нама, а никада нису учинили ништа да то спријече. Никада ни једну дипломатску ноту нису послали папи у Ватикану да се спријечи нови „крижарски рат”, овај пут према Србима. За то вријеме Срби су спасавали савезничке пилоте. У најпознатијој акцији тог подухвата њих преко 500. Срби као народ, али и наши представници, треба да схвате да не смију имати моралне и друге комплексе према овим државама и народима, а то се поготову односи на оне који су директно учествовали у уништавању Срба. Нико од њих нема морално право да са нама разговара наметањем својих ставова по питању ратних злочина, геноцида, људских права и томе слично.
Република Српска гарант опстанка
Постоје народи који су страдали као и ми, попут Јевреја или Јермена, а испред нас су више деценија у култури и политикама памћења. Зато је важно да елите разумију да је успостављање адекватне културе и политике памћења језгро нашег идентитета и очувања српског народа, али и Републике Српске као гаранта нашег биолошког и сваког другог опстанка. Република Српска је настала управо због искуства геноцида над Србима у НДХ и она треба да буде гарант да НИКАДА ВИШЕ неће бити могуће да неко понижава и убија Србе.
Морамо сами да се изборимо за истину
Наше постојање и живот наше дјеце данас највећа су освета Павелићу и његовим сљедбеницима. За примјер може да послужи 22. април – дан самоослобођења јасеновачких логораша. Као што њих нико није дошао да спаси, већ су морали сами да се ослободе уз огромне жртве, тако и ми у Српској, али и читав наш народ и институције, од Бањалуке до Београда, морамо првенствено на свим пољима да се уздамо у сопствене снаге и дајемо лични максимум не чекајући стално да то неко други уради за нас, а Бог ће помоћи ако има коме, како рече наш Свети патријарх Павле.
